Kazahstan | Suzana Đođo

DAN STOTI

Sanjamo, u svom krevetu, da smo u kazahstanu, gdje zauzvrat sanjamo da smo kazahstanac u Zelhemu, Gelderland, na subotnjoj pijaci u rano ljeto. Kosih očiju i isturenih jagodica, obučeni u socrealističku odjeću, hoćemo kupiti sendvič. Ulične orgulje ubrzano drljaju ariju robova iz Aide, na kraju tržnice je lunapark, tamo drljaju neke gelderlandske severine, a ljudi, visoki, plavi, kratkih noseva podignutih u zrak, ne obraćaju pažnju na kazahstansku seljanku u svojoj maloj sredini.
“Graag een pondje belegen.”
“Een kilo sperziebonen, een zakje zilveruitjes.”
“Zijn de aardbeien vers?”
“Een stroopwafel… drie gehaktballen… twee ons spruitjes…”
Kazahstanska seljanka stišće se uz rub kuća i polako iščezava u jednu od crvenih cigli. Budimo se u svom krevetu. Dan stoti.

Na kazahstanskoj tržnici sve razumijemo: voće, povrće, meso, sanduke, vodu, ljude. Trošimo slobodu od potrošačke civilizacije i živimo na minimumu. Ipak, Nokiju smo neki dan prodali i otišli se najesti u restoran. Treba se pripremiti za povratak.