Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

33.

 

Stigavši u Gradišku, nazvao sam Romea jer sam mu morao dati neki novac. Popili smo nekoliko piva pred Matanom, a onda me on odvezao u Šumetlicu da Adamu dam termostat. Tamo smo se pozabavili rakijom i dan je dobio neku perspektivu. Kad smo krenuli natrag za Gradišku, još je bilo sunca na nebu. Romea je netko nazvao i iz njegovih odgovora sam shvatio da mora ići.

– Imaš vremena za još jedno il’ moraš ić’?

– Za to se uvik ima vremena.

Romeo se ponašao normalno, ljubazno, čak pretjerano učtivo. No činilo mi se, još više nego prije, da je njegovo ludilo potpuno prevladalo. Čuo sam svakojake priče o njemu u zadnje vrijeme.

On predloži da odemo u Pušku, pucanj i sprovode. Nisam imao ništa protiv. Atmosfera u birtiji je bila vrlo žestoka. Tableta, koji je zajedno s momcima iz banda okupirao to mjesto, dirigirao je raspoloženjem.

Sjeli smo uz prozor, popili piće, a zatim je Romeo otišao. Priključio sam se Tableti.

– Kud ode Romeo? – upitao me Tableta.

– Pojma nemam. Ima nekog posla.

– Čudni s’ ti njegovi poslovi. Neće on dobro završ’t.

Za šankom je radila nova ženska, koja je samu sebe zvala Ona, unikatna klinka dobrog tijela i s usnama koje su izgledale kao da ih je dizajnirao Jocker. Ona je svejedno mislila da je najljepša na svijetu. Bilo je to u redu, što se nas tiče. I mi smo mislili da smo najljepši.

– Doš’o s’ u pravo vrime, večeras je koncert.

– Et’ v’iš, znam ja ka’ću.

Uskoro je pred nama bilo toliko piva da smo morali razgrtati boce da bi se naslonili na šank. Ona je skinula majicu i radila je samo u grudnjaku.

– Kol’ko ostaješ?

– E jebi ga, ujutro moram natrag. Ak’ preživim ovo.

Puška se počela puniti. U birtiju je zalazilo puno raznoraznih UNPROFOR-aca, OESCE-ovaca, SFOR-ovaca, ASB-ovaca i tko zna još kakvih -ovaca. Među njima je i jedan Armenac, OESCE-ovac. Razgovaramo o ruskoj književnosti, Mandeljštamovom putu u Armeniju, o francuskoj šansoni i Aznavouru. Pustio sam mu Buena Vistu. Volio je Kubance, ali ga je Amalia Rodriguez dotukla. Pustio je suzu, raspričao se o tome kako voli Dostojevskog i Bulgakova, ali da mrzi Ruse skoro više nego Turke. Stekao je dojam da sam ja nekakav intelektualac. To me je uvrijedilo i više nisam htio razgovarati s njim.

Tad se pojavio Deniken. Njegov band Spaljena zemlja trebao je nastupiti prvi. Glazba je samo jedan od njegovih brojnih interesa. On je i pisac, napisao je nekakav znanstveno-fantastični roman, ekološki ratnik i osnivač udruženja planinara-smetlara koji su hodali po slavonskim šumama, brdima i planinama i čistili sranje što su ga ostavili dripci bez ekološke svijesti i savjesti. Međutim, svi su ti interesi bili zemaljski, a Denikena je istinski zanimalo samo vanzemaljsko. Čim smo se sreli, upitao me da li vjerujem da li u svemiru ima inteligentnog života. Rekao sam da vjerujem.

– Dobro. To mi potrebno da znam kol’ko duboko s tobom mog’ ić’.

– Do jaja, bajo, do jaja.

Rekavši to i dometnuvši da svakako moramo nastaviti taj razgovor, Deniken je otišao svirati sa svojom grupom. Skidali su stari rokenrol, Beatlese, Stonese, Claptona. Ljiga za ljigom šamara mi lice, čemu još više doprinosi to što se on i njegov brat, braća Gallagher iz Mačkovca, unose u te pjesme preko svake mjere. Deniken napreže glas do milozvučja, mlateći zaneseno glavom poput zaljubljenog tinejdžera iz pedesetih. Klavijaturist, mali ispijeni tip na pragu šezdesete, ubacivao je svoj istanjeni vokal i kad je trebalo i kad nije, silno želeći dati svoj doprinos toj predanoj interpretaciji. Između mene i te njihove svirke nikako nije dolazilo do komunikacije. Činilo mi se sve to jezivo i groteskno.

Iza Denikena i njegove Spaljene zemlje ostala je spaljena i pusta pozornica, idealna za Tabletu i Pušku, pucanj i sprovode. Oni su bili prave zvijezde večeri, po njima se zvala birtija, o njima se pričalo u birtiji i u drugim birtijama u kojima su se uz jutarnju kavu obavezno prepričavali novi Tabletini ekscesi. Tableta i njegovi zvučali su puno bolje nego palitelji, ali rock je bio mrtav i nitko ga više nije mogao uskrsnuti te večeri, naročito ne Tableta.

Ali nisu svi tako mislili. Pojavio se Brzi Jezik, vojničina koji je u minuti izbacivao više riječi nego strojnica metaka, a zatim i njegov stanodavac Vjeka, bivši motociklist koji je na silu želio biti Nijemac. Njih dvojica nisu mislili da je rock mrtav i čagali su kao čigre. Vjeka dođe do stola za kojim je sjedila debela prolupana učiteljica i galantno joj poljubi ruku. Oni stanu plesati, vrtjeti se i okretati kao na nekoj morbidnoj sindikalnoj zabavi.

– Meni je nje žao – reče mi u prolazu Vjeka kao da se ispričava.

– Razumije se, ak’ ti ni’ žao nje, žao ti tvog kurca.

Odvalio sam do kraja. Taj njihov rokenrol mi se nikako nije sviđao, ali je dojam koji je ostavljao na sve te tuste gubitnike, junake i budale bio potpuno sulud. Uskoro je i na mene počeo tako djelovati. Počeo sam plesati s Brzim Jezikom.

– Imam kurac od tri’est centi – rekao mi je on.

– Ne zanima me, ne konzumiram taku robu – rekao sam.

– Imam kurac od tri’est centi, a ona me vara! – proderao se.

Muzičari su na trenutak prestali svirati. Odmaknuo sam se od Brzog Jezika. Ali on me baš nije htio pustiti.

– Stari me tuk’o cili život. Kad je umro, o’š’o sam i popiš’o mu se na grob. Doš’o sam ovdi, sprijateljio se s ljudima, upozn’o Big Mamu. Ni’ bilo lako, bila je žena mog radnog kolege, al’ rišili smo to k’o ljudi, objasnio sam mu da je voljim.

– To j’ u red’.

– A sad i mene vara.

– Šta da ti kažem, kume. Događa se.

– Al’ jebala se sa dvanajstor’com. To se ne događa baš često!

– Pa ne događa.

Tad njegova glava poleti nalijevo. Pa nadesno. Skrenem pogled i ugledam monumentalnu ženu. Big Mamu. Šamarala ga je neko vrijeme, a on je samo stajao i primao udarce. Tad je uhvati za ruku i preciznim direktom spremi na pod.

– Odma’ ć’ ja – reče on, prebaci Big Mamu preko ramena i odnese je u svoj stan koji se nalazio kraj birtije. Odmah se vratio.

– Spremjo sam je u krevet. Kad je tak’ nokautiram, obično bude mirna bar sat vrimena.

– Ne b’ to smio radit, bajo, bolje je probud’, može umrit tak’.

– Ma ne znaš ti nju, čoviče, beštija je ona, čoviče, beštija. Ne moš nju sam’ tak’ zatuć, čoviče, nema šanse, čoviče, vodim ja nju u Siera Leone, ne mog’ njoj ništ’ ni ti ludi crnci.

– Kaki Siera Leone?

– Afrika, bajo, Afrika! Ne mog’ ja bez akcije, čoviče, trebam vatru i pucnjavu. Nisam već dugo ništ’ zapaljo i osićam da mi fali, ja tak’ volim vatru, čoviče. Kad sam im’o trinaest godin’, zapaljo sam kolodvor, kilometar i po vatrene stihije, da sam’ znaš kaka j’ to lipota bila. A ujutro sam ošo tam’ i oni mi dal’ da gasim vatru. Gasio sam svoj požar, jebo te, moš mislit kake su to budale bile. Nakon toga goriljo još dva dana. Dok nis’ gledal’, ja sam sve popravio s još benzina.

Gledao sam Brzog Jezika, njegovo koščato asketsko lice i oči u kojima je gorjelo ludilo i znao sam da ne laže. Taj voli vatru više od ičeg.

– Ondak je teb’ rat doš’o k’o kec na jedanajst.

– Eeej, čoviče! K’o da su mene pital’. Ne postoji tip koji je zapaljo više kuć’ od mene.

– Virujem ti.

– A sad ništ’, jebeni mir. Svako jutro u vojarnu, vižba, postrojavanje, izdrkavanje. Zato moram u Afriku. Moram nešto zapaljit.

– Sam’ šta unproforci ne pale sela.

– A naći će se valjd’ neko.

Pokušao sam se maknuti, ali njega se nisi mogao samo tako riješiti. Na kraju sam odustao od toga. Oko tri smo otišli na spavanje u njegov stan. Brzi Jezik se zavukao kod žene, a ja sam zaspao u fotelji na razvlačenje.

Nisam dugo spavao. Nad sobom sam ugledao Big Mamu. Povlačila me je za ruku i vrištala.

– On se isiko, zaklo se, ubjo se!

– Ma ko, kurvo!?

– On, on! – vikala je pokazujući na Brzog Jezika koji je ležao na podu u lokvi krvi što je postajala sve većom jer je iz njega teklo kao iz rafalom izrešetanog bureta. Dobro se izmesario. Po trbuhu, prsima i rukama imao je desetak dubokih posjekotina, a na vratu mu se razjapila duboka rana. Međutim, još je disao a u ruci je čvrsto stezao nož.

Odjurio sam do birtije i vratio se s Tabletom. Strpali smo Brzog Jezika u auto i odjurili u bolnicu.

– Šta se dogod’lo, zašt’ je to učinjo? – upitao sam žensku dok smo sjedili u čekaonici.

Dok sam ja spavao, oni su imali još jedan okršaj. Taj put ju je dobro mlatnuo, ona je pala udarila glavom od kamin. Pokazala mi je ranu – stvarno je imala rupu u glavi. On tad pomisli da ju je dokrajčio, pa je uzeo nož i počeo se ubadati. Nije slijedio svoj osjećaj da je nju nemoguće ubiti.

Vidio sam ga još jednom, kad je otpušten s psihijatrije.

– E jes’ budala, pa zašt’ s nožem na sebe, bajo?

– Jebi ga, čoviče, nisam im’o ništ’ drugo pri ruc’. Da sam bar im’o automat, čoviče, složjo bi ja pravi požar, spaljo bi cilu ulicu, čoviče.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.