Šempi ti smopi da limvo te | Ana Đokić Pongrašić

… I ALEKS

– Je li otišao?

Kroz vrata svoje sobe izvirila je Aleks.

– Tko? – pitao je, napola razbuđeni, tata.

– Tko? Djed Mraz! – odgovorila je prilično drsko njegova kćer, ali tata još nije imao dovoljno snage za svađu.

– Misliš, Luka?

– Aha.

– Da. Otišao je… Rekao je da te pozdravim. Ovo je valjda za tebe.

Pružio je čokolade svojoj kćeri.

– Iako ti ja, s medicinske točke gledišta, ne bih savjetovao da navališ na sve tri čokolade odjednom. Mada, poznavajući tebe, kao i tvoju majku od koje si naslijedila mnoge loše osobine, kao što su, recimo, šlampavost i halapljivost, gotovo da sam siguran kako tih čokolada do sutra ujutro više neće biti.

Aleks je polako ispružila ruku i uzela ih. Vrlo pažljivo. Kao da nisu u pitanju obične čokolade nego neka velika dragocjenost. Gledala ih je par trenutaka, a onda je briznula u plač.

Tata je bio iskreno zabezeknut.

– Što se dogodilo, zaboga?

– Pusti me na miru! Pustite me svi na miru!

Aleks mu je pred nosom zalupila vrata. A onda se bacila na krevet, zagrlila Garfileda i nastavila neutješno plakati.

Zbunjeni Igor Peternek krenuo je natrag prema svojoj sobi kada je ugledao komarca. Ali sada nije imao ni volje ni snage juriti ga i gađati jastucima. Umjesto toga samo je pomislio:

– Gle, stiglo je ljeto! – i otišao natrag u krevet.