Ljeto u gradu : roman od deset koraka | Zoran Lazić

devet

 

Ivona!, zaurlala je mama s vrata. Pa dobro, gdje si bila? Nema te – pogledala je na sat – evo već tri sata. Umrla sam od straha!

Bila sam u gradu, odgovorila je Ivona.

Bila si u gradu, je li? Šta smo malo u provod izašli? Pa ja ću te ubiti ako ne pogineš sama, jel ti jasno?

Oprosti, mama, bio je lijep dan pa sam…

Lijep dan?! E meni je bio tako lijep da ne možeš zamisliti! Pa kako mi to možeš napraviti? Da ti to više nikada nije palo na pamet!

Neću nikada, u redu, Ivona je odgovorila odsutno i zaputila se u svoju sobu.

I da, sjetila se mama, tata je zvao i kaže da dolazi sutra na ručak.

Jedva čekam, promrljala je Ivona, dovoljno glasno da je mama čuje, dovoljno tiho da ne čuje što je rekla. I već je bila na vratima svoje sobe.

Iz džepa je izvadila zahrđali ključić koji joj je poklonila sestra Danica. Premda je znala da je puno manji i da neće pristajati bravi, neko je vrijeme stajala tamo i pretvarala se da njime može otključati vrata.

A kasnije te večeri, kad se spustio mrak, bila je u kupaonici i razgovarala s licem iz ogledala.

Ispuhati, rekao je nos.

Ispuhala je nos.

A sada, začepi ga i puhni jako, rekle su uši.

Učinila je kako su joj uši rekle i odmah je mogla čuti puno jasnije.

A oči? Oči su, umorne, svo vrijeme šutjele i nije im htjela smetati.

Dobrodošla, Ivona, rekla su usta, i noge su je povele na spavanje. U san, i još dalje.

Dalje dalje dalje.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.