Ljeto u gradu : roman od deset koraka | Zoran Lazić

ZADNJA RUNDA

Trojica u mraku

 

“E nećeš vjerovat koga sam danas vidio.”

“Koga?”

“Slušaj ovo. Stojim ja u mesnici, žena me poslala po neke koljenice za ručak, kad osjetim da me neko gura laktom iza leđa. Ja se okrenem i kažem čovjeku, nemoj se gurat, doćeš na red, kad ono imam šta vidit. Znaš ko stoji za mnom?”

“Ko?!”

“Livada.”

“Ma nemoj mi reć!”

“Je, je, to sam i ja pomislio. Nisam ga vidio sto godina, ono, više ga se vjerovatno u životu ne bi nikad sjetio, zaboravio bi da postoji da ga nisam danas vidio.”

“Čekaj malo, pa zar on ne bi trebao biti negdje u Australiji?”

“E, to sam se i ja pitao, reko znam da je, ima barem pet godina, pokupio stvari. Al priča po priča, ispalo da ga je žena kad je došo tamo ostavila, utekla s nekim Indijancem, i djeca s njom, i osto Livada jadan sam usred pustinje uzgajat klokane.”

“Ma čekaj, njegova žena je bila… nemoj mi reć, sad ću se sjetit… Olgica, jel? Olgica Majstorovićka, dole sa pruge.”

“Je, je, Olgica Bombica.”

“Ma, da, tako je, Olgica Bombica. Uh, dobra je bila Olgica, pusti ti sve.”

“Je, al uvijek je bila kurva. Vidiš kako je i sad zajebala čovjeka.”

“Ma znaš šta ću ti ja reć, ne bi ona njega mogla zajebat da nije on takav kakav je. Šonjo bio, šonjo osto. Vidiš kako mu je brat uspio, doktor, ima dobru plaću i sve. Ne treba njemu nikakva Australija.”

“Šta, ti ne znaš?”

“Šta ne znam?”

“Ajoj, pa ti uopće ne znaš… Pa gdje ti živiš?”

“Pa šta je bilo, oćeš mi više reć?”

“Pa, brat od Livade, doktor, seli u Australiju, evo samo što nije.”

“Ma nemoj, zar i on?”

“I on.”

“Pa zašto sad to? Jel zbog rata il…”

“Ma izgleda da je upetljan u ono sranje u bolnici. Znaš ono, s onim doktorom Lužajićem.”

“Nemoj srat! S onim što je pipao curice?”

“E, s njim, baš s njim.”

“U jebote… Pa šta, nije i on valjda?”

“A ko će ga znat. Ja kako sam čuo, valjda je znao sve vrijeme šta ovaj radi, al ga nije htio prijavit jer su njih dvojica imali neke mutne poslove, neki šverc il nešto. I jebiga, sad ti je to u najboljem slučaju utaja zločina.”

“A u kurac!”

“Je, baš u kurac. Uvijek ta braća upadnu u neke mračne priče, jebemti. Sjećaš se ono kad ga je stari od Ade Balije poslije škole uvatio i našamaro? Livadu, mislim.”

“Je, je, stvarno. A šta je ono bilo, zbog čega?”

“Pa, znaš ono sa starim romanima. Zagor, Blek i to.”

“A, romani… Da, da, nešto, kao kroz maglu. Jel to bilo ono kad ih je Livada išo prodavat na pijacu?”

“E da, to. Uglavnom, imao je prvi broj nekog romana, ne znam, Osvetnici il tako nešto, a to je kao pravo blago među klincima koji su to skupljali, i koštao je više nego deset novih. I onda došo Adonis na ganc novoj trkaćici kad to niko nije imo u gradu – fala bogu, jer čemu služe pare, jebiga, neg da se kurčiš. E, i onda je vidio taj roman i reko, moram to imat, al mu Livada nije htjeo prodat. Il barem nije htjeo za te pare, jer je znao da je ovaj pun para, pa je digo cijenu čim ga je vidio. Pa su se natezali tamo-vamo, i uglavnom, na kraju se dogovorili da će mu dat po normalnoj – mislim, normalnoj, toj deset puta većoj cijeni – plus da mu da jedan dan bicikl, iako mislim da je Adu ipak bilo malo strah i od starog, jer znaš kakav je njegov stari bio kad popizdi, to mrtvi ostaju za njim. I sad, uzeo on tu trkaćicu i misli di bi to mogao dobro izvozat, i sjeti se, mogo bi on ić kod babe na selo, dole u Kloštarevo. I jebiga, krenuo preko groblja, pa gore na Kaljužu i sve, i stao da će pišat, ostavio bicikl uz put, i dok se okrenuo, bicikla nigdje.”

“U jebote, zajebano!”

“Nemoj mislit da nije. I nije uopće znao šta će sa sobom, bicikl ne može nać, mislim, mogo ga ukrast bilo ko, oće javit policiji, oće ikome reć, ne zna šta će. I onda skuži da je jedini način da nabavi isti bicikl nekako, da ga sam ukrade, al je to malo nemoguće budući da je ovo Adonisu stari donjeo iz Njemačke, i ne bi, jebiga, ni bio takva faca da to svako može i ovdje kupit.”

“Dobro, i šta je napravio onda?”

“A trebao je skupit novac, pa je ošo na pijacu kod starog Bulaje, znaš onog ćosavog što je stalno išo okolo i pjevo Nisam blesav, nisam blesav, a šta i da jesam.

“Isss… Ko ga ne zna…”

“E, Bulaja. I istreso njemu Ado Balija cijelu hrpu romana, sve što je skupljo cijeli život pred noge. I reko mu, Bule, ako oćeš, prva i zadnja ponuda, dam ti sve za sto iljada. A vrijedilo je barem stopedeset. I normalno, Bule pristo, dao mu pare, al to opet nije bilo dovoljno. Onda je ukro staroj nešto iz novčanika, jer ionako je već znao pomalo krast za sličice i prije kad mu nije dala, al nije smio puno da ne primijeti. I jebiga, stvarno nije znao šta će dalje, al je znao da će ga stari Ibro Adin ubit, ono, bez greške, ako ne smisli do sutra ujutro nešto. E, i onda je napravio najgluplju stvar koju je mogo.”

“Šta?”

“Otišo je kod malog Siće da se posavjetuje.”

“U jebemti, Sićo! I na njega sam skroz zaboravio. Sićo Mrva. Di je on sad?”

“A negdje u stodvanestoj, čuo sam baš neki dan da ga je neko sreo dole na koridoru. Bio je malo u bajbokani zbog onog sranja kod tvrđave, pa se izvuko kad je rat počeo. Jebiga, njemu ti je ovo milina, može se nakrast di god stigne.”

“I šta, šta je bilo kad je došo kod njega?”

“A ovaj mu reko, kao, baš dobro što si došo, imam ja plan već dugo za doć do puno para, da su unutra on i onaj polubrat njegov, Pajo iz Doma, i da im taman treba još jedan, pa ako hoće… ono, jer u pitanju su stvarno velike pare. A Livada, fala bogu, nije imo druge, pa je pristo. E sad ti je priča možda već poznata. Prvo ga je Sićo jedan dan sakrio kod svoje babe, gore kod Kaljuže, da ga ne nađe stari Adin, a onda je drugi dan došo po njega, pa su otišli u robnu kuću.”

“Jebote, pa to je ta priča! Nisam pojma imo!”

“E, da, to je ta legenda. Došli klinci malo razgledat šta ima, pa se sakrili među tepisima i niko ih nije skužio, i kad je navečer zatvorilo trgovinu, počistili sve blagajne, zvali taksi, moš mislit tri klinca nemaš ih šta vidjet, golobrada, zvala taksi, i odvezli se na vašer. E, i jebiga, onda je neko skužio da djeca previše troše na flipere, pa je zvao muriju, i eto. Kužiš, Livada uopće nije znao da je to plan, al bio se usro i u taj čas je pobjego s ovom dvojicom. E, i onda kad se vratio u školu nakon pet dana, nakon što su ga razbili na miliciji, prvo što mu se desilo, dočeko ga je stari Adin i našamaro ga.”

“Pa jebemti, nisam ja znao da je on bio u toj priči. Pa vidiš, nije on u stvari brat bratu ni bio takav šonjo, sad kad malo razmislim. Mislim, imo je čak i muda, samo jebiga, nije imo sreće.”

“E, a znaš šta je najbolja fora u cijeloj priči? Znaš ko mu je ukro Adin bicikl?”

“Ko?”

“Sićo, jebemti.”

“A u pičku, pa to je stvarno zajeb!”

“E, i prodo ga u dijelovima. Pa de sad ti skuži te priče. Jebote, ne moš vjerovat šta se tu dešava. Kad skužiš da su do danas svi ti ljudi ostali isti: jebiga, Adonis je, ono, lopov, al prema van ispada pristojno dijete kojem je stari sredio karijeru. Livada nije lopov, al uvijek završi u nekim govnima ko da je. A Sićo – jebiga, Sićo ko Sićo. Radi na sitno al mu ide.”

“Je, je, u pravu si. Stvarno, kad pogledam šta danas Ado Balija ima u životu, a šta ja… Jebemti, tip je cijeli život pljačkao ljude, a eno ga danas ima banku, jebote, banku ima svoju, sve po zakonu. A šta ja imam? Ja imam goli kurac, eto šta imam, jebote jel ti kužiš da ja danas pišem knjigu o tome kako nemam banku? Mislim, zato što nemam banku. Ono, siromašan sam, al sam sretan. E jesam kurac!”

“Pa dobro, sad ga i ti sereš, ko da je ikad bilo drugačije. Mislim, i u školi i uvijek, čovjeku je bilo bolje nego tebi i meni, i jebiga, znaš da to tako ide. Kad su došli ovdje bili su sirotinja teška, i šta su drugo mogli, šta su drugo znali neg tuć se. Stari mu se nakro dovoljno para da mu i praunuci mogu vozit svaki po tri bemvejca.”

“Ma dobro, znam, al nekako sam uvijek prije, znaš ono, mislio sam da će na kraju dobit što zaslužuje. Znaš ono, pa jebemu, čak i u tim glupim starim romanima takvi ko on uvijek plate. Ono, što te duže jebu u mozak, na kraju gore najebu.”

“Ono, alo, Nikola! Romani, izmišljeno, dobro jutro… O čemu mi ovdje pričamo?”

“Ma čekaj. Sve što hoću reć je da nije pošteno da se ovaj debil na kraju izvuče sve po propisima, lova je oprana, sako je Armani, i sad je on uzoran građanin koji je u životu uspio jer je bio sposoban, za razliku od mene koji nisam.”

“E, pa! Bio je sposoban, to ti je to, a šta drugo?”

“Da, bio je sposoban dignut kasu od starog.”

“Dobro, stari mu je bio sposoban, ista stvar. Šta tvoj stari onda nije bio sposoban?”

“Zato što nije bio lopov i ubojica, nego tokar.”

“E jebi me ako ja razumijem koji sad ti kurac oćeš.”

“Koji kurac ja oću?! Oš da ti kažem šta oću? Oću malo pravde, oću malo da vidi kako je to kad plaćaš kad radiš sranja, ko sav ostali svijet, eto šta oću! Zar će on stvarno do kraja života bit mimo zakona? Kužiš, on je rođen u tom svom raju, on uopće pojma nema da postoje stvari koje se ne smiju radit, razumiješ? Ono, da bar jednom najebe, da mu se gaće malo protresu, to bi volio vidit.”

“Ej, Nikola, daj tiše malo, najebaćeš ti odma ako te čuju. I dajte pijte to više vas dvojica, moram zatvorit, sad će policijski.”

“De Čoki, nemoj me sad i ti jebat, koja mrtva policija. Ko ti šta može? Zaključaj lijepo i pusti nas da sjednemo još malo ko ljudi, ionako se na ulicu uopće ne vidi svjetlo.”

“Čekaj, nije mi jasno opće koji ti kurac imaš protiv Memića uopće? Jesu ti šta ikad nažao učinili? I šta si baš za Adonisa zapeo, pa glup je ko kurac, jebote. Taj ne bi znao ubit da mu kalašnjikov u šupak zabiješ, jebote, prdnuo bi i upuco bi sebe samog. Onaj njegov brat Murifat, Murija, e to je bitanga, njega se treba čuvat.”

“Čekaj, gdje je on uopće sada?”

“Gore u Njemačkoj utjeruje dugove što su za starim ostali valjda.”

“Eto vidiš, vidiš kako mu je stari ošo. Upucalo ga na spavanju, niko ništa ne zna, niko ništa nije vidio, kužiš. Ni policija ni ukućani ni cijela banda. Ne bi se uopće čudio da je Murifat iza svega toga.”

“Ma ja mislim da ni ti ni ja pojma nemamo iza čega je sve u ovom gradu Murifat.”

“Pa jesi vidio ono prošle godine, jebote, kad je ganjo malog Filipa usred bijela dana golog preko cijelog grada, živog ga odero kod garnizona?”

“Jok, ti si vidio.”

“I šta je sad bilo s tim? Ništa, ono, rat je, koga boli kurac za to. Pa jel vidiš ti, moj Šerife, šta se tu događa?”

“Dobro, jel ti mene sad opet zajebavaš il šta? Šta si se jučer rodio pa ne možeš skužit kako svijet funkcionira il šta?”

“Ma ne, on piše knjige, on ti je umjetnik, mi to ne kužimo.”

“Ma pušite mi kurac obojica…”

“Nego je li, kad ćemo mi tu tvoju knjigu vidjet? Sve nešto tu pišeš, ovo-ono, a nikad gotovo.”

“E sad ga i ti… Pa nije ti to ko da ja dođem tebi i kažem, Čoki, daj pivkana, ja ću sad malo pit. Ne ide to tako. To se piše kad ti dođe, ne možeš ti to birat. Meni ti je bitnije za pisanje da ja čujem ovako male priče iz života, kao ovo o Memićima, pa se malo zamislim, jel, znaš, pa te to jebe, i onda možeš pisat – ne moraš o tome, al možeš o drugim stvarima koje te jebu.”

“Znaš šta mene najviše jebe? To što me sutra na ulici može spičit ko da me nikad nije bilo. I šta ću se onda nervirat što neki tamo mujo ima banku, koga boli kurac?”

“Je, danas je bilo stvarno zajebano. Jeste vidili vi to? Cijelog ljeta nije bio ovako lijep dan, baš je bilo sunce i vruće, i moraju oni sjebat sve. A sve do tri nije nijedna pala.”

“A gdje su uopće pale?”

“Jedna je pala gore na Vilino Polje, kod trafostanice, još uvijek nemaju struje. Jedna je tamo kod starog suda, i ovdje dole po korzu su stalno šarali. I mislim da su opet bolnicu spizdili.”

“E jebo im bog mater smrdljivu da im jebo!”

“Al dobro, ajde, barem krmača nije bilo.”

“Ma nije, istina, al roknula je jedna gore u neboder do Makovog, otišlo sve u kurac. Jebote, dobro da su iselili ove ljude na vrijeme, sve je izgorilo, cijela etaža.”

“A jebote, stvarno, di je Mak nesto? Nema ga zadnjih dana.”

“Ma nesto je on davno, šta ti je. Sjebalo je njega davno u mozak.”

“Je, uopće mi nije jasno koji će kurac ljudima ta droga, te gljive, jebote, pa sâm se u gljivu pretvorio. To više nije čovjek, to je gljiva, jebem ti Iruda!”

“A jeste vidili ovaj kurac s bagerom?”

“Kojim bagerom?”

“Bože, bagerom – ovim, kurcem, valjkom. Šta će mu to?”

“Ja ga ništa nisam skužio. I ne znam koji je Jozi uopće bio vrag da mu ga posudi.”

“A šta, ko da može napravit od njega veći krš neg što je.”

“Je, ne može ni od sebe napravit veći krš, jebemti, neg što je, ha ha!”

“Ma pusti Maka, a jes ti vidio ovu budalu danas što je prešo sve?”

“Šta, ovog što je trčo?”

“E, mali Miro. Vidiš da se može izvuć iz te droge, iz pakla tog cijelog.”

“Ma kurac se on izvuko. Jel ti misliš da bi normalan čovjek trčo okolo dok granate padaju?”

“Pa šta, barem je nešto dobro napravio za zdravlje. A šta ti i ja, samo sjedimo tu cijeli dan dan kod Čokija.”

“E bogami cijeli dan sjedite i ja sad stvarno moram zatvorit. Recite, šta ćete popit, dok nisam zaključo kasu, kuća plaća.”

“Kućo stara, svaka ti dala. Daj meni jednu šljivu, uduplo.”

“A odma duplo čim se ne plaća, nisi ti ni lud. Daj onda i meni isto.”

“Ajde, momci, nazdravlje, da im jebemo mater svima!”

“Ajmo, zastol…”

“…nastol…”

“…podstol!”

“Uh, dobra je, jebemti, jel to tvoja?”

“Prava domaća, nego.”

“Kolko je gradirana?”

“Dvadeset i šest, al dogodine ću cijeli šljivik zasadit s ovom novom sortom, to morate probat. Od šogora iz Čubara sam nabavio, njemu to ide svake godine. Znaš šta, baca ko prava.”

“E Čoki, a šta bi s onom pecarom od tvojih preko?”

“A šta misliš šta je bilo? Ajde ti sad skoči preko pa pogledaj šta se dešava.”

“Pa jel se možeš nagodit poslije nekako da to rasprodaš, jel znaš koga da je osto tamo?”

“A i ti ga sad gluposti lupetaš. Dobro, jel bi ti sad meni platio ovo što piješ kad ne moraš? Poslije, možda. Mislim, doće to na svoje samo kad se ovo malo smiri, jebiga, dobra je to para, možeš stvarno pristojno zaradit na šljivi tamo.”

“A je, uh… jebiga, sve nas je sjebalo, ovaj rat, sve.”

“Meni pričaš! Pa dobro, jel ti možeš shvatit da ja nisam ništa umočio otkad je prva granata pala? Prije sve uredno, žena, švalerka, a sada…”

“E, jesi ti Šerif u birtiji, al nisi u krevetu, ha ha ha!”

“Pitaj to svoju Mariju, pa ćeš vidjet šta će ti reć.”

“Jel čuješ ti ovo, Čoki, šta sad, da ga ubijem tu na mjestu?”

“A zajebavaš, Nikola, zajebavaš ga ko klipan, pa ti isto i vraća.”

“Je, ima i nad popom pop.”

“Ma, ajde, šta si se odma usro, volim ja tebe… Ajde, daj nam Čoki svima još jednu, pa da vidiš kolka je to ljubav!”

“Ne može, zaključo sam, gotovo za danas.”

“A zaključo si, jebat ga.”

“Ma znaš šta ću ti ja reć, to s pičkama. Sve je to u redu, sve dok ne daš da te za nos vuče. Sve dok te samo kita vuče, razumiješ – ne smiješ se zaljubit. Vidiš, recimo, mene je švalerka stimulirala da budem bolji prema ženi.”

“A mene je stimulirala da je jebem, jebemti! Kužiš, dođem ti ja kod ove svoje, i znaš šta, tolko mi je sila kad je vidim da, ono, s vrata mi se digne. I kažem joj, ja bi za tebe sve napravio, al šta ću kad dobijem požudu da te odmah ovdje izjebem.”

“He he!”

“Pazi, pitam ja nju, šta bi ti, da se mi ovako jebemo il da ja odjebem onu babu? I kaže ona, ono prvo, a ja je odmah uhvatim za sisu, i tako dalje i tako bliže. I dođem ti ja poslije kući, kad žena sjedi budna, a već ono dva u noći, i pita di si bio, znam, jebo si se. A ja ti njoj, kao zajebancija, je, evo baš sam bio kod švalerke. Kaže ona, bio si ti al nisi dobio. Oće mi spustit, misli zajebala me, a ja njoj: a kako bi bio ovako sretan da nisam dobio? I sve joj lijepo u originalu kažem di sam bio i šta sam radio – ne vjeruje žena ništa pod milim bogom, misli valjda, pa nije lud da bi išo to pričat. I ja joj onda kažem da se sagne i cmok cmok, i eto. Vidiš kako ženi malo treba.”

“Znaš šta sam ja skužio? Idi, radi šta oćeš, jebi, samo pazi da ti žena nikad ne sazna za švalerancije, jer onda si navučeš samo nesreću na vrat. Onda ona zapostavi familiju, djecu, i sto nesreća samo jedna za drugom. Najbitnije je da je mir u kući – kurca imaš i za jednu i za drugu.”

“E, a šta bi ti napravio, Nikola, da čuješ da te žena vara?”

“Pa… il bi je ubio ili otjero od sebe.”

“E nisi u pravu, vidiš, ti si šovinist. Ja je ne bi ubio.”

“A šta bi ti, molim te, napravio?”

“Ja bi je otjero.”

“Ha ha ha!”

“Znaš kako se kaže: nema boljeg grožđa od žene, nit milijeg roda od švalerke. Jebo te bog, s ovom možeš na šporetu, možeš u polju – samo se sagne, možeš đe oćeš, a žena nemoj, curi, ovo-ono…”

“Meni ti je sve isto, ja gazim kroz crveno, ono, smrdi malo, al šta, poslije se operem, štaš sad?”

“Ha ha ha!”

“Jebote, moja žena kad se stanemo, viče na mene, tuli, čovječe. Dođu komšije da vide šta se dešava, a ja kažem, pustite je ljudi, pogino joj brat!”

“Ha ha ha!”

“Ma znaš šta, pravo da ti kažem, i bolje mi je ovako kad ne jebem. Jebemti, žena, švalerka, isti je to kurac. Ona ti meni dođe, daj Šeki, treba mi para, treba mi ovo, treba mi ono. Pička ti materina, da ti ja kupujem legovane haljine i čizme? Ti bi da ja radim, a ti da se oblačiš!”

“E, to ti je hobi, a svaki hobi košta.”

“Znaš šta, ja ti nisam u životu ženi više od sto kuna platio, niti ću ikada. Joj, ne, lažem, platio sam evo taman sad prije nego što su ova sranja počela ručak bivšoj curi, ona je baš iz Čubara.”

“Pa jesi barem dobio poslije desert?”

“Ma pusti, stara je to koka. Mi smo se iživili u svoje vrijeme, i sad mi je čisto gušt sjest i popit kavu s njom, znaš.”

“Je, il platit ručak.”

“Dobro, šta, ti mene zajebavaš sad? Pa ne moram ja odma skočit na ženu. Jel, ako je čisto fizički, onda ću otić na vece izdrkat.”

“Je, al kolko si puta izdrko pa dobio požudu? Nedorečeno ti je to, moj kolega.”

“Ma je, al šta bi da ne možemo to uopće? Jes vidio kako ćuko češe jaja o beton? Šta bi da tako moraš? Prvo bi ti natekla ko lubenice, a onda ih ne bi ni imo na kraju.”

“Znaš šta, kad to kažeš, evo baš neki dan vozim ja malog od sestre gore u selo. I vraćam se, i vidim dva klinca, čega su se sjetili, to ne bi ovoj stoki preko palo na pamet. Našli nekog ćuku i namazali mu guzicu uljem, a vani upeklo sunce, u pičku materinu, jebemti, i sad ćuku počelo peć i oće skinut to ulje s guzice i ne zna šta će sa sobom i počne češat guzicu o beton, jebemti. I nije presto dok mu se sav šupak nije raskrvačio, znaš šta… A ja mislio da sam sve vidio.”

“Ma djeca su zlo, ono najveće. Sve onako slatka i mala te gledaju, a u biti rade samo najgore stvari, sebične.”

“E, a jesi ti skužio kakve smo mi stvari radili u školi? Kad je neko debel, pa vičeš za njim debeli, debeli! Pa de ti to sad zamisli, recimo, ti i ja sa svojih trideset i kusur, sjedimo sad tu za šankom i vičemo Čokiju debeli, debeli…”

“E to možete probat, al ja ne znam šta će vam se desit.”

“Nego, jebeš ti šta, Čoki? Ha ha ha…”

“A jel, sad ste mene našli jebavat?”

“Ha ha, ne, ozbiljno. Kako ti stvari stoje sa… stvarima… ha ha… kad stoje?”

“Ha ha ha ha!”

“E, pa, ako baš hoćete znati, pizda li vam materina, bio sam sad išo sa ženom – mislim sad, prije godinu dana – dole kod njene sestre, i ležim ja u vlaku, ono, ne u kupeu, neg ono… kad nema kupea. I vidim jednu malu, dobra pička, smije mi se… Reko, Čoki, još si igrač.”

“Aaaj-mo Čo-ki!”

“Tišina, ja sad pričam! I ništa, žena zaspala, izvidim ja malo situaciju, ustanem i dođem ti ja ovoj maloj. Upoznamo se, ja sam taj, ja sam ta – ne znam, neko strano ime, tipa Izabela, Ksenija – jebi me, ne mogu se sad sjetit, al nije ni bitno. Bitno da smo mi počeli nešto pričat, kao studira nešta, pa rat pa kurac palac, i ja ti nju, onako, malo pomalo, počnem drpat. Pita ona mene, ko ti je ono s tobom, a ja reko sestra, a ona će, da ti je ono sestra, ne bi ti ležo s njom u vlaku. I ništa, smije se i dalje, a ja je drpam.”

“I, jesi je na kraju?”

“A jesam kurac, probudila se baba. Sva sreća da ni ovo nije vidjela.”

“E jebiga.”

“Jebiga. Al nema veze, bilo je i ovo skroz fino. Znaš, neki se žale kad su s mladom curom da nisu, kako bi ti rekao, na nivou i to, ali meni je to samo poticaj da budem bolji.”

“Je, imao sam ja jednu pičku, ona je imala osamnest, kad je meni bilo, ne znam, skoro trideset. I ništa, znaš kako bi se mi dogovarali? Ja ti samo prođem kraj nje i kažem, u gradskom parku ili groblje ili ne znam gdje, i nema više razgovora. E, i onda smo jednom – ovo morate čut – onda smo jednom tako bili na groblju, i već se ono mrak prvi spuštao, i mi ti se skinuli u bijele gaćice i stali u sjenu drveta. I tako ti se mi, jel, bacili na posao, kad ono tamo na stazi par metara od nas, ide grobar i gleda, vidi nešto za drvetom, znaš, a tamo u sjeni se ne vidi ništa osim onih gaćica, pa se misli on kako ono stoji sâmo, kakve su ono vještice, u pičku materinu… Ha ha ha…”

“E jebem ti žene da ti jebem… Znate šta je rekla meni davno, još dok sam ovolki bio, jedna baba od osamdeset godina? Kaže sinko, kad bi muškarci znali kad je žena u žaru, da joj dođu dala bi pičke odmah.”

“E je, to ti je uvijek tako. Sad da meni dođe ženska i pita jel bi je jebo – jebo bi je, a da ja nju pitam poslala bi me u pičku materinu. Vidiš kako je ženama bolje.”

“Jebiga, mnogi su umni ljudi, slikari, pisci analizirali tu psihu žene. I nisu se ženili! Vidiš ti, skužili su oni da ima nešto u tome.”

“Da, da…”

“Kužiš, jebiga, šta će, on po noći radi, znaš kako ti pisci i pjesnici po noći pišu, a ova dođe iza leđa pa ga počne drpat, pa daj malo, pa ovo, pa ono. Mislim, šta me sad diraš, šta mi ne daš mira sad kad mi najviše treba?”

“Jel i tebe tako, Nikola, žena po noći malo, a?”

“Ma, zaboravila je ona mene davno. Njoj je da legne spavat, pa jedva čeka da me ne mora gledat.”

“Ma znaš šta ja mislim u čemu je problem? Moral žene ne može se definirat, to ti je. Još od Biblije, Adama i Eve, ona nema morala. S njom nikad ne znaš. Evo, recimo, sad ti je žena trudna i rodiće, al kako ti možeš znat jesi joj ti napravio dijete il neko drugi? Razumiješ, to samo ona može znat. E mi smo zato na neki način moralniji od njih, jer mi ne znamo čije je to dijete!”

“E, razumijem te skroz – jednako ih voliš kao ona, a ne znaš jesu tvoja.”

“Da, baš zato. Zato je naš moral jači.”

“Je.”

“Ma znaš šta, kome uopće treba žena? Danas ti je moda živit u braku nevjenčan – e jebo me Bog ako tako nije najbolje. Jel se volite – volite se! Pa šta ćeš se onda ženit, jel ti treba pop da ti kaže da se volite? To samo komplikacije nastanu tako.”

“Je, je.”

“E vidiš, moja ti ćerka živi u Trstu, i živi tamo s jednim Talijanom već tri godine i nisu se vjenčali. I pitam je ja kad će, ona meni kaže, tata, nemoj se ti brinut, ako to nama ne treba, šta će tebi. I ja joj kažem, u pravu si kćeri, samo ti daj, ako ti je dobro, ako taj tvoj ima para, ako te sluša, ako si sretna, šta će ti više, jel tako? A stvarno joj je dobar taj Talijan, znaš, nema tu šta on ne bi napravio. Da mu kaže, ne znam, ajde skoči do Londona, kupi mi haljinu, ovaj čas bi se usto i to napravio.”

“E, al onda je on papak, papučar…”

“Ma je, al moraš uzet u obzir da ni Talijani nisu isti ko mi. Čudan je to narod, jebiga. Nije ti njemu ništa otić do Londona, kad ti je kod njih sve ubrzano, tempo života je veći. Mislim, čuješ samo kako pričaju, pa jebote, to usta ne zatvara nikad.”

“Ma, samo viču prima pršuta kad se najedu.”

“Je, oni su cigani, Romi na neki način.”

“Pa da, al da su pravi, ne bi se dali ženi tako zajebavat. Vidiš kako cigo zna kako treba sa ženom. Idi prosi, stara, i djecu vodi sa sobom, a ja ću lijepo u merdžana pa idemo u birtiju. Mislim, zna on šta valja.”

“E tako ti je isto u Dalmaciji. Nema ti kod njih, ajde sad ti mužu u mesnicu. Žene su ti, ono, peri noge, lovi ribu, slušaj šta ti kažem. Kužiš, umro joj muž sedamdespete, a ona još nosi crninu. To je poštovanje, jebeš ga.”

“Da, to su jako dobri običaji. Ha ha ha…”

“Ha ha ha! Boli njih kurac…”

“Ha ha… E jebiga.”

“Jebiga.”

“I tako kažeš… Livada, a? Ma ko bi reko…”

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.