Lift bez kabine | Marinela

1894.

 

Iljušin, tako se zove moja mačka, po tipu sovjetskih aviona (po konstruktoru Sergeju Vladimiroviću Iljušinu, rođ. 1894.), jučer me je pitala: „Mama, a zašto bi žene trebale bit glupe kada su svi ljudi takvi osim možda nekih trava koje rastu u tegli za cvijeće na onom starom zidu.“ Odgovorila sam joj: „Gluhonijema zelena obična trava oglušila je s vremenom.“ „od čega?“ „od svega. Od aviona, podzemnih željeznica, urlika, klanja i silovanja. Tako će oglušiti ljudi i njih će boljeti glava i neće podnijeti buku, ni gradilište, tišinu koja nikada nije dovoljno tiha vani, ali unutra isto nije, tj. zatvori oči.“ Moja mačka Iljušin zatvorila je oči i rekla: „Zvono bicikla. Svašta, nisam znala da kad zatvorim oči čujem baš zvono bicikla, čak ni cvrkut morskih krava, niti lepet krila koji čujem uvijek gledajući kockice, niti svoj glas ne čujem. Čula sam bicikl. Ljudi trube, jedu, jebu, bolesni su, spavaju. Spavaju u gomilama rasipani. Svugdje. Čitav svijet spava. Zemljani spavaju. Planeta Zemlja voli noć. Voli sebe. Ja više volim mjesec od slane morske vode.“ „Zašto Iljušin?“ „Sve se dešava od nemogućnosti plakanja. Od proklete bespomoćnosti i beskonačnosti. Da imam strah veći od sebe bilo bi bolje. Mislila bih na njega i voljela bih ga više i bojala bih se jače da ću pasti kroz staklo s građevine na beton, možda u grmlje, bojala bih se da mi nešto još u samom padu ne iskopa oči ili…“ „…ili mi prereže žile na rukama ili ostanem visjeti obješena za vrat, obično udavljena. Bojala bih se da će pući staklo ili jednostavno iskliznuti, pasti i razbiti se, a ja naslonjena na njega neću se zadržati već će me umjetno tlo odbaciti s olakšanjem poput pokretne trake ili rodea.“

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.