U novoj pjesničkoj knjizi Marko Tomaš kaže da je “ljubav smislila sve zločine”, i zato u ovoj poeziji prijetnja duši nije smrt, nego život, a život znači ponavljajuću psovku dok se u nekoj kafani, ponekad uz vino, ponekad uz čaj, rješava nemoguća Rubikova kocka ljubavi. S Crnim molitvenikom u ruci očekujte neku vrstu opojne inicijacije u religiju ljubavi i smrti, “ubojstvo u savršenom tangu”. Između korica čeka vas gol pjesnik razapet između slavoluka ljubavnoj čežnji i slavoluka “smrtonosnoj samoći”. Sklonjeni negdje daleko od svih rovova, nacizama, parola, trgovačkih centara i sapunica, naoružajte se i dobro našiljenom crnom olovkom za suradnju s pjesnikom, jer, budite sigurni, čeka vas ugodan posao potcrtavanja naglo pronađenog smisla, užitak u atmosferi i uvidima vješto artikuliranima u začudne, minimalističke iskaze i sintagme. A možda vam se dogodi, kako to već s molitvenicima biva, da naučite i koju pjesmu napamet.

Dorta Jagić

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Marko Tomaš piše na dobar stari način koji se ne boji patetike, snažnih osjećaja i njihova centrifugalnog djelovanja, koji eros neprestano privodi u susjedstvo thanatosa. Ovom zbirkom još zaoštrava riskantnu poziciju odmaknutosti od ironije kada govori o svijetu, ali zadržava nešto zdrave autoironije koja mu daje težinu i autoritet.  Uronjen u magmu ljubavi i politike, u kojoj se skicira kao buntovnik i osamljenik, on se ne štedi, a neštedimice dijeli i bol. Poezija koja boli je dobra poezija.

Kruno Lokotar

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Iz ove perspektive gledano, verovatno sud kritike i nije najbitniji za ovog pesnika, konačno ne bi ni trebalo da bude. On svoju publiku ima, ona zna šta u njegovoj poeziji može da nađe, on je ne izneverava, dapače, nudi im pregršt izvrsnih stihova i osećanje sveta koje ima svoje utemeljenje u referentnoj stvarnosti, tužnoj i mučnoj. Drugo, i manje važno pitanje jeste šta će sa tim učiniti književna istorija. Što se Tomaša tiče, neka se priključi kolektivnim orgijama.

Vladimir Arsenić, e-novine.com

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Crni molitvenik je revolucionarna knjiga. Tomaš je pesnik dovoljno siguran u sebe da si dopusti da bude patetičan, grub, ogoljen. Otrcana je već i puno puta pominjana ona Hemingvejova misao o pisanju kao o prolivanju vlastite krvi nad papirom, ali u svakom otrcanom opštem mestu ima neka trunčica istine (gramčić jedan). No, Crni molitvenik nije puko ispovedno štivo – naprotiv, njega čine pesnički moćno, koncizno oblikovani komadići stvarnosti koji čine ljudsku svakodnevicu.

Bojan Marjanović, booksa.hr

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Istaknuo bih da je Bulevar Narodne Revolucije ipak prije svega poezija tuge, iznimno potresne tuge i nesreće, te mnoštva balada o nesretnoj ljubavi.

Marijo Glavaš, MV info

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Bulevar Narodne Revolucije zaslužuje, međutim, puno, puno više. Tridesetpetogodišnji pjesnik tri je godine pisao stihove koji ga, zbilja, čine klasikom, jednim od najvažnijih autora srednje generacije, kako u njegovoj nesretnoj domovini, tako i u onim zemljama koje bi mu bile domovina.

Emir Imamović Pirke, radiosarajevo.ba

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“Tijelu nema spasa, moj Bože,/ ta kožna vreća duše nema šanse/ kao ni mir u svijetu kad ga zaziva/ miss Bosne i Hercegovine.” Ovakav spoj metafizičkog i sociološkog razmišljanja, melanholije i cinizma, ovaj gorki osmijeh je nešto rijetko, autentično u savremenoj bh. poeziji, pjesnički briljantno.

Haris Imamović, BH Dani

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Sve u svemu Marko Tomaš napisao je dojmljivu knjigu koja združuje angažirane, politički jasno intonirane te ljubavne, romantičarske stihove. U prvome je slučaju sarkastičan poput Borisa Marune, buntovan poput Majakovskoga ili ozbiljan poput Branka Miljkovića, a u drugome se nastavlja na iskustva autora poput mostarskog prethodnika Pere Zupca, Bulata Okudžave ili Arsena Dedića.

Krešimir Bagić, Vijenac