Heretik na 10 načina | Tomislav Domović

MOJIM PIGMENTIMA HRANE SE

Ispitujem nježnost u svim postojećim oblicima.
Očima kao rasklimanim vratašcima rerne,
rukama kranovima dizalice. Smišljam
katalizatore jagodicama.
Do plafonskog kreča vuče me lesonitna pločica.
Nestaje sigurnost pa zaržem kao traktor u ilovači
slavenskog blata i najavim kiruršku intervenciju.
Kada iščezne mi smo samo stakleni izlozi. Mi smo kič
kada noć množi potpetice i kace kuhanog vina.
U obijenoj filijali svjetske banke dodira
konjica se hrani mojim pigmentima. Njihovo
oblizivanje je
saznanje u kaskadama nalik koraku Edwina Mozesa.
Izjedajući konzervirani otrov umrijet će
u galopu. Od isijavanja, od
brzine ne pojmiti značenje izdisaja.
Kada prestane škakljanje počet će robovlasništvo.
Prerezat ću selotejp, uletjeti kao vrač u kutiju
karbofixa i završiti u životinjskom carstvu
veselo gestikulirajući za dva kikirikija.
Žene će prolijevati žuč nad kućnim pomoćnicama od čipova.
Rijeke prašnjavih vozila iz utrobe piramida sliti se u kamenjar.
U suton pratiti će me buran aplauz kada se
budem vraćao na drvo