Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

ŠANSONIJER

 

Jučer pitam blagajnicu u Lidlu jel možda za kavu. Veli ona: „Izađite, zvat ću šefa.“

Izašao sam.

Na putu doma sjetim se kako sam to isto pitao ženu u lancima trgovina Prehrana.

Bilo je to kad sam s posla nazvao Radio student i dobio dvije karte za koncert Damira Avdića u Vintage Industrial Baru.

Pitao sam bi li išla.

„Može“, rekla je. „A ko je taj?“

Nisam ni ja znao tko je, al rekoh: „On? On ti je kao šansonijer. Kao onaj… Kak se zove? Ivica, ne…“ I, ostal sam čkomit.

„Jel misliš na onog sa psom? Onaj kaj svira gitaru i ima lesija?“ veli ona.

„E taj, al nemrem se sjetit imena, Ivica… Britvica…“ gruntal sam. „Tak nekak, al nije baš tako poznat ko taj. Na početku je karijere.“

„Ma kužim, znam na kog misliš, al ni ja se sad nemrem sjetit.“

Smijali smo se jedno drugome. Dogovorili smo se naći na remizi, na mostiću.

I tako smo otišli u Vintage.

Bilo je dosta škvadre i izgledali su siromašni, ali obrazovani. I bili su ozbiljni.

Dara je nosila bijele lakirane salonke na crne hlače na crtu, a ja sam se furao kao čovjek iz naroda, kao onaj Mate Bulić.

Ali, kad je Avdić stao na stejdž i počeo govoriti turobne stihove o ljudskom jadu i ponoru, Dara je viknula: „Šta je ovom, Mario? Šta je to?“

Rekoh: „Ma, mislim da je to predgrupa.“

Šta ćeš, ostao sam stajati tamo sam, s te dve plastične čaše piva u rukama.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.