Lift bez kabine | Marinela

KAISER PREMIUM

 

Kako je to grozan osjećaj kad ne postojiš za sebe samog, a drugi te mogu dodirnuti, ali te ne dodiruju. Ponekad te grubo odgurnu. Ponekad nestane tanko i pojavi se, tamno. A opet je isto. Ja i on, npr. nemamo ništa zajedničko. Ponekad se čini da čovjek može prespavati cijeli život. Tako i tako su samo snovi stvarnost. Buđenje je neko glupo komešanje, glasno svađanje, metak u čelo, ne, metak pored glave. Prosanjati čitav svoj život. Svake noći drugi san sve do smrti. Metak u usta. Čovjek od zemlje nema usta. Čovjek od zemlje nosi život u nosu. On može nogama zagrliti loptu i odgurnuti je do stopala. Zatim je baciti i prihvatiti ustima. Ali on nema usta. Ali ne nam zašto. Kada sunce zaprži iznenada i kada četiri dana ne jedeš, jer nemaš usta, tada se ne treba začuditi ako ti u san dolazi netko drugi. Neka žena koja se zove Gris. Dolazi. Ali ne znam kako. Kada si čovjek od zemlje i sanjaš o pički i ne osjećaš se dobro jer u tebi ima previše čežnje, tada se začudiš kad ti netko priđe i pozove te na pivo. Zatim stanete uz šank i slušate svoj razgovor. I kažeš: „ Ja znam nešto što oni ne znaju i dolaze k meni masovno poput krda velikih kokoši i daj, daj mi jedan dim tih tvojih očiju. snažno.“ Ha-ha. Zabavljam se.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.