Lift bez kabine | Marinela

VJETAR

 

‒ Ponekad sam siguran da me mučiš. ‒ rekao je ‒ Mučiš me svim svojim postupcima, počevši od sitnica.

Ona mu je rekla da ga voli.

‒ Znam. ‒ rekao je ‒ Znam. Tvoja je ljubav sadistička, a ja je prihvaćam. Što sam?

Šutjela je, možda uvrijeđena.

‒ Mučiš me. ‒ rekao je ‒ Puštaš me da čekam. Odlaziš i ja sam oduzet da učinim bilo što, sasvim sam prepušten tebi, čekanju.

‒ Kako to misliš? ‒ pitala je svadljivo ‒ Kako to misliš?

‒ Odlaziš u trgovinu. ‒ nastavio je ‒ I ne vraćaš se satima. Tada dolaziš dobro raspoložena, srela si staru prijateljicu, sjećaš se?

‒ Ne. ‒ rekla je drsko, uvrijeđeno.

‒ To je bilo davno. ‒ rekao je ‒ Mislim da sam tada prvi put shvatio da me mućiš. Bilo je toga i prije, a i nastavljalo se. Odlaziš nahraniti psa. I nema te satima. Zašto? Jer je zvonio telefon. Jer si se morala javiti. Jer je zvao sestrin muž. Ima problema sa svojom ženom. Nisi mogla tek tako prekinuti, bio je previše očajan.

‒ Ne. ‒ rekla je i otišla u kupaonicu, otuširati se.

‒ Odlaziš. Odlaziš. Odlaziš. ‒ rekao je ‒ A ja sam prepušten čekanju.

Ostatak vremena proveo je slušajući šum vode. Nastavio je slušajući tišinu. njeno kretanje, odlazak po stepenicama.

Čuo je pseće mahanje repom. Čuo je zvonjavu telefona. Čuo je otključavanje vrata. Čuo je odlazak. Čekao je, čekao, čekao. Htio je svući odjeću i leći u krevet. Nije se mogao pomaknuti.

‒ Možda ima nekog. ‒ pomislio je. Osjećao je velik pritisak u glavi.

‒ Možda ja mučim nju. ‒ osjećao je veliki pritisak u glavi.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.