Zujke | Mario Brkljačić
1.
Trgnuli su se na zvuk zvonca.
– U subotu? Misliš da su oni, ovako rano? – Kristina je prošaputala.
– Zašto ne? Nabijaju si prekovremene! Zašto šapćeš? – Milan je noktom sastrugao kuglicu blata s vrha tenisice. Baš se spremao otići u dućan. Onda je podigao glavu, zapiljivši se kroz prozor. – A i pretpostavljaju da smo doma.
Kad se zvonce opet oglasilo, začuli su Kristininu maćehu kako vuče šlape po linoleumu u hodniku: – Odmah!
– Psss… – Kristina je prislonila uho na vrata.
Nakon desetogodišnjeg sudovanja Kristina je izgubila parnicu. U ime same Lijepe naše bilo joj je naloženo da u roku trideset dana ima iseliti iz stana. Stan je bio od Kristinina pokojnog oca, ali maćeha je bila nositeljica stanarskog prava i polagala je pravo na otkup. Kristina se nadala da neće završiti na ulici, no da ne bude tako, pobrinuo se zakonodavac koji je ostavio dosta tih rupa u zakonu. Odvjetnici su trljali ruke. Ni sucima nije išlo loše: na parkiralištu ispred zgrade Palače pravde svakim je danom bilo sve više novih limuzina.
I tako, desilo se neminovno: na pragu sobe već su stajala dva policajca, zureći u nered, u improviziranu kuhinju u kutu, gaće i čarape što su se sušile na radijatoru i smeđe najlonke obješene o kvaku prozora.
Zatim je u sobu ušla i žena sa suda.
– Dobar dan! – pozdravila je.
Kristina i Milan nisu otpozdravili, samo su zurili u nju.
– Tko ste vi? – policajac je prišao Milanu.
– Milan. Zašto pitate?
– Osobnu!
Čovječe, ovaj se ne šali, pomislio je. Milan mu je dao osobnu kartu.
– Vi niste prijavljeni na ovoj adresi – policajac ga je prostrijelio pogledom.
– Ne, nisam. Ja sam prijavljen na drugoj adresi, baš kako piše na plastici – odgovorio je.
– Što radite ovdje?
– Eto, upravo sam na odlasku – kazao je.
– Koliko dugo tu boravite?
Milan je rekao: – Od sedam.
– Slušajte, Milan, sad ću vam lijepo napisati prijavu za ometanje službenog lica u vršenju dužnosti – iz džepa jakne izvadio je spiralno uvezan blok. – A vi i dalje izigravajte ludu!
– Ne izigravam ja nikakvu ludu. Pa Kristina ima pravo dovesti k sebi svoga zaručnika.
– Da, da… – policajac nije mario. Kad je zgotovio prijavu, vratio mu je osobnu.
– Ako smijem pitati, kolika je kazna za to ometanje?
– Pa, nije mala, ali ako ćete surađivati i ponašati se pristojno mogao bih vam progledati kroz prste.
– Pa, surađujem – Milan se odmah slomio, a još prije tjedan dana se sebi samom zaklinjao kako će skupo prodati kožu. Spremao se zabarikadirati tu, prijetiti da će aktivirati ručnu bombu ako ne odustanu od deložacije, čak je i ukrao zastavu što je visjela s vrha njihova nebodera za Dan državnosti i tu je zastavu mislio prebaciti preko ograde balkona i vikati s tog balkona da je on branitelj, da je stvarao ovu državu, a da ga ta ista država sad izbacuje na cestu. Ali, tko mari.
– Dobro, fino.
Žena sa suda je zatražila da Kristina potpiše nekakav papir, a kad je Kristina to učinila, rekla joj je da možemo iznijeti stvari. No kud sa stvarima?
Pokupili su se u tišini, noseći u rukama nekoliko vrećica i sportsku torbu što su utrpali u staru škodu koju je Milan uspio upaliti tek iz desetog pokušaja.
– Kamo ćemo, lijevo ili desno? – čekali su da se upali zeleno na semaforu. Motor se gušio, Milan je morao dodavati gasa.
– Mah… vozi ravno – Kristina je kažiprstima masirala sljepoočice.
– Pa ravno je Bundek… Šta ćemo tamo?
– Šta ja znam… – zeleno se upalilo, vozač iza je zatrubio. – Idi onda lijevo! – skrenuo je, ipak, desno.
– Pa šta ćemo, dođavola, na Hreli?!
– A šta ćemo bilo gdje?! – viknuo je.
Na prvom raskrižju smotao je ulijevo pa je nagazio gas. Iza škode se stvorio oblak bijelog dima.
Dovezli su se u Zapruđe. Vijugali su zakrčenim ulicama između limenki.
Zaustavio je auto u blizini kafića s malom terasom.
Na terasi su sva tri tri stola bila prazna.
– Ajmo popiti kavu – rekao je.
Naručio je kave u velikoj šalici i rekao je Kristini da ide skoknuti do obližnjeg kioska po vinjačiće i oglasnik.
– Odi… I, čuj, ako naletiš na nekog poznatog… Nemoj mu reći da smo deložirani! – rekla je.
– Pa, Tina, za nekoliko sati svi će znati za to!
– Neka… Ne govori ništa! – pripalila je cigaretu.
– Dobro, neću… Ali, ljude ionako nije briga.
– Neka nije – rekla je.
Kod kioska je naletio na Belog.
– E, daj pljugu! – zavapio je Beli.
Dao mu je.
– Kako si?
– Dobro – Milan je zgrabio unučiće i oglasnik. – Ti?
– Evo, čekam deset da se otvori kladuša pa da podignem lovu. Devedeset pet kuna!
– Fino! – kimnuo je.
– Zamisli, jučer odigram za cenera i danas, kad sam se probudio, upalim teletekst i vidim da sam dobio! Daj gutljaj!
– Ne mogu, Beli. Žurim.
– Daj ne seri!
– Hajde, Beli, bok.
– Papak, pizdo! – vikao je Beli za njim. – Pederu!
Kreten.
Kristini je tutnuo u ruku unučić pa je otpio kave iz svoje šalice. Oprezno, da ga konobarica ne vidi, ulio je vinjak u kavu. I ona je učinila isto.
– Otkad je oglasnik? – upitala je.
– Od jučer – rekao je, pripalivši cigaretu i krenuvši čitati ponudu. Cijene su bile paprene, nije naišao na ništa jeftinije od 200 eura.
– Ima što?
– Mah… ima svega i svačega, ali cijene su… Ovo je strašno.
– Kolike?
– Od tristo na više!
– Imamo tristo ušteđevine – kazala je.
– Čuj ovo – prelomio je novine – Basaričekova, 150 eura!
– Nazovi! – rekla je. – Jel imaš na računu?
Utipkao je šifru: – Dvije kune i dvadeset lipa!
– Daj, nazovi s mog!
Dobio je ženu koja je rekla da se radi o dvorišnoj zgradi i stančiću u potkrovlju, a on joj je rekao da ih je dvoje.
– Kad možemo doći pogledati stan?
– Imate djece? – upitala je.
– Nemamo djece.
– Studenti ili bračni par?
– Bračni par – slagao je. – Bez djece! – naglasio je još jednom.
– Jel radite?
– Oboje! – slagao je.
– Dođite, ali požurite… Znate kako je… Dosta ljudi se interesira. Pozvonite na Horvat, to su prva dvorišna vrata desno.
– Evo, gospođo, stižemo za pola sata!
– U redu.
– Doviđenja!
Kazao je Kristini o kakvom se stanu radi.
– Baba nas čuva! – rekla je.
Malo ga je to zbunilo. To da baš njih taj Sai Baba čuva.
Suknuo je kavu s vinjakom i pomilovao je po ruci.
– Neka! – rekao je pa je mahnuo konobarici da naplati.
Jedva je uspio svladati Mesničku, pri vrhu je već pomislio na najgore, da auto neće uspjeti svladati uspon, da će se unatraške sunovratiti na Ilicu i zabiti se u izlog kakve zlatarnice ili butika s ekskluzivnom odjećom.
A auto je neregistriran.
Parkirao je u Demetrovoj.
Ima nešto grobljansko u Gornjem gradu, pomislio je. Možda taj mir, ta tišina, te stare palače. Kao nadgrobne ploče. Pa još i miris voštanica s Kamenitih vrata.
Okolo su zjapila oronula pročelja, trule cigle zida. Prljave zavjese lepršale su na toplom vjetru.
Iz obližnjeg parkića vjetar je donosio smrad.
Pljunuo je u rupu na cesti.
– Mirno je – rekla je Kristina.
– Da – kazao je.
Krenuli su potražiti zgradu.
– Pa to je ovdje! – zastali su ispred krčme u Basaričekovoj. Unutra je bilo dosta živahno, ljudi su pili piva i rakije, recitirali su, prepoznao je i neka lica: – Jutro poezije – rekao je.
– Što?
– Pjesnici – kazao je. – Tu se skupljaju pjesnici i čitaju svoje uratke.
– Mah… – Kristina je odmahnula rukom, a zatim je nestala u veži.
Dvorište, veličine igrališta za badminton, bilo je uokvireno balkonom s oronulom i nakošenom drvenom ogradom. Na sredini je bio pješčanik i šarene igračke bile su pobacane u pijesku.
Pozvonio je na vrata na kojima je pisalo Horvat.
Otvorila ih je žena u šezdesetim godinama: – Vi ste za stan?
– Da, ja sam vas zvao. Milan – predstavio se. – Ovo je Kristina.
Žena je zaključala vrata i mahnula im je da je prate. Gazili su škripave daske stepeništa kojima su se uspeli na balkon. Produžili su do dna, a onda su se uspeli u potkrovlje.
– Evo, izvolite! – ušli su u stan.
Zgrada je bila stara dobrih dvjesto godina, ali stan je bio preuređen, kuhinja je bila čista i imala je sve što je potrebno. U sobi je bio ne tako star regal, novi kauč i dvije solidne fotelje. Ali, pogled je bio strašan: ravno u neožbukani zid susjedne kuće.
– Ccc… da taj zid nije tako blizu… Nevjerojatno, ovakvo što još nisam vidjela – Kristina je otvorila prozor.
Jagodicama prstiju dodirivala je cigle. Kao da ne vjeruje.