Muha u juhi | Mario Brkljačić

SVU TU OLOŠ TREBA STRPAT U ZATVOR

 

Čim sam izišao iz zgrade pogled mi se susreo s njihovim.

Dobro veče, molim vas osobnu, rekao je onaj niži.
O čemu se radi? upitao sam.

Naravno da mi nije odgovorio.

S mojom osobnom u ruci otišao je do automobila.

Visoki me ostao bezobrazno odmjeravati od glave do pete.
I obratno.

Htio sam mu reći da se opusti.
Htio sam mu reći da ovo nema smisla.
Da kriminalci stanuju na Pantovčaku, a ne ovdje, na periferiji.
Da sam ja potpuno bezopasan.
Ma, što bezopasan!
Htio sam mu reći da sam posve beznačajan i da su gadno pogriješili.

Ali, samo sam se osmjehnuo, svrnuvši pogled prema Limenki – birtiji u koju sam krenuo na kavu.

Niži se vratio.

Šta radite u Sopotu ako vam je mjesto prebivališta u Prečkom? upitao me.

Mislim da je sasvim izlišno reći da nisam povjerovao vlastitim ušima.

Molim?
Šta radite u Sopotu? bio je uporan.

E, tad mi je na pamet pala fora sa skrivenom kamerom.

Gdje je?
Molim?
Skrivena kamera. Je l’ možda u onom grmu preko ceste? rekao sam, pokazavši rukom u tom pravcu.

Niži se naljutio.

Idemo do auta, gospodine Mario, zapovjedio je.

Pogledao sam svoju sliku na osobnoj u njegovoj ruci.
Učinilo mi se da taj drot razgovara s mojom slikom, a ne sa mnom.

Ovo je nesporazum, rekao sam, i mogao sam čuti susjedu s prvog kata kako je, nalakćena na prozor, dobacila: Tako treba. Svu tu ološ treba strpat u zatvor.

Onda je zalupila prozorom i navukla zastore boje vanilije.

Mario, ti si razuman momak i ako ćeš surađivati s nama nećeš imati nikakvih problema, rekao je niži dok smo klizili Avenijom Dubrovnik.
Visoki je dodao: Opusti se i sve će biti okej.
Gospodo, ne morate brinuti. Ja sam opušten jer nisam kriv ni za šta, rekao sam.

Naravno, odgovorio je niži.

Začudilo me kad smo, umjesto u policijsku upravu, skrenuli prema velesajmu.
Gad je vozio na hipodrom, a ubrzo sam skužio da ćemo završiti kod savskog nasipa. E, tad me malo stisla frka jer to je fino mjesto za namještanje bubrega.

Nisam znao da je policijska uprava na nasipu, pokušao sam biti duhovit.

Hehe, uprava je cijeli ovaj grad, mladiću, rekao je niži.

Visoki se debilno cerekao.

Zaustavili smo se kod rampe.

Visoki je izišao iz auta i popeo se na nasip.

Niži se okrenuo, rekavši: E, sad ćemo malo odmorit dok ne padne noć. Je l’ se slažeš s tim, Mario?
Pa, ne baš, ali vi ste vlast pa se slažem, odgovorio sam.

Ma, reko sam ja da si ti razuman momak. Nego, Mario, reci mi… je l’ se ti drogiraš?

Očekivao sam to pitanje.

Rekao sam: Mislio sam da ćete biti originalniji. Da ćete me pitat da li možda radim za neku tajnu službu ili nešto slično.

Pa, radiš li?

Pa, ne radim za tajnu službu ali radim na crno. Plaća nije nešto. Posla ima puno i jedino mi je žao što mi se staž neće upisati u radnu knjižicu pa će ispasti da sam sve ove godine proživio češkajući jaja kao kakav tajni agent, rekao sam.

Podigao je obrve.

Toga se sjećam.

Onda se ničeg više ne sjećam jer me laktom nokautirao u Adamovu jabučicu.
Samo mi je pred očima bljesnuo žuti hrvatski grb na njegovoj šapki.

Onda sam malo odmorio.

Ne znam koliko je to trajalo no kad sam došao k svijesti skužio sam da smo u Prečkom.

Ne bi vas htio uznemirivat ali mogli ste me ubit tim udarcem, rekao sam.

Ne brini, Mario, znamo mi šta radimo, očinski je rekao niži.

Nemaš f r k e, pokušao je biti duhovit onaj drugi debil.

Ma, jasno, promrsio sam.
Zurio sam u obnovljenu, snažno osvijetljenu crkvu.
Nisam mogao suspregnuti smijeh pred tim nevjerojatnim kičem.
Gipsani labudovi kao tegle s cvijećem.
Vodoskok s figurama anđela.
Pod nogama Majke Djevice crven-bijeli-plavi lampioni.
Šta je tako smiješno, Mario? Reci nam da se i mi malo smijemo, rekao je niži.

Ma, ništa. Mislim da je to od potresa mozga. Mislim da se zbog tog smijem.

Niži je teško izdahnuo.

Mario, ajde da mi svi skupa ovdje ne mlatimo praznu slamu nego ti nama lijepo reci koji od tvojih frendova uzimaju drogu i od koga je nabavljaju.

Svrnuo sam pogled na vlastita koljena.
Veoma blizu koljena nalazio se i njegov pendrek.
I tok s pištoljem.
I njegova šapa na pendreku.

Moji frendovi ne uzimaju drogu, odgovorio sam, pogledavši ga ravno u oči.

Tip je na to otvorio pretinac kod suvozača.

Izvukao je žutu kuvertu a iz nje fotografije.

Vidiš, Mario, ti nas lažeš. I to baš pred crkvom. Izvoli, rekao je, gurnuvši mi snop fotografija velikog formata u naručje.

Jebemti, krasne fotke, bilo mi je prvo što sam pomislio. Snimljene ispred Pinkija, naše birtije. I iza, na predahu od cuge uz joint. Evo Klase. Gle, i First je tu. I Cobra. A, gle Ledenog, jebo ti pas mater. Joooj, dajgle Pigija. Čovječe! U kurac, kako sam nefotogeničan. I bled sam, jebote, ko kreč. Ali, to nije od dopa nego od pive. Spušta mi tlak koji mi je ionako nizak. Dobro, sad mi je povišen.

Lijepe fotografije, rekao sam.

Umjetničke, kroz smijeh je rekao visoki.

Da, skoro kao Lupino, poentirao sam, a bogami poentirao je opet i niži.

Dobro, samo me ošamario ali kreten mi je izbio leću iz oka.
To me razljutilo. Zapravo to me užasno razljutilo jer nisam imao para za novu, a opet, ako skuži da nosim leće, gad će mi izbit i drugu i pustit me takvog ćoravog doma.
A od Prečkog do Sopota ima.
Pogotovo noću.

Zato sam samo teško uzdahnuo.

Da, skužili su da od mene neće ništa doznati.

Ajde, pokupi te fotografije s poda i marš iz auta, zapovjedio je debil.

Zažmirio sam na desno oko.

Izvolite, rekao sam.
Gubi mi se s očiju, hašomanu, pička li ti materina!
Prije nego sam zatvorio vrata auta, nagnuo sam se i rekao: Zdravo.
Stajao sam na cesti a iz dvorišta crkve je dolazila blještava svjetlost iako boga nisam vidio u blizini.
Opreznim koracima, žmireći na desno oko, krenuo sam prema tramvajskom stajalištu.

Prošao sam i pored zgrade u kojoj živi moja majka koju nisam posjetio godinama.
Zastao sam buljeći u kuhinjski prozor na petom katu.
Nije bio osvijetljen.
Kao ni drugi.

Dovukao sam se do stajališta.
Nisam bio sam.

Neki pas se skutrio u kutu nadstrešnice.

Kimnuo sam mu.
On je naćulio uši.
Zarežao je.

Nemaš frke, kompa, samo ti uživaj, promrsio sam.

Onda sam se okrenuo na lijevo i tramvajske tračnice su se, tamo daleko, stopile u, ne znam mogu li tako reći, beskonačnost.

Počela je padati kiša.
Pas je cvilio.

Bilo mi ga je žao, ali nisam mu se usudio približiti.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.