Kod Čolakhodžića se priroda, mjestimice izazvana do katastrofičnih razmjera, uglavnom nalazi u ofanzivi, više ili manje očekivanoj rekonkvisti. Vrijeme odnosi prevagu nad prostorom, procesi dugog trajanja nad sinkronijskim vremenom. Neimenovani se, ‘slobodni’ prostori natječu s onima kontaminiranim imenom, kolonizirajućom ljudskom nominacijom.

Marko Pogačar

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Čolakhodžićevu kompleksnu novu knjigu možemo čitati kao intimnu studiju vremena i prostora koja, prizivajući posljedice militantne politike i ekološke katastrofe, funkcionira kao fantazmagorično upozorenje, u čijem je tonu i sam naslov. Riječ je o zakučastoj knjizi koja ostvaruje dojam zagonetke, a mnogobrojnim tekstualnim signalima autor nas upozorava kako je druga knjiga neodvojiva od njegova sjajna prvijenca, zbirke pjesama Na kraju taj vrt (2015.). Štoviše, zadobiva se dojam da se njegova dva teksta međusobno nadopunjuju i prožimaju.

Kristina Špiranec

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Goran Čolakhodžić i drugom zbirkom dovoljno odstupa od onog što bi predstavljao presek trenutne pesničke produkcije u regionu, delujući začudno, sveže i autentično. Pred uljuljkanog čitaoca postavlja, verovatno ne najbolju pesničku zbirku u 2018. godini, ali svakako izazovan i zamršen zadatak tumačenja i još jedno nestrpljivo očekivanje.

Srđan Gagić

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Čitaocima ne može da promakne koliko je Čolakhodžićev izraz uverljiv i snažan, istovremeno i proživljen i distanciran, neobično zreo i disciplinovan. Imajući sve to u vidu, čini mi se samo još više vrednim hvale to što je autor odlučio da tako moćnu stilistiku podredi jednom zahtevnom i, takoreći, nepopularnom i „demodiranom“ konceptu, mogavši da bez poteškoća produkuje nešto drugačiju verziju prvog ostvarenja, tako trasirajući svoj, već od početka jasno individualizovan, poetski glas. (…) Zbog konstantnog mešanja sve tri vremenske ravni, koje se odvijaju gotovo simultano na inače sasvim bliskim i prepoznatljivim prostorima, nastaje pomenuti utisak zatvorenosti teksta. Ali, da je autor bio eksplicitniji i da je jasnije izveo intimističku, kritičku, apokaliptičku, ili neku drugu liniju prisutnu u zbirci, čini mi se da bi ona time samo izgubila na intrigantnosti i kompleksnosti.

Bojan Vasić