Ljeto u gradu : roman od deset koraka | Zoran Lazić

šest

 

Ležali su tako jednog ljetnog poslijepodneva, u ružičasto-vodenastoj kaši, jedna šesnaestogodišnja gimnazijalka i jedan četrdesetogodišnji lutalica bez noge. Malo prije toga, djevojka je osjetila kako joj je ruke, u kojima je visoko držala lubenicu, zgrabio drugi par ruku. Lubenica je pala pred nju, a djevojka je izgubila ravnotežu i pala unatrag na tijelo kojem su ruke pripadale. Zatim je ustala, pogledala sav taj nered i pružila ruku bespomoćnom čovjeku. Onda se i on pokušao ustati, ali se poskliznuo na lubenicu. Malo je psovao, no iz drugog su ga pokušaja uspjeli podići.

Pa dobro, mala, šta ti to radiš?, pitao je čovjek. Zar ne misliš da je ionako sve dovoljno uništeno i bez tvoje pomoći?

Ivona je umalo otvorila usta da mu ispriča sve o kapiji, o kraljevstvu tišine i lažnoj revoluciji, ali onda se predomislila. Znala je da sav taj nered u svojoj glavi nikada ne bi uspjela prevesti u riječi.

Zato je samo rekla: oprostite.

U slow motionu se spustila na zemlju, naslonila na štand i zaplakala tako jako da joj se činilo da se topi i slijeva u kaljužu s lubenicom. Nije to učinila zato što su joj odrasli uzeli igračku, ni zato što je tražila suosjećanje čovjeka bez noge – jednostavno, suze su naišle u oči, ona ih je plakala i to je sve.

I ako je išta očekivala, nije očekivala da će se ovaj stranac uopće izdaleka približiti pokušaju razumijevanja. A kamoli jevanja.

Jednonogi je čučnuo pored nje i pridržavajući se rukom o beton, rekao: Hajde, ne daj se smetati, zdravo je to. A kad završiš, možeš mi reći zašto. Neću vikati, obećavam.

Ivona je ustala, nespretno obrisala suze i sjela na štand.

Ne znam, rekla je. Stvarno ne znam.

Naravno, rekao je Jednonogi ustajući. Kad znaš, onda je gotovo. Onda ti je svejedno hoćeš plakati ili ne, neće te to spasiti.

Znam, rekla je Ivona šmrčući. Znam da ne znam. Inače ne bih plakala.

E vidiš, rekao je Jednonogi i sjeo pokraj Ivone. Ja sam ti se isto tako puno naplakao u životu. Ali kad sam shvatio da će stvari od sada biti takve kakve su, ne plačem više. Ne samo da ne plačem, nego se i smijem puno. I znam živjet sâm sa sobom, a to mi je bogme bila najteža škola.

Mislite… zbog noge?, pitala je Ivona obazrivo.

Ah, ne, nasmijao se Jednonogi i odmahnuo glavom. Bio sam smotaniji s dvije noge nego s jednom, i dobro je da sam samo nogu izgubio, mogao sam se ubiti kakav sam. Ali pusti sad nogu, ja sam mislio na priču o plakanju. Imaš ti mamu i tatu?

Da, odgovorila je Ivona.

I dobro se slažu?

Pa, onako… da.

E, vidiš, tako sam se i ja slagao sa svojom ženom: onako. Ali volio sam je kao ništa. I još je volim, bogami. A ti, jesi zaljubljena u koga?

Ja?!

Da, zar je to neko čudno pitanje?

Ma, ne, samo… Ne znam.

Ako ne znaš, onda jesi. E, tako sam ti i ja bio zaljubljen u svoju ženu i mislio sam, kao što svi misle, nigdje na svijetu nema tolike ljubavi. Ona ti je pisala bajke – ne znam, možda si pročitala neku od njih – ali ja to nikad nisam uzimao previše ozbiljno. Mislio sam, jednom kad dođeš u neke godine, takve stvari ti više ne trebaju. Sve dok jednog dana nisam otputovao na jedan poslovni sastanak. A put je bio dug, i sa sobom sam ponio njene nove priče i čitao.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.