Ne mogu ga gledati takvog | Mario Brkljačić

NIJE DOM A NIJE NI ULICA

Auto mi se raspada. Dobro, možda je pretenciozno nazvati škodu favorit automobilom. Pustite vi spike, škoda je čista mehanika, nepoderiva pila i tome slično, jer nazvati ovo moje prometalo favoritom stvarno je, u najmanju ruku, podrugljivo. Ali, Česi imaju taj smisao za humor, iako ga rapidno gube otkako su se prebacili na kapitalizam, a u slučaju tog favorita, imali su smisla i za crni. Baš sam mijenjao ploču s relejima kad mi je zazvonio mobitel. Na ekranu je pisalo MAMA. S mamom imam dogovor da me zove samo ako je u pitanju nešto uistinu važno. Javio sam se.
Bok, sinek, kak si?
Dobro sam, ono, prčkam nešto tu po autu, rekao sam.
Kak je Sandra?
Ponekad mi se Sandra ušulja u snove. Hoda uokolo, lupa vratima. Onda se branim, uglavnom mumljam nešto. Čujem je kako govori Ne mogu više ili Ljubavi, sve ovo nema nikakvog smisla. I tako, u snovima vodim s njome te uobičajene razgovore o ovim teškim tranzicijskim vremenima i našoj ljubavi koja kopni.
Dobro je. Radi, slagao sam. Nego, reci, šta je bilo?
Nekako te slabo čujem.
Odmaknuo sam se od tih releja. Mislio sam da me zbog njih slabije čuje.
Čuješ me sad?
E, sad je dobro.
Zašutjela je.
Halo!
Da, tu sam, rekla je.
Pa, daj reci šta je?! malo sam povisio glas.
Sinek, jučer je bio majstor zamijeniti školjku ali staru nije odvezao pa sam mislila da dođeš po nju i baciš je negdje na otpad.
Ostao sam zbunjen. Pomislio sam da me zapravo htjela samo čuti, a i vidjeti.
Dobro, rekao sam, doći ću. Može sutra?
Halo?
Udaljio sam se još koji metar od tog ukletog auta.
Čuješ me? upitao sam.
Da, sad te dobro čujem.
Mama, doći ću sutra. Može?
Dobro, rekla je, ali dođi, nemoj da ne dođeš.
Ma, doći ću, nema frke.
Sinek, čuj, da te pitam nešto. Čuješ me?
Malo me potresao taj razgovor. Teško sam uzdahnuo.
Čujem te savršeno. Reci?
Sinek, jel jedete kuhano? Jel ti Sandra kuha?
Instinktivno sam krenuo prema onim relejima.
Halo?
Kuha, kuha, rekao sam.
Kuha?
Da, mama, kuha, vidimo se sutra, baterija mi curi!
Morate jesti kuhano…
Bilo je kasno. Ploča s relejima već mi je bila u rukama.
Dok sam vozio krug oko zgrade da vidim hoće li mi se motor ugasiti kad upalim svjetla ili će šiknuti voda kroz mlaznice kad dadem žmigavac, ili će se upaliti radio kad uključim sva četiri, razmišljao sam kako je život, ono, odvratan.
Parkirao sam škodu ispred zgrade i otišao u Jabuku.
Unutra nije bilo nikoga. Pomislio sam, prazna je poput mog života. Onda mi je bilo malo neugodno što baratam tako jeftinim metaforama.
Boro, daj mi pivo, rekao sam.
Sjeo sam za gljivu i gledao se u izlogu.
Mario, ne mogu više, rekao je.
Boro je opet imao probleme koje je odlučio podijeliti sa mnom. Pomislio sam kako bih trebao nešto reći. Nešto pametno. Nešto što bi zvučalo, ono, dobro, ako ne baš pametno, a onda barem utješno. No nemam više snage za riječi utjehe.
Nemam snage, Boro, rekao sam.
Ma nek sve ide u tri pičke materine! rekao je.
Prebacio je krpu preko šalica na aparatu.
Pomislio sam kako bi sve ovo trebalo uistinu prekriti nekom krpom. Onako kako se prekriva namještaj kad znate da se dugo nećete vratiti. Trebalo bi sve ovo prekriti, pomislio sam, i čekati da prođe.
Donio mi je pivo.
Zapalio sam cigaretu i zurio na cestu.
Sve će, Boro, biti u redu, rekao sam, ne vjerujući tim svojim riječima.
Boro me pogledao kao da sam mu pokušavao uvaljati kamilicu pod žižu.

Stajao sam pred vratima stana i pričekao da malo dođem do daha. Peti je to kat, a lifta nema. Zviždalo mi je u plućima. Pomislio sam kako bih trebao prestati pušiti.
Pozvonio sam.
Otvorila je vrata i stala zuriti u me. Bilo mi je neugodno što sam loše izgledao.
Izgledaš loše, rekla je.
To je od vremena, pritisak je i sparina pa loše spavam, rekao sam i zatvorio vrata.
Otišli smo sjesti u kuhinju.
Hoćeš kavu? upitala je.
Može.
I nakon toliko vremena što nisam bio kod kuće sve je bilo na svome mjestu. Tanjuri na zidovima, zidni sat, vijesti koje su baš išle s tranzistora na frižideru.
Po paučini na stropu shvatio sam kako je sve entropija.
Zabrinuo sam se zbog toga.
Htio sam odmah ustati i usisati taj dokaz o propadanju, gore, u kutu.
Stavila je šalicu s kavom pred mene. Sjela je za stol.
Zašto nisi došao sa Sandrom? upitala je.
Zapalio sam cigaretu, otpuhnuo dim i srknuo kave.
Znao sam da zna da više nisam s njom.
Nismo više skupa, rekao sam.
Znala sam.
Zašto me onda pitaš?
E, sine moj, ti nećeš dobro proći u životu.
A ja, čovječe, već odvalio trideset i pet. I nije mi bilo nikako jasno što je vidjela u toj Sandri.
Mama, trideset šesta mi je. Koji život?
Uzdahnula je.
Sinek, ti što si stariji to si gluplji.
Nisam htio proturječiti, a i kako bih kad je u pravu.
Slažem se, mama, ali ne mari za to. Sve će biti u redu, rekao sam.
E, moj sine, na šta sliči taj tvoj život? Pogledaj se, nisi oženjen, nemaš dijete, nemaš stalni posao, plaća ti je malo veća od moje penzije, izgledaš ko klošar, blijed si i neispavan, voziš onu krntiju od auta, sramotiš me pred susjedima.
Gledao sam u pod. Pa u strop. U paučinu. Pa opet u pod. Nisam mogao više sjediti u toj kuhinji.
Morao bih ići, imam nekog posla. Gdje je ta školjka? upitao sam.
Tupane, pred vratima je. Ni to nisi vidio? rekla je.
Jebemti, pomislio sam, kakva je to apsurdna spika. A nismo se vidjeli godinu dana. Poljubio sam je i pomilovao po leđima.
Onda sam uzeo tu školjku i krenuo svojim putem.