Mitohondrijska Eva | Mihaela Gašpar Đukić

29.

 

Petak je, rekla je Marina stojeći na unutrašnjem dovratku mog šaltera.

Kako se držiš?

Sasvim dobro. Iako me bole leđa, odgovaram.

Znaš ti dobro što te pitam, ali se praviš bedasta. Bedasta ženica. Ženica-pšenica.

Marina je za priglupe i trudne žene govorila da su ženice-pšenice.

Bezobrazna si, pokušavam izliti uvredljiv ton iz suhog grla.

Nikad ne pričaš o njemu. Ako ne pričaš, uskoro ćeš zaboraviti. Kucnula je dvaput okatim prstenom po svom čelu. I što sad? Bilo pa prošlo. Zašto zaboraviti? Hajde, reci, zašto je važno zaboraviti? Ponašaš se glupo. Mogla bi uživati u tome, samo da znaš.

Ne želim pričati o tome.

Onda bih mogla upitati njega. Što misliš, bi li mi rekao? Muškarci ništa ne žele zaboraviti.

Pitaj ga što hoćeš.

Samo ženice-pšenice čuvaju svoje ljubavne tajne kao zmija noge, iako ih svi znaju. A tvoju znade čitav grad, ženo božja, ej. O tvojoj se tajni razglaba nad nedjeljnim juhama, Julijana. I što je najbolje, o tvojoj tajni mogu govoriti kad god požele. Trebala bi u njoj uživati. Ionako to više nije tajna.

Ako znaš, zašto želiš da ti pričam?

Nagnula je glavu i namrštila bradu. Marina je mogla namrštiti bradu do neprepoznatljivosti. Iz nje bi posve nestalo krvi.

Tako. Radi tebe.

Marina ti ne može biti prijateljica. Čuvaj je se, govorio je često Crvenkapica, ona je flajšmašina, rekao je i praznom rukom zavrtio po zraku. Ako ne pripaziš s njom, samljet će te s kostima. Svaki će te dan mljeti, više je se nećeš moći riješiti. Često mi je prijetio Marinom i ponekad je uspio u svom zastrašivanju, od straha jedva da bih prozborila i pozdrav. Jednom sam sanjala flajšmašinu s Marininim licem. Nevidljivu ruku koja okreće ručicu i melje nepregledne redove ženica-pšenica s trudničkim trbusima, koje mirno stoje u nepreglednoj koloni i čekaju svoj red da se ljestvama popnu na vrh Marine-flajšmašine i uskoče u oštar nož koji se neprekidno okreće. Mislim da se i Crvenkapica boji Marine. Marine se boje i putnici. Ne postavljaju pitanja oko presjedanja jer, nakon što proturi narančastim noktom kartu u limenu zdjelicu, čvrsto zakuje pogled za stol i ako netko ima dovoljno hrabrosti postaviti pitanje, na njega se obruši čitava sila oštrih rečenica. Od Marininih rečenica čovjek se osjeća glupljim, razvodni se u desetke raznih nesigurnosti, rasprši u mutnom staklu i zamuckuje ispriku. Marina ostaje u grlu čitav dan, zaglavljena kao sitna riblja kost. Najgori je od svega njezin smijeh. Nikad ne znaš što će izazvati salvu podrugljivog smijeha, žutih mrava koji se zavlače pod odjeću i svojim mekim nožicama tabaju pregibima.

Te ti cipele izgledaju kao dva krumpira, aha-haha-aha-haha-ho, horde mravaca slijevaju se niz zatiljak pa niz kičmu. Podvlačim cipele pod suknju, tješim ih kao dva ružna psića u mraku samta. Saginje svoje divlje oči pod stol ne bi li ih izbliza promotrila. Mravci napreduju i probijaju se kroz gustiš dlaka pod pazuhom. Ne bojte se, cipelice moje, tu vas neće pronaći, tapkam stopalima u kožnim kućištima.

Jesi vidio te smiješne Julijanine cipele, pršte joj iz usta snopovi smijeha. Crvenkapica jedva vidljivo slegne ramenima nad podivljalom flajšmašinom i utekne prije nego što opet postavi isto pitanje. Mravci grizu kožu prepona. Mislim na Marinine gole butine i pramenove kose nalik na pregaženo leglo zmija zalijepljene za vjetrobransko staklo. Muškarac koji pridiže butine sakriven je u tamnom kutu automobila. Premeće Marinino meko tijelo i saginje se da poljubi bešumne usne. Gola i krotka, zaštićena staklom od grma bodljikavih kupina, nimalo nalik na flajšmašinu, butinama klizi niz staklo nalik na odraz mene same koju promatram u kuhinjskom prozoru Bojanove kuće. U mraku se može čuti zveckanje nakita dok rukom nježno obuhvaća vrat svog ljubavnika. Zamišljam usne kako sipko izgovaraju ljubavne riječi, prigušen smijeh bez žutih mrava, sklizak i mek kao jetra pastrve. Ponekad joj poželim reći da sam je takvu zatočila u svojim očima, nagu i ranjivu, raskuštrane kose i znojnu od ljubavi, oguljenu od mravljeg smijeha one večeri kad smo na nju sasvim slučajno nabasali Crvenkapica i ja.

Dobro onda, ženice-pšenice, pravi se i dalje glupa, tvoja stvar, rekla je i protegnula ruke kao da se upravo probudila iz sna.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.