Ugljik na suncu zbirka je priča koja čitatelja uvlači u svijet koji nije nimalo magičan, ali je unatoč tome vrlo atmosferičan: to je svijet običnih ljudskih sudbina razrađen do najsitnijih pojedinosti. Koji motivi stoje iza počesto potpuno iracionalnih odluka pripitih stanovnika zabačenog panonskog sela, u ravnici čiju monotoniju prekidaju samo rijetke ustave irigacijskih kanala, u krajoliku čiju tišinu i sklad tu i tamo može narušiti još samo eksplozija bombe ilegalnog ribolovca, dok je sve ostalo utonulo u tmasti san o boljem životu…? Seoska učiteljica, svećenik, gostioničar, likovi su koji se stapaju s ljetnim bojama ravničarskog pejzaža već pomalo izblijedjelim od sunca, ali nešto ih veže u zajedničku, sasma prepoznatljivu provodnu liniju: bogatstvo jezika koji Vidak doživljava kao punokrvni literarni subjekt. Štoviše, pripovjedač se ovdje odlučuje za radikalno izmještanje perspektive. Likovi u njegovim pričama nisu vlasnici jezika kojim govore. Naprotiv, jezik gradi svoju mrežu odnosa i pogled na svijet te je upravo on premoćni akter i, na kraju krajeva, vlasnik sudbina protagonista sjajne zbirke Ugljik na suncu.

Ivan Sršen

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ugljik na suncu je izvanredno koncipirana zbirka, s puno groteske, crnog humora i dijalekatskih kalambura na tragu jednog Đure Đukanova. Vidak, kao da pravi špricer, gemišt ili hosszúlépés, osam karikaturalno-realističnih priča seče fantastičnim dramoletima u kojima traži odgovor na pitanje zašto je Stevica Čatalinac odlučio da postane svinjče. Nije lako razgraničiti životinjsko u ljudima od ljudskog u životinjama čitajući upečatljive slike ubijanja besnog kera, klanja debele krmače ili pecanja babuški. Ima nečeg izvorno animalnog i divljeg što izbija iz života ovih pijanih, poluludih i teških Panonaca. A šta je život? Život je kad uzmeš ugljenik i ostaviš ga da odstoji na suncu nekoliko milijardi godina. Nema tu nikakve filozofije. Ugljik na suncu je kolekcija priča o sudbinama seljaka, samo naoko običnim, a kojima, zapravo, nikakav doktor ni popa ne mogu pomoći da se oslobode životnih i ljubavnih neuspeha i razočaranja, zbog čega se utapaju u alkoholu i čine nezamislive stvari.

Srđan V. Tešin

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Vidak je ovim djelom u suvremenu hrvatsku prozu unio neke nove momente štokavskoga narječja no ovo se djelo nipošto ne može svesti pod „dijalektalno“ ili „manjinsko“. Spomenuti lokalni govor tek će znalci prepoznati kao „šokačku ikavicu“ a biografija pisca (koji je porijeklom iz Vojvodine) ukazat će na malo šokačko selo u Bačkoj. No, točan lokalitet ionako nije važan jer je ovo priča o svakoj provinciji koja je, kako kaže autor, dom okrutnosti. Tako svaka mala zajednica održava i proizvodi sebe upravo kroz stroge uloge koje se ne mogu izbjeći i kroz ograničenost identitetâ koje nudi. Izmicanje toj sputanosti i neka suštinska sloboda mogu se (možda?) postići tek odlaskom iz nje ili odlaskom duboko u sebe. Dimenzije vremena i prostora, realnoga i magijskoga na kraju se stapaju u jednu točku – točku sela. Priča je to o nama.

Marina Balažev, PULSE

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ugljik na suncu je autorova debitantska knjiga, koja je u Hrvatskoj ušla u finale za Nagradu Edo Budiša, a kod nas, nezasluženo, prošla potpuno nezapaženo. Pošto sam fascinirana načinom na koji ovaj rođeni Somborac, školovan na zagrebačkoj Akademiji dramskih umjetnosti, piše – suptilno, crnohumorno, inteligentno, neprvoloptaški, a u stvari beskrajno tužno, opet imam potrebu da uzmem u ruke megafon ili bar Kalmanov doboš iz Radio Sige i uzvikujem sve dok ne ubedim ljude da ga čitaju. Njegova dela su najbukvalnije poslastica za prave sladokusce, potpuno drugačiji narativ od svega sto se može sresti u književnosti regiona.

Vojislava Crnjanski

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Knjiga Ugljik na suncu je inovativno zamišljena tako da je pre možemo nazvati ciklusom novela, nego zbirkom priča. Po ideji autora iz okvirne priče štampane kurzivom, kao iz peteljke grozda, izniču pojedinačne priče. Okvirna priča deluje kao istraživanje anonimne grupe novinara ili filmskih dokumentarista, iako nije naveden ni njihov broj, pol ni zanimanje, koji se raspituju kod seljana za slučaj Stevice Čatalinca koji je „odlučio postat svinjče“. Jedino znamo da ih je više od jednog, jer kurzivno pripovedanje teče u prvom licu množine. Tu se javlja i prvi naratološki problem: ko je pripovedač priča? Naizgled, logično bi bilo da su to anonimni intruderi, pred čijim očima se postepeno sklapaju kockice mozaika pojedinačnih povesti, ali priče u Vidakovoj knjizi imaju navodno personalnog naratora, nevidljivog a jako dobro upućenog, koji dobro poznaje prošlost likova i motive njihovog delovanja, te „sigurnom rukom“ vodi tok priče kao da je neko koje više puta pripovedao njihov sadržaj.

Saša Ćirić, Beton

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Varirajući između dramskog i pripovednog, pa čak uvodeći i lirski element u posljednjoj priči, Ivan Vidak oživljava jedan neobičan i na svaki mogući način poseban svet malog bačkog sela u kojemu se svi znaju, ali ipak razlikuju. Aktivnosti njegovih junaka se kreću između jednostavnih razgovora o nebitnim stvarima, ogovaranja poznanika, ribolova i svinjokolja, te metafizičke zapitanosti o fenomenima zla, sudbine i vrednosti života. Zbirka Ugljik na suncu se otud izdvaja iz korpusa prvenaca sa konkursa i odskače time što je odlikuje viši kvalitet od onoga u „običnom“ prvom rukopisu, a njen autor se nameće kao neko na čija će se naredna dela reagovati sa pažnjom i iščekivanjem.

Dragan Babić, Politika