Ne mogu ga gledati takvog | Mario Brkljačić

EIFFELOVI TORNJEVI OD ŠIBICA

Baš je zazvonilo
Kad sam isprobavao u kakvom mi je stanju prostata
I koliko daleko mi doseže mlaz, a vrh štapa se tresao baš kako sam ja otresao karu

Još sam se i prepao jer je nešto zašuškalo u grmu
I za sekundu mi je pokraj uha zafijukao fazan
Letio je tik iznad vode
Kurčevito lepećući krilima i
Zabio se u šipražje na drugoj obali
Polomivši dosta granja

Skočio sam i potego štap
Riba je bila brža, a najlon je nalegao na vodu
…
Baš ga je bilo teško gledati takvog

Da, ja uvijek kasnim, to je, promumljao sam

A dva sam puna sata prije griza buljio u prirodu
I to je bilo tako

do-sa-dno

Kopao sam nos
Pljuvao u jata mlađi u plićaku
Brisao esemesove od zabe
Pojeo kruh, paštetu iz crijeva i dva paradajza
Popio dvije boce piva i unučić pelinkovca
Poslije sam tražio jantarno žute i zelene oblutke krhotina boca, za koje sam, kao dijete, mislio da su dragulji, pa sam ih nosio mami koja ih je bacala u smeće
Onda sam rekao tati da mama baca dragulje u smeće, a on mi je objasnio da je to staklo boca od piva i da kurca ne vrijedi, da, tata je bio baš prost čovjek
E, moj stari, on je u zatvoru naučio raditi Eiffelove tornjeve od šibica, i drvoreze s vedutama gradova i znao je pune vreće toga prodati na Hreliću i po proštenjima u Zagorju, a onda je otišao od nas i ubrzo je umro od tuberkuloze