Ne mogu ga gledati takvog | Mario Brkljačić

POEZIJA GODIŠNJIH ODMORA

Opako je zasmrdilo.
Onak, miješano, po govnu i strvini.
Mišo, si prdnul il si se posro? pitam ga.
Na divljem smo kamionskom parkiralištu.
Šarene Skanije su iza nas.
Sjedimo na terasi ćevabdžinice preko puta Keringtonke.
Prdnul sam, reče budala.
Žvačem lepinju i ćevap.
Nije red, velim.
Šori, reče Mišo, i ugura u čvalje još jedan komad masne lepinje.
A onaj prošli zalogaj još nije ni prožvakal.
Jebeni požderuh.
Mm, doba je, sfrflja.
Mmh.
Sunce piči s Jakuševca.
Kokakolin suncobran se topi.
Tope se i naša zbrčkana podbuhla lica.
Cijelu smo noć pili kod Konja, a onda, pred zoru, doklatarili smo se do kornera u Pruđu.
Konj se tak nalizal da je posran otišo mado.
Rekoh Miši Oćemo do Dragice?
I sad sjedimo tu i žderemo.
Još nije devet, a zrak se već usijao od sunca.
Šoder oko nas isijava vrućinu.
I zrak smrdi, skužim, sada, kad je Mišin prdež odlelujao prema nebu.
Smrdi po zagorjelom ulju, čarapama kamiondžija i pišalini.
Promatram pičke, preko puta, kako se hitro uspinju bijelim stepenicama Keringtonke.
I pedere u odijelima i s aktovkama u rukama.
Oni grabe po dvije.
Nekako mi baš i ne ide klopa.
Zapalim cigaretu.
Mišo, bumo sad po pivo?
Šad može.
Okrenem se prema limenki.
Podignem dva prsta.
Eh.
U školi ih nikad nisam dizal.
Kad sam bil u školi.
Obično sam bil iza, na košarkaškom igralištu.
Zato već dvije kuke skupa s Mišom lomim kičmu s ormarima i trosjedima.
Prekjučer smo furali klavir.
Jebem ti mater u pičku! kad se sjetim.
Jebu me leđa. Bole me zglobovi. Kičma mi je komprimirana ko PEZ bomboni.
Više mi se ni jebat ne da. I jebanja mi je već pun kurac.
Teta Dragica donese pivo i kikiriki u zdjelici.
Ćeš Večernji? pita me.
Nećem, Dragica, velim.
Divna je to žena.
Svaka žena koja je slična majci je divna.
Svaka koja nije slična majci je, naravno, kurva.
Otpijem gutljaj.
Pomalo oprezno, ljuljam pivo u ustima, važem…
Dobro je, osjećam da mi paše sok.
Kaj, reče Mišo, ne buš više?
Nemrem.
Gurnem tanjur do njegovog.
Kak možeš, Mišo, tolko žderat u rano jutro? pomislim.
Mišo, kažem, mislim da bum dal otkaz.
Mišo klimne glavom.
Šutra bu bolje, reče, štrpi še do šutra.
Kaj bu bolje, jebote? velim pomalo ljutito.
Šve, veli, onak, skroz kul.
Glup si ko kurac, velim.
Šori, veli.
Ah…
Evo i kamiondžija.
Spuštaju se iz kabina na šoder.
Svi redom u sportskim gaćama.
Onim svilenim, šuškavim.
Sjedaju za stolove.
Zijevaju.
Prolaze prstima kroz masne kose.
Češkaju jaja.
Jedan glasno prdne.
Smije se.
Na suncu zabljesne presavršen red zuba.
Drugi izvadi iz vrećice teglu ajvara.
Gle ih, rečem, profesionalci.
Pokažem glavom prema njima.
Mišo proguta zadnji zalogaj.
Vidim kuglu kako mu klizi grlom.
Jebote, gutaš ko anakonda, velim.
Mišo otpije pivo.
Pa snažno podrigne.
Profesionalci, ponovim.
Mišo odmahne rukom.
Uzme čačkalicu.
Čeprka njome po zubima.
Onda kresne zipom i zapali cigaretu.
Otpuhne dim koji se zaustavi ispod tog jebenog suncobrana.
Jednostavno, dim stoji ko da je nacrtan.
Ovo nam je prvi od deset dana godišnjeg.
Tek je započeo, a već me hvata depra.
Svake godine ista spika, isto sranje; već četvrti dan ostanem bez para. Onda ležim doma i gledam ljetnu šemu haerteja.
Gledam te pičke kako ulaze u more.
I uvijek se sjetim one stvari od Meri Cetinić. One kaj ima samo refren ali je jebeno dobra stvar; Mooore, Mooore, Mooore, Mooore, O moooreee…
Rado bi sjeo u jedan od ovih Skanija i otišao na more.
Mišo, da pitam likove da nas odfuraju na more? Ziher neko od njih ima rutu do mora.
Mišo zakuca hračak u šoder.
Kaj ja znam, pitaj, jebiga, veli.
Ustanem i priđem stolu. Pitam ih.
Ja vozim za Begeš, veli jedan.
Ja za Tuzlu, veli drugi.
Idem ja, veli treći, za Zadar. Jel ti paše?
Ma, da bi reč rekel, rečem.
Kad ideš, majstore?
Odmah, veli.
Daj, majstore, velim, pričekaj pet minuta. Samo da skoknemo doma po kupaće.
Veli tip – Koji će vam kurac kupaće? Imaš u Zadru na pjaci jeftino za kupit.
Ma, velim, ostavil sam otključan stan. I otvorene prozore. Ono…
Tip uzdahne.
Ajde, reče, al pet minuta.
Ma, eno mi zgrade, pokažem rukom prema Sopotu. Eno moj prozor.
Dobro, veli tip, požurte.
Jebote, trčimo prek ceste ko dva debila.
Malo mi se diže na riganje.
Budale nam trube.
Podižem srednji prst.
Ulijećemo u zgradu.
Mišo je na prvom, ja sam na petom katu.
U kurac i lift!
Grabim stepenicama.
Ubija me zaduha.
Otključavam stan.
Uletim u sobu.
Zatvaram prozor.
U hodniku stvarno grozno smrdi.
To sam se još jučer posral al nije bilo vode u zgradi.
U pičku materinu, pa koji je ovo kurac!
Potežem taj jebeni lanac.
Još je nema.
Četkom stružem već skoreno govno.
Guram to u dubinu školjke.
Mh… Sad još gore smrdi.
Buuua….
U sekundi je suknulo iz mene.
Obilno bljujem.
Istovremeno brišem znoj s lica.
Bljujem i trgam rol papir.
Brišem čube, bacim grudu tog papira u školjku.
Odjurim u sobu.
Iz pokvarenog vufera izvadim vrećicu žiže.
Zaključam stan i sjurim se stepenicama.
Mišo je ispred zgrade.
Prebacio je ručnik preko ramena.
Trčimo preko livade.
Ukopamo se na rubu ceste.
Škiljimo preko.
Ko dva debila bez staratelja.
Vidim kako se šleperi razilaze; neki kreću prema Gorici, neki na zapad, jedan tutnji prema mostu.
Jeboti pas mater!
Ti pas mater!
Otkud tolko tih autih, majku mu jebem! vičem.
Trčimo preko ceste.
Mišu zamalo pokupi neka Honda.
Grabimo preko šodera.
Mišo stane.
Osloni se rukama o koljena.
Priđem terasi.
Nigdje vozača.
Zurim u neke dve pičke.
Izgledaju mi ko kurve.
I one se zagledaju u me.
Guti me ta zaduha.
Pišti mi iz pluća.
Reče ružnija De, sjedni, dušo. Nemoj da se skljokaš tu.
Okrenem se prema Miši.
Bljuje čovjek.
Onda pogledam pičke.
Ipak, sjednem za stol.
Ne njihov.
Kurve, velim.
Ove okrenu glave.
Žderu to meso i bulje u me.
Ne mislim na vas, rečem.
Evo i Miše.
Pada na stolac.
Prekriva glavu ručnikom.
Ono, u nokdaunu je.
Slušam njegovo hroptanje.
Sunce ubija.