Plahta preko glave | Dorta Jagić

OSTAO JE SAMO SVILENI ŠAL

 

ispijali smo ruski čaj. šutio si
ja sam pričala nakićenim prstima
razmatala i pućila usne kao sag.
vani je bila zapara. letjele su ličinke.
na podu se sat igrao ispuhanim balonima
iz mojih rečenica, ja sam pričala,
pričala sam, o bože prepričala.
odjednom si se nadvio nad stol kao učitelj
i pljuvačkom mi otro iscrtane obrve.
kora šipka u tanjuru je prsnula
nastao je mrak u cijeloj zemlji
sve sam shvatila i zašutjela,
o bože, kako sam tada ušutjela.
istina je počela od lica, brišući detalje.
kad je završila u meni, rekao si nešto prigodno
stao svečano do najšireg prozora
kroz koji sam izašla blaga svjetlosna.
izgubila sam površnost, mama
o kako je puknula baš se raspala.
slobodna sam jer sam se zavoljela.

na stolici je ostao samo svileni šal
kao na plahti ona mrlja krvavo-ljubavna.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.