Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

SVJETLO

 

Ponekad pomislim kako bih mogao pomicati planine, a onda se prepadnem zvona na vratima stana.

Baš kao i jučer kad je netko nalegao na zvono dajući mi do znanja da neće baš tako lako odustati.

Došuljao sam se do špijunke: gospođa koja pere stubište preobrazila se u divovsko oko s druge strane leće. I to okrutno hladno, orlovsko oko. Ipak, skužila je da ju gledam pa je lupila još i šakom o vrata. Dosta jako.

Poklopac leće je pao.

„Odmah!“ viknuh pa odjurih po novčanik. Timater, mrmljao sam u hodniku, nemreš ni doma bit na miru.

Odškrinuo sam vrata i gurnuo joj u ruku trideset kuna. „Hvala. Laku noć“, rekoh.

„Još ste mi trideset kuna dužni, moj susjed!“ ciknula je, nekako veselo „Za prošli mjesec!“

O! M! U novčaniku mi je ostala još samo novčanica od deset kuna pa sam prevrtao džepove jakni i hlača sve dok nisam skupio traženu svotu.

„Jel sad okej?“ istresao sam joj tu novčanicu i kovanice od pet i dvije kune u skupljene dlanove.

„Fala, susjed, doviđenja!“

Zaključao sam dvaput. I triput bi da je išlo. Jebotesusjed… Kad sam ikad sjedil s tobom…

Ostao sam kratko stajati u polumraku hodnika sav slomljen i bezvoljan. Sam. Ali… baš kad sam htio nešto zaokružiti o samoći i usamljenosti, o mučnini ljudskog bivstvovanja, nešto ohrabrujuće, zasvirao je mobitel na stolu u kuhinji.

„Kaj ima, Neno?“ javio sam se.

„Niš… Nego, jel možeš skočit do mene? Trebam te.“

„Pa… Mislio sam čitati nešto. Bio sam u knjižnici.“

„Daj, to može čekat. Ajde dođi.“

„A kaje bilo? Kaje tak frka?“

„Ma…“

„Neno!“ zazvah ga.

„Luks je umro“, rekao je.

Naglo je zatoplilo pa sam teška koraka grabio do Nenove kuće. Kad sam zakrenuo u jedan od Rudeških ogranaka do nosnica mi je dolelujao miris govedske juhe. Zastao sam i osvrnuo se: s kata kuće obložene bračkim kamenom dolazili su zvukovi obiteljskog ručka. Netko je tamo ručao, ali dijete nikako nije htjelo jesti mrkvu. Neću mrkvu, pusti me na miru!

Već dugo se spremam i sebi skuhati tu juhu od flama, ramsteka i kosti, ali bez rezanaca i grincajga. Na kraju je dobro zapapriti i posoliti. Srkati je vrelu…

Kad sam napokon stigao Neno je stajao na vratima garaže.

„Di je?“ upitah ga dok sam prilazio.

„Tu.“

Zakoračio sam unutra, a Luks je ležao na boku, onako krupan i još uvijek nekako silovit, ali s tim ispruženim nogama izgledao je kao da ga je preparirao amater.

„O, bokte…“ promrmljah. Bilo mi je glupo pitati od čega je uginuo, ali Neno kao da mi je pročitao misli.

„Mislim da je infarkt“, rekao je. „Samo se, kolko je dug i širok, izvalio na pod.“

„Odjednom?“ rekoh.

„Da… Kao pokošen.“

„O, jebemti…“

Bilo mi ga je žao, ali bilo mi je i vruće. Spustio sam se u futrani ribički stolac. Zapalio sam cigaretu.

Neno je izvadio pivo iz frižidera.

Pružio mi je bocu pa se i on srušio u drugi stolac. I on je zapalio. Otpijali smo pivo i pušili. Luks je ležao između nas kao neki bizarni otirač u vili ludog narkodilera.

Zijao sam kroz odškrinuta garažna vrata u sumrak: prve zvijezde su zasvjetlucale na nebu boje čelika.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.