Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

11.

 

Sonja ipak nije bila Bilja, pa sam prekinuo s njom i opet počeo piti. Napisao sam dobru zbirku poezije i izgubio je na jednoj od pijanih turneja. Novca je bilo sve manje i manje i to me je radovalo na nekakav perverzan način. I dalje sam vodio večer u Brooklynnu, no to je već bilo potrošeno. Svi koji su tamo dolazili bili su ili luđaci, ili pijanci, ili narkomani, a često i sve to zajedno. Nitko nije svraćao zbog toga da nešto čuju od mene, nego da se sklone od kiše, vjetra i hladnih zvijezda i uz zadnje piće produlje noć.

Tableta je najvjerniji gost. Njegov band u Brooklynnu ima probe. Zvali su se Puška, pucanj i sprovodi i svirali neku vrstu mekanog grungea. Bilo je to nešto najljigavije što sam ikad čuo. No, ja sam volio Tabletu i njegove priče, naročito kad bi se raspričao o svojim stvarima, o moćnim i opakim pjesmama koje će napraviti, stvarima koje će pokoriti svijet, ili ga, evo, pokoravaju baš sad, ovog trenutka, dok razgovaramo, sasvim nezavisno od ovog sad i ovdje. Tableta – a i ja zajedno s njim – živi u nekom svom mitskom vremenu i ono je bolje od našeg uobičajenog vremena. Međutim, onog trenutka kad bi on i njegov band počeli izvoditi te svoje stvari, svakidašnje sranje bi se vratilo, a mitske pjesme bi postale ono što su zapravo uvijek i bile – još jedna groza i ljiga apsolutno nikom potrebna.

Tableta je ipak bio sudbinski roker, a to u gradu nije išlo, pa je često vikende provodio u svom omiljenom utočištu, na psihijatrijskom odjelu gradske bolnice.

Sedam izjutra. Kraj noćne šihte. Tableta i ja smo stojimo zagrljeni na šanku i pjevamo Baretovu „Rođen u blatu“. Rođeni u blatu, trajemo u blatu, blato raste ali i mi rastemo s njim, ono nas hrani i čini lijepima i ne da nam da skapamo. A to je ono najgore. Odjednom, sunce nas je dodirnulo kroz tavanski prozor i mi smo se trgnuli poput vampira. Opečeni.

Moralo se spavati. Negdje. Na miru. Tableta me upita:

– ‘oć’mo se kibernirat gor’ u bolnic’? Danas radi Mira, spič’t će nam inekciju, spava’ć’mo k’o bebe, bajo.

– A ne b’ tam. I’am neki gadan predosićaj. A ne ide m’ se ni kuć’. Jebo te, znam da m’ se nedi ide, sam’ ne znam di.

Tableta je znao. Ušli smo u njegov auto i pojurili. Kraj nas promiču sela koja su nam ukrala dušu i godine, kuće koje smo srušili i zapalili, polja i šume koja su nam požderala prijatelje, jurimo kroz sve to kao duhovi, bez žaljenja, samo nam se tijela tek usput sjećaju grozničavog straha od razaranja, pucanja kostiju, raskopavanja žila, davljenja u smradu vlastitih crijeva. Izgledalo mi je da je prošao tek trenutak – a ispred nas je već bio most u Staroj Gradiški.

– Idemo prek’ – reče Tableta – Imaš putovnic’?

– Ne’am.

– Ne’am ni ja, mislio sam da j’ mi u autu, al’ ne mog’ j’ pronać’. A jeb’ ga, nekak’ ć’mo se provuć’.

I prošli smo. Dva božja pijanca koja su se zaljubila u vraga. Kad smo stupili na most, policajac nas je upitao jesmo li mi iz busa koji je tamo već bio stigao i prošao carinu, ja sam kimnuo glavom i tako smo prošli. Moje stare vojničke čizme, čizme okovane željezom koje sam nosio u ratu, gromko su odzvanjale nogostupom i spopao me neobuzdan smijeh zbog toga.

Našli smo se u Bosanskoj Gradiški. Bio je to čudan osjećaj. U svim tim zgradama i kućama živjeli su Srbi, čudan neki narod na kojeg smo donedavno pucali. Sad smo hodali njihovim ulicama bez ikakvog oružja.

– Kaki smo s parama, bajo?

Izbrojali smo se. Rezultat poražavajući. Iz nas dvojice nismo mogli istresti više od trinaest kuna.

– Et’ razlog više da potraž’mo Rastka, daće nam on para, ‘ajd’, bajo, kad nas vidi, znaš šta će to njem’ znač’t, jebo te. On ti ne mož’ prežal’t Gradišku. Ima ovd’ sve, trgov’nu, birtiju, al’ ne mo’š proti’ srca, bajo. Ni’ to zajebancija.

Rastko je bio Tabletin prijatelj iz škole. Ja sam ga također poznavao, kretali smo se u istom društvu prije rata. Svirao je bubnjeve u starom Tabletinom bandu.

– A odakle ti kurac znaš da on ne mož’ prežal’t Gradišku?

– Rek’o mi je, stalno me zove telefonom.

– Rek’o, rek’o! Reće on sad šta god ‘o’š. A šta da smo ga ub’li? Šta da s’ ga ti ubio?

– A di b’ ga ja ubio, pizda mu mater’na? On u’pće ni’ bio u akcijama. Radio je s onim sladoledar’ma.

– I di j’ ondak ranjen po tvom?

– Tu j’ ranjen, tu, u grad’. Od granate, jebo te.

– A vi’š, ja sam čuo drukčiju priču. Da j’ ranjen tam’ gor’ kod Trnave. A i ti s bio gor’. I sad mi se čini da s’ ga baš ti mog’o ran’t. Jebo te, da! Niko drugi, neg’ ti, bajo!

– ‘ajd’ ne ser’, bajo, ev’ ovo ti njegova kuća. Nemoj sam’ pred njim s tim zajebavat.

Rastka, međutim, nije bilo kod kuće. Susjedi su nas uputili da ga čekamo u obližnjoj birtiji.

Ušli smo u birtiju. Izgledala je kao i svaka druga birtija na svijetu. Konobar je stajao iza šanka i preturao po diskovima, trojica tipova su umorno igrala bilijar. Mislim da se zvala Bologna. I to je bilo to. Naručili smo pivo.

– Ko’e?

– Pa domaće, naravno. Di god dojdeš, pij domaće.

– Nektar?

– Nektar. I neke cigare.

– Imam samo Pall Mall.

– Može.

Dao nam je sve te darove s izrazom lica kao da nosi neki teški teret. Zatim se smjestio kod diskova i nastavio ih pretraživati, povremeno nas pogledavajući ispitivački. U playeru se vrtilo Prljavo kazalište.

– E čoviče, de skin’ to sranje – rekao je Tableta.

Pogledao nas je kao da je cijelo vrijeme očekivao da ćemo reći tako nešto.

– A ko’i kurac njima fali? – rekao je prgavo i zauzeo nabusit stav.

– Da fali! Nema šta fal’t, kad ničeg ni nema. To j’ najgora ljiga. Skin’ to, da s’ ne ispovraćamo.

– A šta b’ vi?

– Mi b’, jeb’ ga, nekog rokenrola. Partibrejkerse rec’mo. Imaš to?

– Imam.

– De stav’ ondak.

Kad si ranjen ujutro nakon lokanja, nema ništa bolje od sirovog, žestokog zvuka, tjera te da skačeš i urlaš, liječi ubodima i režećim rifovima, možda je jedino bolje kad staviš sol na krvavo rascvjetano meso, kao što je tvrdio Bora, momak koji je plesao najluđi pogo na svijetu i to nakon što bi se po uzoru na svog gurua Satana izrezao po cijelom tijelu, natrljao svježe rane solju i prepustio njoj da odradi posao. „Sol, bajo, pleše pogo, sol, ne ja!“, urlao bi krčeći sve oko sebe. Nikad nisam isprobao Borin recept, samo ga pamtim i periodično spominjem kao uspomenu na budalu čiji je i odlazak sa svijeta bio u znaku poga, koji je otplesao kad je stao na minu. I sad sam ga se sjetio, pa su mi Partibrejkersi zazvučali lažno, počeli su kenjat o praštanju i molitvama, zvuk je postao mlitav, umorna nedjelja stala nam se uvlačit u tijelo. Trebala nam je prava hrana.

– Imaš Majke?

– Majke!? – upita ovaj u nevjerici.

– Da, Majke!

Naravno da ima Majke. Ranjeni pizdun se diže i grize crnog vraga za muda, tu, u Bologni, u čudnoj republici s one strane, iza rijeke zaborava. Deset sati prijepodne, zaboravljamo šta je bilo jučer, šta je bilo noćas, novi je dan, počinje novo putovanje i sasvim je svejedno kako će završiti. Urlamo kao ranjeni – Tableta, ja i Bare. Ta budala sigurno ne bi bila presretna zbog ovog, ali zato mi mahnitamo od sreće, ima nas posvuda, skačemo i padamo na pod, ostajemo ležati cereći se k’o budale, ustajemo, letimo, penjemo se na šank.

– Jebo te, bajo, sićaš se onog pionirskog hita? „Kad Slavonci krenuše s Papuka gore…“

– „i odoše u Bosnu tamo da se bore.“ Kak se ne b’ sićo, jebo te led! „Ugledaše Majevicu, brda joj se plave. Zdravo, Bosno ponosna, visokih bregova, evo tebi u pomoć slavonskih sinova“.

Uskoro nam ni Bare nije bio potreban, započeli smo sa svojim programom. Tad je Tableta, koji je inače bio hajdukovac, zaurlao: „I u nebo svi, i u pakao…“ Pridružio sam mu se.

Konobar nas pogleda razrogačivši oči, vidiš da čovjeku ništa nije jasno, taj trenutak nedoumice traje užasno dugu sekundu, a zatim ga nešto neodoljivo natjera da i on zaurlauče: „Bad Blue Boys i Dinamo…“

Zatim se nasmijao. Grohotom nasmijao. Pogledao sam onu trojicu za bilijarom. I dalje su vrlo usporeno igrali. Tad sam se i ja počeo smijati. Pa Tableta. Cijela birtija odzvanjala je od gromoglasnog smijeha. Ona trojica su prestali igrati i gledali su u našem pravcu, osluškujući značenje tog smijeha. Pa i ja, koji sam se smijao, nisam baš znao njegovo značenje, kao ni što će se dogoditi kad se jednom prestanemo smijati.

Konobar je upitao:

– Vi, momci, onda niste iz Banja Luke?

– A jebo te, bajo, pa jedino ak’ smo dinamovci iz Banja Luke. Ustvar’, ovaj ovdi i ni’ dinamovac neg’ ajdukovac. Ma kaki, momče, mi smo iz ‘rvatske, sam’ što ne voljimo Prljavo kazalište.

Sad je gusto. Tip nas fiksira bez riječi. Nisam gledao prema onima za bilijarom, ali sam znao da nas i oni gledaju. Jebem ti, bila je stvarno glupa ideja doći ovamo pijan, bez putovnice, i još pjevati Dinamovu himnu. Nitko nema pojma da smo prešli granicu, mi ustvari ne postojimo!

– Kak’ izgledate, ja sam mislio da ste neki opaki četnici – reče tip naposljetku i opet se nasmije – I kas’ tražio da skinem Prljavo kazalište, mislio sam da ste od oni’ ko’i stalno seru po svem’ šta dolazi iz Hrvatske.

– A to nikak’. Mi smo ti sam’ bradat’ i dugokos’ ustaše.

– I ne vol’te Prljavo kazalište.

– Prvi album može proć’.

– Kad je tak’, ev’ onda još jedna tura od mene – reče konobar. – A možd’ vam se više sviđa Laško, imamo i Laško?

– Dobar je Nektar. Pij domaće, di god dojdeš pij domaće. Sam’ šta ima jedan problem. Čuj, sad smo se k’o sprijatelj’li, valjd’ se ne’š lju’t ak’ te nešt’ pitam?

– Sam’ rec’.

– Jeb’ ga, baja, nismo baš likvidni. Ja mislio da Tableta ima para, on mislio to ist’ za mene. Izbrojali se tek kad smo prešli most i skuž’li da imamo trinajst kuna. A više ni’ bilo povratka, znaš kak’ to ide. Ak’ šta bude prek’ tog, a ja b’, jeb’ ga, rek’o da već je, ti to nam’ pribiljež’ u tek’, a mi ć’mo ti doć’ već iduć’ tidan sa živom lovom.

Tip je neko vrijeme šuteći ispijao svoje Laško. Međutim, neprekidno je bio na rubu smijeha i vidio sam da jedva uspijeva da ne prasne. Zato se nisam iznenadio kad je rekao:

– E, ovake budale još nisam sreo. Ma može, jebo vas ja!

S tim je riječima nova pijanka mogla započeti. Naručio sam još jednu rundu, nazdravili smo hrvatskoj nogometnoj reprezentaciji i svetoj instituciji teke pa sklopili vječno prijateljstvo. Tad se Tableti prohtjelo igrati bilijar.

– I’em izazvat’ one drišljavce – reče on kao da je u najmanju ruku Paul Newman.

– Sam’ nemoj igrat u lovu. Ne’amo je, sićaš se? Nemoj da odma’, nakon što smo u neprijateljskoj državi stekli prijatelja, tog istog odma’ izgub’mo.

– A u čeg da igram neg’ u lovu? Vi’š da nemaju pojma. Ja sam doktor za nji’. Zara’ću lovu i odma’ ć’mo riš’ dug. Neć’ ja Čejinu bit dužan, bajo!

Nakon nekog vremena vratio se s onom trojicom za šank. Izgubio je sve tri partije, ali je stekao prijatelje. Ispalo je da sva trojica obožavaju hrvatsku nogometnu reprezentaciju. S konobarom ih je bilo četiri. Zagrlili smo se i zapjevali Hajdukovu himnu. To ih je očaralo. Jedan od trojice je zavrtio rundu. Postalo mi je kristalno jasno da nećemo skoro otići iz te čudne države gdje ne vole Hrvate, ali ih obožavaju kad im pjevaju Dinamove i Hajdukove himne i pri tome piju na teku.

Ta su trojica činila vrlo šaroliko etničko društvo. Prvi, oniži zdepast tip plave kose bio je Srbin. Drugi, nizak i mršav, Hrvat. Treći i najveći, dijete Bošnjaka i Srpkinje. Inače je bio glazbenik i sponzor čitave družine jer je prethodne noći digao dobru lovu u nekim svatovima. Nakon nekoliko njegovih rundi, obilježenih neprestanim isticanjem naše vojničke i nogometne nadmoći, svirac nam je rekao:

– Vi dečki danas morate pit’ s nama. Ne brigajte za lovu. Ja častim.

Čvrsto smo ga uhvatili za riječ. Ja sam s Hrvatom otišao na ručak, a Tableta je s onom dvojicom prešao u drugu birtiju. Hrvat se zvao Nenad. Bio je usvojeno dijete i roditelji su mu bili Srbi. Nekad je radio u pošti, a sad se bavio izradom natalnih horoskopa.

Nakon ručka sam legao na krevet i odmah zaspao. Nenad me probudio nakon dva sata. U ruci je držao malen ali izvanredno snažan zvučnik iz kojeg je grmio Totentanz.

– …

– Šta? Ne ču’em te! – vikao sam dok sam gledao njegovu smiješnu figuru koja je nešto govorila držeći zvučnik u objema rukama.

– …?

– Ne ču’em te, baja! Ugas’ to!

Napokon je ugasio glazbu.

– Dal’ voliš Ramstein?

– Ma možd’ i voljim, čoviče, al’ ne voljim kad me tim bude. Mog’o b’ pomislit da sam u Buchenwaldu. Slušaj, baja, da ti mene ne zajebavaš, jes’ ti stvarno Hrvat? Da me ne’š isporuč’t Čejenima?

– De ne zajebavaj, da ti znaš šta men’ znači ovo šta sam vas upozno. Tri puta sam ja čamcem bjež’o preko u Hrvatsku, tri puta me hrvatska policija vraćala nazad. Al’ oni sati provedeni u hrvatskom zatvoru su najljepša stvar koja mi se dogod’la u zadnji’ pet godina. Sve do danas. Jebo te, ovo j’ meni duševna ‘rana.

Krenuli smo se naći s Tabletom i onom dvojicom. Našli smo se u kafiću koji je u potkrovlju bio uređen kao tradicijska srpska kuća. Bilo je tu ognjište, razno drveno posuđe povješano po zidovima, nešto nalik na pušku, ponjave i – šubare. Na desetke šubara. Dok smo cugali i pričali viceve o Srbima, Bošnjacima, Tuđmanu i Miloševiću, te su mi šubare neprestano privlačile pažnju. Gdje su te glave koje su ih nosile? Poludi li čovjek doista ako takvo nešto stavi na glavu? Morao sam to provjeriti. Ustao sam, stavio šubaru i – poludio. Bilo je nešto kao brain-machine. I još bolje. Pucaju te slike, govoriš stvari koje ne želiš i svejedno ti je dobro. Sunce ti ne jebem! Ma, fantastično je. Osjećam nadnaravnu ispravnost. Kao nasilni Isus, kao Isus s nožem, govorim stvari koje liječe a svejedno mi je čakija za pasom. I šta god da kažem, šta god da napravim, iza mene će stajati ona, nepobitna ispravnost. Nitko mi ne može ništa. Ako budem ubijao, smijat će se. Ako se budem smijao, umirat će…

– Ev’ kak’ izgleda ustaša sa šubarom, ev’ kak’ izgleda ustaša sa šubarom! – urlao sam stupajući kroz birtiju paradnim korakom.

Moje se društvo uspaničilo. Smatrali su da je to provokacija previše i da bi svi mogli najebati. Jedino se Tableta, debeli razvaljeni kralj, smijao svojim bezubim ustima. Za njim su se poveli svi u kafiću, tako da je cijela srpska kuća odzvanjala od gromkog smijeha. Mislili su da se zajebavam. Učinio sam naklon publici i htio se vratiti za stol. No ljudi su počeli vikati: „Još, još!“

– Aha, ošte još! Ni’ vam bilo dost’ „Bljeska“ i „Oluje“, ošte još! Vi Srb’ baš voljite da vas tuku, jel da voljite? Zato svako malo neko sranje napravite, zato što voljite da vas ispraše! E sa’ć’ vam ispričat priču o jednom malom Srbinu koji je više od svega voleo da ga tuku. Nakon teškog ditinjstva i tak to, da ne pričam, sve se zna, jelte, post’o on teve novinar na Srpskoj televiziji. Prvi zadatak – izvještavanje s ratišta u srpskoj Kaliforniji. I pronađe on malu posadu protuavionca, sve junak do junaka, skrivenu u kukuruzu. I šta kažete, pita on junake, ‘oće ustaše proć’? Nikad, nikad! Sam’ preko nas mrtvi’! – odgovaraju veselo junaci. Drugi dan, ista posada ispred mosta u Staroj Gradiški. Evo, dragi gledatelji, naši junaci se doduše morali povuć’, tri’e’st ‘iljada ustaša nagrn’lo, al’ jel moral pao, junaci? Kaki pao, ovo j’ sam’ tatičko povlačenje, popodne krećemo u prot’napad. Mi vol’mo da nas tuku, bidnemo tad još ljući. Nek se čuvaju ustaše, ma da i’ je sto ‘iljada! Treći dan, posadi ni traga, naš novinar opet kraj mosta, al’ ovaj put s bosanske strane. Granate tuku, on se sav snuždio. Dragi gledatelji, nažalost smo se morali povuć, al’ nema veze, mi Srbi vol’mo da nas tuku jer sad ć’mo da bidnemo još ljući. Fijuuu, bumm, gruuuummm! Fijuuu! Buuum! Gruuumm! Nek tuku! Još ljući! Još! Još! Fijuuu! Buuuum! Grum! Bum! Gruuum! – vikao sam i vikao bih još da do mene nisu došli Nebojša i Tableta, pa me stali vući van.

Na ulici smo naletjeli na Rastka, koji je išao na oproštajnu nekog svog rođaka.

– O, jebo te, pa vi ste još tu?! Čuo sam da ste me traž’li, al’ vas nije bilo u Bologni kad sam ja tam’ stig’o.

Upoznali smo Rastka s našim kompanjonima. Ovima je to imponiralo. Rastko je bio guba u tom čudnom gradu.

– Svid’lo nam se, pa nam se ne ide kuć’. Možd’ i ostanemo ovdi.

– Jebem ti, baš mi žao. Ne mog’ ostat s vama. A da odete sa mnom na oproštajnu?

– Kaku oproštajnu?

– A rođo mi ide u vojsku, jebi ga.

– Kaku vojsku? Srpsku vojsku?

– A da kaku, jebo te, pa u Republici Srpskoj smo.

– De baja, nemoj zajebavat. Mi smo ipak bil’ neki kurčevi ‘rvatski vojnici. Ne mož’mo ić’ na take oproštajne.

Rastko je otišao na svoju stranu, a mi u neki lokal gdje je carevao hrvatski dance. Srbin je odnekud izvukao fotografije snimane pri opsadi Srebrenice. Na jednoj je bio on na srpskom tenku. Tableta i on su ih komentirali umirući od smijeha.

– O vidi bre, naš Neša na belaj-bageru! – reče Tableta – A jes’ mnogo belaja napravio tam’ po Srebrenici s tim svojim bagerom, Nebojša?

– Mnogo, mnogo belaja – odgovara Nebojša.

– Mnogo balija po Drini zaplivalo, jel de?

– Mnogo, mnogo Turaka.

– A jel ost’o ko’i Turčin ovdi u Gradiški?

– Osto jedan. Ustvari, ostalo pola Turčina. Ev’ ovaj ovd’ – reče Nebojša pokazujući na našeg svirca.

– A de m’ rec’, Nešo, i nemoj da mi lagiš, jes’ sa svojim bagerom i po Slavoniji kop’o? Rec’, jeb’ ga, pričamo, gotovo j’ sad.

– E jebo te, nemoj mi to spominjat. Tam’ kod Dragalića sam skoro zaglavio. Uništili tenk na početku i kraj’ kolone, jebo te, jedva sam se izvuk’o. Mislio sam da mi nema spasa, gusto bilo, puno naši’ pogin’lo.

– Dobro s’, bajo, proš’o, te s’ vam tenkove zderali Figa i Ferda. Gadni tipovi, mo’š bogu zafaljivat, nji’ su dvoj’ca bili smrt za tenkove.

– I jes’ živi ti vragov’? Znaš da b’ i’ volo upoznat.

– Ma kaki, Figa pogin’o kod Gorica za Božić devedestprve, a Ferdu naši utepali god’nu dana pošlje. Al’ bolje da i’ ne znaš, ne b’ dugo živ osto. Gadni tipovi, baja, a Srbe nis’ mogli smislit. A što j’ Ferda žensku im’o, sunce ti ne jebem, ta k’o da j’ Maxu Luburiću iz glave ispala. Jednom on zarobi Čejena i dovede ga u štab na ispitivanje. A ovaj glumi nekog ‘eroja, šuti k’o da j’ Rade Končar, sunce ti ne jebem. Ferda ubjo boga u njem’, bio nag’o tip, razumiš, ni’ im’o osićaj za finese. Al’ tu bila i ta njegova, inače u san’tetu rad’la, bila zgodna u tri pičke mater’ne, svi se dotad palili na nju. Al’ pošlje tog niko, svi se sklanjal’ od nje, bižal’ k’o od crnog vraga.

– Pa zašt’, jebo te?

– Ček’, baja. Nakon što ga Ferda tuko, a ovaj sve’dno šutio, ona reče Ferdi da ga njoj prepusti. I uze neku žicu, uvati ga za jez’k i sveže mu ga žicom. Jez’k nabubrio, sunce ti ne jebem, k’o glava mu bio, a bubri i dalje. Vi’š mu po očima da ‘oće pričat, rođenu b’ mater sad izd’o, al’ ne može ni vrisnit kol’ko mu jez’k natek’o. I kad mu splasn’o, sve živo Živko isprič’o.

– Živko?

– E, Živko, tak’ se zvao taj nesritnik. Živko Basarić.

– Jebo te! I jel živ? – reče Nebojša.

– Ma kaki živ, bajo. Isti dan pogin’o.

– Ub’la ga ta kuja?

– Ma kaki.

– Taj ga Ferda zakl’o onda?

– Ma kaki, bajo, vi ga ub’li.

– Mi? Kak mi?

– Pa pogin’o od vaše granate. On i još jedan nam išli rov kopat. Taj drugi ost’o živ, pogin’li jedan naš i taj Živko.

– U, jebo te. Znači, mrtav je Živko.

– A ti znaš tog tipa?

– Ma znam ga i sa’ć’ vam nešt’ reć’, sam’ nemojte past sa stol’ce. En’, onaj tam’ šta sjedi, to j’ mu brat.

– Kru’ ti ne jebem! Što ti, bajo, znaš zasrat!

Ustao sam i otišao do šanka. Za stolom sam ostavio muklu tišinu. Konobarica, predivna crnka koja je jedva imala dvadeset godina, upitno me pogleda.

– Divojčice, moram ti reć’. Jebo te, priznam da sam Hrvat, ali ovaj hrvatski dance je neš’ najogavnije šta sam čuo. Jel imaš šta drugo, bilo šta?

Nije imala. I baš joj je bilo žao.

– Joj, imam samo ovaj CD, ovo je novi lokal, gazda još nije nabavio mjuzu.

– A jeb’ ga, onda ništ’. Onda ‘š morat pričat sa mnom, da se iskupiš.

Muvao sam je neko vrijeme, čini mi se s uspjehom, sve dok u kafić nije ušao utegnut mladac koji je izgledao kao da je sišao s čitulje. Trenirka do pupka, jakna u trenirci, obrijan do glave. Njezin dečko. Dok me je momak odmjeravao kao da mene želi spremiti na čitulju, od stola se ponovno začuo smijeh.

– U sr’id’ ću opet doć’. Ajd bok – rekoh i vratih se za stol.

– I šta, baja, ti mislio da će naš Neša reć’ burazu kak’ je Živko pogin’o? – pita me Tableta.

– Nisam ništ’ mislio, jebo ga ti.

– A možd’ bi i rek’o da j’ neko drugi u pitanj’. Sam’ tog Živka nisam nikad miriso.

– ‘oćmo l’, baja, dost’ je bilo? Da nam se Neša ne b’ predomislio.

Razišli smo se uz dirljive pozdrave, a Neša nas je otpratio do mosta. Njihov policajac je tražio pasoše.

– Nemamo mi pasoše, imamo sam’ osobne.

– Pa ku’š’te?

– Kuć’, u ‘rvatsku.

– Kak’ ste prošli bez pasoša?

– Oni naši nas pustil’ i mi prošl’. Od vaši’ nas niko ništ’ ni’ ni pit’o.

– Kad?

– Jutros. Lokal’ cili dan tu kod vas.

Policajac se počeše po glavi.

– E pa dobro, ak’ vas je onaj pustio, puštam vas i ja. Još bi mogli izazvat međ’narodni incident.

Tableta i ja smo se zagrlili i zapjevali neki bećarac. Na polovici mosta smo stali i popišali se u Savu, ne prekidajući pjesmu.

Naš policajac, čija se glava bez šapke plavila u tami, nije nas ništa pitao. Samo je gledao u nas razjapljenih usta, misleći valjda da kraj njega prolaze raspjevani duhovi. Pa i bilo je tako. U to je doba noću preko mosta prolazio samo UNPROFOR.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.