Kali Juga : priče za malu djecu | Boris Gregorić

NOŽ U VODI

(gouache s ulice)

 

“Ti si dakle taj Mario?” pitala ga je jedna mala pjegava plava.

Si, soy Mario, y tu eres?” odgovorio je on s izvjesnom dozom humorne arogancije.

“Alba.”

“Kakvo lijepo ime. Čestitam.”

“Hvala. Čula sam da se baviš slikarstvom?”

“Da, a ponekad se slikarstvo bavi mnome.”

Slikar se ponekad pravio pametan, ali ovoga je puta možda bio u pravu. Jadni su uistinu umjetnici koji vjeruju da su oni ti koji se bave umjetnošću, da je to neka posebna, njihova zasluga. Umjetnost je hirovita i često bezglava, ponekad i apsurdna u izboru svojih ljubimaca, onih koji se njome bave.

“I tako dakle, tvoji roditelji imaju smisla za ljepotu”, kaže Mario i žmiri niz ulicu: bila je posve pusta subotom u tri i pol popodne – ono mrtvo doba kad se već razišla podnevna ekipa, a večernja se još nije ni počela buditi za izlazak u grad. Ipak, iz znamenita kafića preko puta ulice odjednom izroni jedan jednako znameniti, neobrijani tamburaš. “Jebote, otkud on u ovo doba”, pomisli Mario, ali ne kaže ništa. Malo dalje, na uglu ispred gostionice, stajala su dva drota i češkala se po glavi ispod svojih plavih kapa. Hoće li ući u birtiju ili neće?

“Poznaješ li ti Čarlija?” upita Alba, koja je imala tamne oči kao da je bila Katalonka.

“Čarlija Kučinića?”

“Da, njega.”

“Svi poznaju Čarlija Kučanića. Nema baš puno naših rođenih u Finskoj, zar ne?”

“U Finskoj?”

“Tako se priča. U Helsinkiju.”

“Zanimljivo. Ambasadorsko dijete?”

“Nemam pojma, ali sumnjam.”

“Ej, ajmo se maknut odavde”, brzo reagira Mario.

“Mogli bismo nešto pojesti, ja sam gladan k’o pas, a ti?”

“Častiš?”

“Može, ali ako ćeš jesti sirnicu?”

Alba nije imala ništa protiv bureka. Iako nije bila naročito impresionirana.

“Ima tu jedna pekarnica kod kina Central…”

“Mogli bismo u kino večeras, što igra?”

“U kinoteci stari klasik Romana Polanskog. Pogledaj naslov ove priče pa će ti biti jasnije…”

“Ok, budem to zguglala kad se jednom izmisle osobna računala!”

Zatim žustro zakorače, izbjegavajući gužvu te uske, legendarne gradske magistrale, preko ceste, požurivši ispred vozača koji su već divljali na semaforu, žudeći za krvi i zelenim svjetlom. Bio je to odličan strateški potez, jer odjednom su ostali sami na pločniku, na drugoj strani ceste.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.