Tko je ubio Djeda Mraza? | Magda Kraus

10. Stevo Tanjurača kao prvi osumnjičeni ili genetski modificirani Hercegovac, točan broj patuljaka, torte koje to nisu i žute rupe koje to jesu, problemi s ručkicom na šalici za kavu, te još malo besplatne reklame za Karlovačko

– Ja sam Stevo Tanjurača – zagrmio je mali nasmiješeni čovjek sa šarenom laponskom kapom koja mu je opstajala na glavi tek zahvaljujući velikim klempavim ušima na kojima se držala.

A zbog tog snažnog i dubokog glasa koji bi daleko bolje pristajao kakvom rutavom opernom medvjedu kapitalcu, nego li ovako sićušnom, mršavom čovječuljku, inspektor Stolnik se instinktivno okrenuo na sve strane pitajući se tko to govori, dok je Stela, gledajući u blentavo nasmiješeno lišce pred sobom, pomislila “Isuse, isti onaj zadnji patuljak!” pokušavajući se prisjetiti koliko ih je ono točno bilo, šest ili osam?

“Sto sedamdeset četiri – čudnovati kljunaš”, pomislio je inspektor Stolnik. “Razred – sisavci, red – jednootvorni, porodica – kljunaši. Jedan je od najprimitivnijih sisavaca i jedini predstavnik svoje porodice. Tijelo mu je prekriveno kratkom i vrlo masnom smeđom dlakom. Petoprste kratke noge imaju plivaće kožice. Mužjak na stražnjim nogama ima rožnate ostruge s otvorima kroz koje se izlijeva sadržaj bedrenih žlijezda otrovan poput zmijskog otrova. Nije poznato da li se životinja time brani. Rijetka je i ugrožena vrsta.”

– Ja sam načelnik mjesne samouprave Donji Mali – zabrundao je Stevo Tanjurača, smiješeći se od jednog klempavog uha do drugog.

– I vlasnik bufeta Euro, koji se je ranije zval Ero – dodao je Štijef (izgovarajući riječ buffet upravo tako, to jest bufet), radi profesionalnijeg dojma se pretvarajući da mu je i taj podatak zabilježen u onom njegovom Lipa Mill B-6 karo bloku.

– Jeste – potvrdio je mali čovjek s laponskom kapom i klempavim ušima.

“Hm, koliko je bilo onih patuljaka?” razmišljala je Stela. “Znam da je maćeha bila jedna i da je Snjeguljica bila jedna, i da je lovac koji ju je trebao ubiti ali nije nego je umjesto nje ubio onu jadnu srnu koja mu baš ništa nije bila kriva bio jedan, i da je prodavačica češljeva bila jedna, i da je baka s jabukama bila jedna, i da je princ na bijelom konju bio jedan plus taj jedan bijeli konj, i bilo je jedno čarobno ogledalce, ali patuljaka… Hm… Bio je onaj najpametniji koji im je bio šef, pa je bio onaj kojem se stalno spavalo, pa je bio onaj alergični s kihanjem, pa onaj koji se non-stop zbog nečega ljutio, pa onaj kojeg je stalno bilo sram i… I to je valjda to, i taj zadnji jedini bez brade, i to je onda ukupno… Šest! Tako je, Snjeguljica i točno šest patuljaka!”

– A da mi ljepo uđemo u bufet – predložio je tada zadnji patuljak (baš kao i Štijef, riječ buffet izgovarajući upravo tako, to jest bufet). – Šta da se đabe smrzavamo, jel tako?

– Je, tak je – spremno je prihvatio Štijef, a ni ekipa nije imala baš ništa protiv, osim što je Stolnik za svaki slučaj upitao smije li se u tom ugostiteljskom objektu pušiti, nakon čega se Stevo zabuljio u njega kao (odabrati po volji:) a) tele u svježe ofarbana vrata, b) tele u šarena vrata, c) tele u televizor, d) tele u Denisa Latina. Pa je viši i samostalni sasvim ispravno zaključio da je pušenje dozvoljeno. A onda mu je još nešto palo na pamet. Pa se okrenuo prema okruglastom policajcu i rekao: – Ali prije nego uđemo, mogli bismo pogledati mjesto počinjenja kaznenog djela.

– Kakvo mjesto? – zinuo je patuljasti Stevo.

– Mesto ubojstva – važno mu je pojasnio Štijef.

– Aaaa, Zid plača – shvatio je gostioničar, pa je pokazao rukom. – To vam je odma tu iza. Samo moraćete pripazit đe stajete. Ima razbijenog stakla više nego u staklariji, a nađe se i pokoja torta, jel tako Štijef?

– Je, tak je. Za steklo sam im već rekel, a za torte nisam štel zbog radi gospodične, ne, jer je ona žensko, ne, a pred ženskama nekak ni lepo o tim stvarima, ne?

– A zašto mislite da mi ženske ne volimo torte? – zakreštala je Stela, dok su skretali iza ugla Eura. – Ja osobno baš volim kolače!

Patuljasti Laponac i okruglasti dudek su se u čudu pogledali.

– Ma nisu vam te torte prave torte – zagrmio je tada Stevo Tanjurača. – Neg su to… ovaj… kako bi reko… to su vam…

– Govna – pomogao mu je Štijef, čudeći se za kog se vraga ovaj toliko muči s izgovaranjem jedne tako jednostavne riječi.

– Jeste – složio se Stevo s olakšanjem.

– A sada kad ih je pokrio sneg, bolše bi im pristajal naziv mine nego torte, ne, jer tortu vidiš a minu nemreš videti jer je skrivena, ne?

– Evo nas – obznanio je Stevo kada su skrenuli još jednom i našli se pred stražnjim zidom Eura, na mjestu koje baš ničim nije odavalo da se upravo tu dogodio strašni zločin. Naime, snijeg koji je u međuvremenu pao, prekrio je sve tragove i nije se moglo vidjeti ništa osim tog istog snijega.

– Štijef, da niste možda slučajno fotografirali mjesto počinjenja kaz… mjesto ubojstva prije nego li je pao snijeg? – upitao je tada Stolnik.

– Je, nisme – odgovorio je dudek. – Ni slučajne, ni nikak. Ni pre neg je opal sneg, ni nakon kaj je opal.

– To sam si i mislio – promrmljao je viši i samostalni, više za sebe.

Dakle, snijeg koji je u međuvremenu pao, prekrio je sve tragove i nije se moglo vidjeti ništa. Baš ništa? No dobro, i nije se moglo vidjeti ništa osim najnovijih tragova…

– A od čega su one žute rupe? – upitala je Stela znatiželjno.

…u obliku nekoliko žutih rupa izbušenih tu i tamo u snijegu, uglavnom u neposrednoj blizini zida.

– E – oglasio se Stevo – to vam je od… od… kako bi reko… – pa je pogledao u okruglastog policajca očekujući njegovu pomoć.

– Od pišaline, ne? – rekao je Štijef jednostavno.

– Jeste – zaklimao je načelnik mjesne samouprave Donji Mali, dok je Stela osjećala kako joj se obrazi pregrijavaju.

– A kad sme več kod tega, mene je baš stisle – zaroktao je dudek pa odgegao do zida, u hodu si otkapčajući uniformu.

– Khm, ovaj, mogao bih i ja – protisnuo je Stolnik nekako sramežljivo, ispod oka pogledavajući prema Steli, koja je pak bila zaokupljena zurenjem u svoje štikle, to jest u onaj mali dio istih koji nije bio uronjen u snijeg.

– Je, same izvolite, gospon inspektor Srečko. Morete mi se pridružiti, ne?

– Ajmo mi u bufet – predložio je Stevo Steli, što je ona istog trena bezrezervno prihvatila, pa su se okrenuli i krenuli, ostavljajući dvojicu policajaca da u miru buše nove žute rupe.

– Znate, ja vam nisam odavde – nastavio je Stevo Tanjurača, nakon što su se svi skupili u buffetu Euro, i nakon što ih je poslužio pićem.

(a to je posluživanje teklo ovako:

Stela: Votkađus, molim!

Stevo: Ne držimo.

Stela: Votku ili đus?

Stevo: Obadva. (Stela frkće nosom) Al držimo Naru i Badelov vinjak.

Stela: A jel se to smije pomješat?

Stevo: Ih, a ko vam brani?! U Euru se smije pomješat šta god ti srce želi! Evo, pitajte mog imenjaka (mrdne glavom prema Štijefu). Jel tako, imenjače?!

Štijef: (zaškiljivši prema Stolniku) Je, tak je.

Stolnik: Ja bih kavu, ako može.

Stevo: Može al samo tursku. Prošli mi je mjesec crko automat!

Štijef: I ja bum jenu tursku.

Stevo: Ti ćeš pit tursku kavu?!

Štijef: (zaškiljivši prema Stolniku) A kaj se čudiš kak pura dreku? Pa sad si rekel da ti je automat riknul i da imaš same tursku, ne?

Stevo: Ma ne čudim se ja zbog turske, neg se čudim da sad odjedanput oćeš kavu, a ne Karlovačko ko i uvjek?!

Štijef: (zaškiljivši prema Stolniku, svečanim glasom) Ne pijem alkohola dok sem na dužnosti!

Stevo: E ako je tako ko šta ti kažeš da je, onda te ja sad bogami na toj tvojoj dužnosti vidim prvi put u životu!)

Dakle: – Znate, ja vam nisam odavde – zabrundao je Stevo Tanjurača, nakon što su ušli u buffet Euro, i nakon što je sve poslužio pićem, uključujući i sebe, i nakon što nije skinuo onu svoju šarenu laponsku kapu, i nakon što je Štijef ipak uspio proturiti svoj punašni kažiprst kroz rupicu na dršci svoje šalice za kavu i tamo ga zaglaviti. – Mislim, jesam zadnjih četrnajst godina, od devedesdruge, biće sad u veljači petnajsta, nego sam dođoš iz Hercegovne.

– Bormeš je, dotepenec, hi hi hi hi! – zahihotao se Štijef poput ženke hijene iz zagrebačkog zoološkog vrta, kad joj na pamet padne nešto smiješno. A onda je srknuo kavu, pa se stresao i istog trena uozbiljio.

“A ja sam mislila da su svi Hercegovci ogromni?!” pomislila je Stela začuđena nepredvidljivošću genetike. “Baš kao što je Matiša. Baš kao što su i moja sva tri strica.”

– A čim sam došo u Donji Mali – nastavio je sitni čovjek krupna glasa – ja sam im reko Ljudi moji, ja sam Srbin, tako da odma znate a ne da poslje bude i ovo i ono i šta ja znam šta. A oni su rekli Nisi ti nikaki Srbin, jer u Donjem Malom nikad nije bilo Srba a nikad ih neće ni bit, neg si ti Ero, pa su mi svi vikali da sam Ero, pa sam onda i ovaj svoj bufet tako nazvo.

– Je, tak je – ubacio se Štijef, pokušavajući razdvojiti šalicu i kažiprst. – Al Stevu već dugo niko ne zove Ero, neg Štijef kak i mene. Mi sme vam kakti imenjaki, ne, sam kaj je moj Štijef ko od milja od Stjepan, a njegov je Štijef ko od milja od Stevo, me razmete?

– Jeste – potvrdio je drugi Štijef, smiješeći se nesmanjenom voljom. – A kako bufet nisam mogo nazvat Štijef…

– Mogel si mogel – prekinuo ga je prvi Štijef, onaj okruglasti i u policijsku uniformu odjeveni – al nisi štel! Da te ne bi si Štijefi, koji bi tak postali imenjaki od tvog bufeta, iskali besplatne gemište, je tak imenjak moj, ha?!

– Ma nije – zabrundao je svojim rasnim basom nasmiješeni patuljasti Laponac – neg je ovako bilo jednostavnije. Samo sam dodo jedno U pa je Ero posto Euro, ko šta je sad u modi.

– Jeee jeee, bufet ti je pravi evropski, nema se kaj za reči – rekao je okruglasti Štijef, boreći se sa zaglavljenim kažiprstom. – Još mu fali sam vecej za goste pa da mam dobi pet zvezdica!

– Khm – khmknuo je tada Stolnik, pa se okrenuo prema vlasniku Eura. – Dakle, gospodine… gospodine…

– Tanjurača – zasuflirala mu je Stela šaptanjem.

A viši i samostalni je pomislio “Zanimljivo, dok šapće, uopće ne vrišti.”

A okrugli Štijef je svom hercegovačkom imenjaku prišapnuo: – Znaš imenjače, njih dva su ti ekipa.

A imenjak je na isti način uzvratio: – Ma nemoj?

– Dakle, gospodine Tanjurača – nastavio je Stolnik ranije započetu rečenicu. – Vi ste poznavali žrtvu, zar ne?

– To misli na Mirka Krala – objasnio je imenjak imenjaku.

– Kralja – rekla je Stela za svaki slučaj.

– Jeste, sigurno da sam ga poznavo – zabrundao je genetski modificirani Hercegovac. – On je bijo, ko šta se kaže, stalni gost. Svaki dan od jutra do mraka. I uvjek je varo na kartama. Svaki put je varo, i kad smo to mogli vidit i kad nismo mogli vidit. Varo je čak i kad smo kartali u ništa. A ako bi kojim slučajem neko drugi kreno varat, jao si ga njemu! Mirko bi odma poludijo ko bik kad se zaletava oplodit kravu, da gospođica oprosti na izrazu…

– Oh, ništa, to je baš zanimljivo! – zacvrkutala je Stela, pokušavajući si odmah dočarati spomenutu sliku, no uspjela je dočarati samo Vaterpolistu Vilija kako joj se gol približava na sve četiri. “Jadna krava”, pomislila je zatim.

– I nikad mu nije trebalo puno da potegne šaku – nastavio je minijaturni vlasnik Eura svojim kao rudnik dubokim glasom. – A bogme i flašu ako bi mu se našla pri ruci, a uvjek bi mu se neka našla.

– Ko se flaše laća, od flaše i gine! – promrmljao je Štijef još uvijek zabavljen odglavljivanjem kažiprsta, a u stvari je htio reći “Tko se kave laća, od kave i gine!”

– Štijef, pa vi ste pjesnik! – uzviknula je Stela iznenađeno.

– Neee, to ja onak, više amaterski, ne? – sramežljivo se branio policajac, iako mu je, zapravo, bilo drago čuti tako nešto. A onda se u sebi zapitao “Ti bokca, pa kaj je to sa ovom šalicom?!”

– A kažite mi, gospodine Drljača…

– Tanjurača – uskočila je Stela.

– Pardon – ispričao se viši i samostalni. – Gospodine Tanjurača, da li je i vas osobno dotični Mirko Kralj, na neki način, prevario?

– Naravski da jeste! Miljon puta! – uzviknuo je ljutito vlasnik buffeta i šarene laponske kape, a zatim nešto tiše dometnuo: – Al sad je napokon dobijo šta je i trebo dobit!

Dok su ustajali od stola, inspektor Stolnik i Stela su se značajno pogledali, pri čemu je njemu zaigrala donja usnica, dok je ona pomislila “Isuse, nije mi se valjda razmazala šminka?!” A za to je vrijeme policijski narednik Stjepan Ćuk poskrivećki izlio ostatak kave iz svoje u šalicu višeg i samostalnog.

Stevo Tanjurača ne voli:
1. kad neki gost razbije čašu, a poslije kaže da je pala sama od sebe
2. kad Ludi Franc vozi reli oko stolova u Euru
3. kad mu pijani Mirko psuje srpsku mater

A voli:
1. kad velečasni Sudac nakon pet, šest takozvanih malih čajeva (cca 1 dl žestokog pića, uglavnom vinjaka, posluženog u šalici za kavu), na sav glas zapjeva Od Vardara pa do Triglavaaaaaaa! (svojevremeno neslužbena himna Socijalističke federativne republike Jugoslavije)
2. izvaditi šljivu iz knedle, te je pojesti na kraju
3. gledati Cocu kako naskakuje na podvedene mu prasice