Tko je ubio Djeda Mraza? | Magda Kraus

23. (Pokojni) Mirko Kralj ili žrtvin alibi, povratak Slavena (u ponešto smanjenom broju), te nešto malo o pederima ali bez namjere da se bilo tko uvrijedi

Desetak minuta kasnije Slaveni su se vratili istim putem natrag, to jest u Osnovnu školu Matije Gupca s druge strane ceste. Istine radi, nisu se vratili svi koji su otišli, tako da je popis vraćenih Slavena izgledao ovako: 1. policijski narednik Stjepan Ćuk (koji se vratio prvi, jer je kod njega bio ključ od škole), 2. viši i samostalni (i sve ono ostalo) inspektor Srećko Stolnik, 3. drugi član zagrebačke ekipe i ujedno tonski snimatelj Stela Sviličić, te 4. pokojni Mirko Kralj.

– Gospodine Kralj – rekao je viši i samostalni (začudivši se usput samome sebi što se od prve dosjetio prezimena), nakon što su u onoj istoj učionici spojili dvije školske klupe te posjedali za njih, domaći s jedne strane (Štijef i Djed Mraz) a gosti s druge (Stela i Stolnik), i nakon što je Štijef nekoliko puta bocnuo svojim oslobođenim kažiprstom Mirka u rame da se uvjeri kako je ovaj ipak materija a ne utvara, i nakon što je Mirko Štijefu rekao A kaj me ti stalno pipkaš, kaj si se učlanil vu pedere?!, i nakon što mu je Štijef odgovorio Nisam, neg proveravam si to zaozbilno ti!, i nakon što je Mirko rekao A neg ko bi bil?!, i nakon što mu je Štijef odgovorio A kaj ja znam, morti tvoj duh na primer, ne?!, i nakon što je Mirko rekao Znaš kaj, Štijef?!, i nakon što je Štijef upitao Kaj?, i nakon što mu je Mirko rekao Odi ti lepo vu krasan kurac!, i nakon što je Mirko rekao Gospodična, ja vam se ispričavlem!, i nakon što gospodična nije rekla ništa nego je umjesto toga ponovo pritisnula gumbić REC na digitalnom Japancu.

– Vi, dakle – rekao je viši i samostalni nakon svega gore nabrojanog, pri čemu je pod tim vi mislio na Mirka Kralja. – Vi, dakle, tvrdite da vas dana devetnaesti prosinca ove godine, navečer oko…

– Dvadeset dva sata – precizirala je Stela.

– Oko dvadeset dva sata – ponovio je Stolnik, pa nastavio: – u blizini ugostiteljskog objekta Euro u Donjem Malom, nitko nije fizički napao, to jest nitko vas nije udario flašom…

– Praznom! – uzviknuo je Štijef uzbuđeno, a zatim: – Oprostite, oprostite, pak mi se je omaklo, ne bum više nikad, časna pijonirska ak budem!

– Nitko vas dakle nije udario praznom flašom po glavi? – dovršio je inspektor Stolnik s postavljanjem ovog pitanja.

– Je, točne je! – zaderao se Mirko Kralj, lupivši šakom po klupi, iz nekog samo njemu poznatog razloga. Pa je dodao: – Se to kaj ste rekli je točne! Od reči do reči! Nemam kaj prigovorit, kad je baš tak bile kak ste vi sad rekli da je bile! Tak i nikak drugačije! Vi ste, gospon inspektor, skroz na skroz vu pravu! Sto posto!

A dok je Mirko verglao svoje, Štijef je podigao palac kao da stopira, pa ga prinio do svojih usta, što je trebao biti znak Steli i Stolniku da je ovaj pijan, za slučaj da to do sada nisu i sami shvatili.

– A videl bi ja ko bi mene udaril! – urlao je Mirko dalje kao navijen. – Sejeno jel sa flašom jel sa nečim drugim! Sejeno jel sa punom jel sa praznom! Sejeno jel po glavi jel ne po glavi! Aaaaa, videl bi on svog boga! I se svece skupa žnjime! Aaaaa…

– Dobre je, Mirkec, dobre je – rekao mu je Štijef, potapšavši ga rukom po leđima.

– Štijef, pak me pipkaš! – uzviknuo je Mirkec. – Znaš kaj bum ti rekel?! – Ispružio je kažiprst i uperio ga ravno u Štijefa, to jest ravno u oba Štijefa koja je vidio pred sobom, što ga je na trenutak zbunilo, a onda se srećom sjetio da je pijan i da je svijet dok si pijan uvijek u duplikatu. – Ti si meni celi sumnjiv!

– Dobre, dobre – smirivao ga je okruglasti policajac. – Aj sad male zapri te svoje labrde i poslušaj kaj bu te gospon inspektor dale pital.

– Pa i do sad sem ga slušal! Kaj morti nisem?! Celo vreme ga slušam! Evo na, daj me pogle, kaj ne vidiš kak slušam, ha?! Pogle mi vuha kak sem ih naćulil! Pogle!

– Khm, dakle, gospodine Kralj! – ubacio se inspektor Stolnik, čim je Mirko zastao da udahne zraka. – A gdje ste vi bili dana devetnaesti prosinca ove godine, navečer oko…

– Dvadeset dva sata – precizirala je Stela.

– Navečer oko dvadeset dva sata?

– Okoli dvaesetidve vure ja opće nis bil vu Donjem Malom! – rekao je Mirko, mašući sada onim istim kažiprstom lijevo-desno. – Neg sem bil vu Gornjem Velikom! Na jenoj jake važnoj partiji bele! U poverenju – spustio je glas i nagnuo se preko stola, što je Stelu i Stolnika natjeralo da se i oni nagnu, ali na suprotnu stranu, to jest što je dalje moguće od Mirkovih zinutih zadahnutih usta – bil sem tam cele dve noči i cela dva dana, i još pol dana, to jest, se do sada. – Pa je još jednom drmnuo šakom po klupi. – I baš sem ih lepe oplindral!

– A tko je onda napadnuti Djed Mraz? – upitala je Stela sasvim ispravno.

(na ovome mjestu zamisliti dramaturšku pauzu)