Pušiona | Denis Lalić

PISMO DOMOVINI IZ LJUBLJANE

 

Bila je subota poput svake subote. Bilo je oko šest popodne, sjedili smo na Lokijevom balkonu i gledali domovinu s 21. kata. Mislim, nama je to bila subota poput svake ostale, ali u domovini kao da je vladao neki vidljivi mir, kao bonaca pred oluju. U domovini su sutra bili izbori.

Ostali smo bez trave, Loki, doktor Joke i ja, a to se ne događa svaki dan. Baš kao što sam rekao, bilo je nešto čudno u toj sasvim običnoj suboti. Onda smo nazvali Kukija.

– Alo, faco, imaš dima?

– Za prodat ili…

– Kako oćeš. Imaš ili nemaš?

– Neman za prodat, ali iman za dvi đoke ako oćete.

– Di se nađemo?

– Mogu ja doć do vas, s autom sam.

– Ae vidimo se.

I tako, ostali na balkonu i gledali domovinu, dva Splićana, Loki Imoćanin, a dolazio je Kuki Hercegovac. Mislim, nije da me briga, urokanog te boli kurac i za naciju i za ambiciju, ali bitno je za ostatak teksta.

Gledali smo domovinu koja je tonula u tihi predizborni san. Nije nam bila nimalo zabavna bez droge. Dapače, domovina ti bez droge dođe kao ćevapi bez kapule.

Upao Kuki. Srolali dva, zapalili i nastavili bleseti u domovinu. Tlaka, dosada, crnjak, tupilo. Sutra su izbori.

– Di ćemo? – pita Kuki.

– Nemam pojma, OTV ili SKUC? Tamo je neki predizborni đir.

– E, oćete ić vi na izbore? – pita on.

– Nećemo! – odgovaramo uglas. – Ti?

– Jok. Proba san sredit papire da mogu ovde glasat, ali totalno sjebana procedura pa mi se ne da zajebavat s tim.

– Ma da – kaže Joke – a ne da mi se ić doma samo zbog tog sranja.

Muk. Gledamo se.

– Stvarno su u kurcu! – kaže Loki. – Mogli su neke čitače umrežit da moš glasat di oćeš, ovo je totalni šit.

– Kasni nam domovina stotinjak godina – kažem. – Jebote, jednostavnije ti spičit do Ljubljane i glasat u konzulatu nego sredit papire iz Splita.

Pogledali su me.

– Kako to misliš?

– Pa odeš u Ljubljanu. Ka, slučajno se naša u drugoj državi i odeš u konzulat i glasaš. Triba ti samo pasoš.

– Oćemo ić? – pita Kuki.

– Molim? – kažemo uglas.

– Pa isti nam kurac. Date mi za gorivo, spičimo večeras tamo, do ujutro smo na nekom partiju, a onda odemo glasat i vratimo se doma.

– Kakvi smo s lovom? – pita Loki.

– Sve OK – odgovaramo Joke i ja.

– Ludilo! Idemo u Ljubljanu!

Prije negoli smo sjeli u Kukijevog audija hercegovačkih tablica, otišli smo do bankomata i podigli svaki po skoro tisuću kuna. Slovenija, here we come!

Čim smo prešli granicu, stali smo na prvoj benzi i promijenili lovu u tolare, a onda kupili paket piva i počeli cugati. Tu sam naučio prvu lekciju iz ujedinjene Europe. Pivo je u Europi istog okusa kao i kod nas. Čudno.

Dolazimo u Ljubljanu oko devet. Rulja šeta po gradu, svi su fini, lijepi, kulturni i gledaju nas kao idiote zato što pušimo na ulici. Ne travu, mislim, obične cigare, jebote i opet te gledaju kao idiota.

– A dosadne Europe – kaže Kuki.

– Jebi joj mater, tu smo i šta š sad?

Upali u birc i krenuli naručiti cugu kad nas konobar pogleda nekako čudno. Kaže na tečnom slovenskom da je fajronat za pola sata. Mi ga gledamo kao idioti. Objašnjava nam da centar rano zatvara i da je nastavak tuluma po klubovima. Pitamo ga gdje da odemo. Dao nam adresu.

– Jebo Europu – kaže Loki – zatvarat će nam grad u osam navečer!

– Beograd je zakon! – kažem ja.

Upadamo u taj klub. Pegla drum‘n‘bass, ova trojica pizde, oni su tech-house frikovi. Meni zakon. Ulijećemo u rulju i počinjemo peglati. Slovenke su super. Skoro kao Beograđanke. Mislim, ne boje te se i zajebavaju se s tobom. Pogotovo kad skopčaju da si Dalmatinac.

Peglam s jednom, a onda je počinjem upirati za drogu. Lova nije problem, objašnjavam joj. Vraća se s osam bombona i četiri tripa. Prsimo lovu i krećemo s bombonima.

– Zaaaaaaaaaaaakon!!! – urlamo, drumba dere, razjebava temeljito, svaki pokretni organ svoju politiku vodi, a opet svi kao da su koalirali.

Tu sam naučio drugu bitnu lekciju iz Europe. Bombon u Europi puca isto kao doma. Čudno.

Peglamo svaki sa svojom Slovenkom, genijalno nam je. Razmišljam o domovini. Mislim, razmišljam o “jebeš domovinu”. U tom smislu mislim i na Slovenku i širenje europskog jedinstva.

Šest je ujutro, bomboni lagano gube vlast i počinje buđenje iz europskog sna, a to nije dobro. Treba im pojačanje, treba ih koalirati s nečim proeuropskim. Trip.

Gledam ovu trojicu, već su iskrivljeni. Njima već vlada MDMA-LSD koalicija. Gutam trip i puštam da me odnese do nekoga lijepog mjesta. Gledam u light-show zvijezde, gledam pod, počinje se iskrivljavati kao da je vodenast.

Na plaži sam. Noć je. Ležim na plaži, grlim Slovenku, more mi se penje do koljena, zatvaram oči i počinjem sanjati europski san. Genijalan je. MDMA-LSD koalicija može ono o čemu sve ostale samo sanjaju. A još ako si je izabrao u Sloveniji, onda ti se europski san ostvaruje pred očima. Osjećaš ga u svakoj stanici, raspadaš se i stapaš s Europom i toplo ti je, vlažno, genijalno, kao da si u pički mile matere samo par minuta prije rođenja.

Kod Slovenke smo u stanu. Sva četvorica. S njom i njenom ekipom. Ovi nam se smiju. Misle da ih zajebavamo kad smo im rekli zašto smo ovdje.

Koalicija MDMA-LSD nas razjebava temeljito. Ne znamo u kojem smo svemiru, a kamoli državi. Treba je smijeniti. Biramo THC, najpouzdaniju stranku na ovim prostorima. Mislim, najbolji stabilizator stanja. Gasimo se. Svaki sanja neki svoj san. Daleko od domovine i predizborne tišine.

Budimo se oko pet popodne. Dajem svojoj Slovenki broj, ako bude ovo ljeto u Dalmaciji da se javi. Ona mi daje svoj. Pitamo je gdje je hrvatski konzulat. Smije nam se. Kaže da nema pojma.

Izlazimo van. Nakon potrage od gotovo tri sata, odustajemo od glasanja. Nigdje konzulata u pičku materinu. Valjda od tripa ili nečeg desetog, ali nikako ga nismo mogli ubosti. Pijemo kave, zujimo po Ljubljani, trošimo ostatke love i nećkamo se da li krenuti natrag ili tražiti dalje.

Osam je navečer. Krećemo natrag u domovinu. Oni moraju, sutra rade. Vozimo se prema Zagrebu, a negdje na pola puta vadim mobitel i zovem redakciju.

– Kakvo je stanje?

– HDZ sve pomeo.

– Sereš!

– Ozbiljno, kako sada stvari stoje, imat će sami više od 60 mjesta. HSP dobio osam mjesta.

– Jebote Bog!

– Da, Sanader je novi premijer, Račan mu već čestitao, a nisu ni 8% još prebrojali.

– A pizde od čovika!

Prekidamo.

– Šta je? – pita Kuki.

– Ništa, HDZ pobijedio.

– U pičku materinu, sad će opet na vlast doć Hercegovci i Imoćani! – kaže Kuki Hercegovac.

– Da, jebote, totalno sranje! – kaže Loki Imoćanin.

Gledam ih.

– Kuki, stani!

– Zašto?

– Ostajem ovde.

– Daj, ne seri! Koji ti je kurac? Još te trip dere!

Svađali smo se nekih deset minuta, a onda je nadrkan stao i pustio me da izađem. Izišao sam iz auta usred neke mračne pičke materine i došlo mi je da zapjevam: “Oj drugovi, jel vam žao, jel vam žao, jel vam žao, rastanak se primakao, primakao, primakao, rastanak se primakao”, ali su se već izgubili na putu prema domovinu.

Došao sam stopom do Ljubljane oko pet ujutro, zujao po Ljubljani do jutra s još nekih trista kuna u džepu, a onda nazvao svoju Slovenku. Kod nje sam do daljnjeg, dok ne nađem neki stan ili dok me ne deportiraju.

A do tada, dragi čitatelji, čitat ćete pisma domovini pisana iz centra Ljubljane, iz cyber-kafića kojeg još uvijek ne želim besplatno reklamirati.

Želim vam puno sreće!