Lift bez kabine | Marinela

X

 

Iks to više nije mogao podnijeti. Živio je u malom stanu na desetom katu s oba roditelja, tetom, njena dva muža, stricem i njegove dvije žene. Imao skoro trideset godina, bio je najmlađi u obitelji i spavao je u istoj sobi u kojoj i njegovi roditelji. Obitelj je bila totalno pomjerena. Ali nije samo to mučilo Iksa. Volio je Auru, predugo je volio Auru i nije je mislio samo tako prestati voljeti. Aura je imala zelene oči i nije patila za bogatim dečkima i skupim autima, a kada bi padala kiša ili se spremala oluja njene su oči postajale sive. Živjela je s dvije sestre i bratom u maloj kućici izvan grada i odlično su se slagali. Ali samo dok bi bili sami. Kupili bi sanduk piva, popili ga i dobro se zezali. Prijepodne, dok bi njene sestre i brat radili ona bi kuhala ručak i pospremala kuću, radila u vrtu.

Iks to više nije mogao podnijeti. Zajedno su skoro godinu dana, a on nije znao gdje ona živi. Na početku je pristao na tu igru, a poslije mu je sve to postalo teško. Obuzela ga je zla želja i odlučio je saznati gdje i s kim živi. I jučer, kada je Aura mislila da je on otišao kući, na deseti kat, on se sakrio iza ugla i slijedio Auru do njene kuće, malo gledao sretnu obitelj, rasplakao se i zaspao u vrtu.

Ujutro kada su Aurine sestre i brat otišli na posao, a Iks spavao u vrtu, Aura je pristavila kavu za sebe, popila kavu i uzela jedno pivo iz hladnjaka, upalila radio i zaplesala. Iksa je probudio zvuk glazbe i odlučio je prekinuti igru i ući u kuću. Aura je plesala i pospremala suđe. Nije primijetila Iksa koji je stajao na vratima i uplašeno je gledao. Oči su mu bile smeđe, velike i suzne. Mislio je reći „volim te Aura i ne mogu to više podnijeti i želim te zadržati i želim biti velik i hrabar i želim te i želim te, oh“.

Da je Iks bio djevojka, a Aura dečko sve bi bilo lakše.

Ovako je samo mogao obrisati oči, stisnuti usta, popraviti košulju i reći bok.

‒ Bok. ‒ rekao je.

‒ Ti si kreten. ‒ rekla je Aura i stišala radio ‒ Ti si kreten.

Iksu su se ponovno pojavile suze na očima, ustuknuo je i krenuo unatrag, prema vrtu.

‒ Ja te ne razumijem. ‒ rekla je Aura i krenula prema njemu, povisila glas ‒ Ja te ne razumijem, koji ti kurac hoćeš od mene?

‒ Volim te Aura i ne mogu to… ‒ počeo je Iks i zašutio, sjeo na prag, zaželio biti mrtav.

Aura je stala pored njega i gledala ga zeleno, ubojito.

‒ Ti me ne voliš Aura. ‒ prošaptao je Iks.

A Aura je popizdila.

‒ Ja ću popizdit. ‒ rekla je Aura i zapalila cigaretu, sjela pored njega.

Aura je voljela Iksa i ujedno ga nije mogla razumjeti i sve joj je to išlo na živce, i deseti kat i suze i riječi. Na početku je sve bilo lijepo, kao što je to uvijek na početku, a onda je Iks postao čudan i sve češće su se svađali i sve manje viđali. A vodili su ljubav prokleto dobro i Iks je želio dijete, a Aura je pila pilule.

‒ Hoću našu bebu. ‒ rekao je Iks jednom ‒ Tako hoću našu bebu i da živimo zajedno, mi i naša beba i onda ću biti dobar i…

‒Ti nisi normalan. ‒ na to mu je rekla Aura. ‒ Ti nisi normalan. S čim ćeš hraniti bebu? S čim ćeš uzdržavati bebu i mene? Gdje ćemo živjeti? Reci mi! Pa zar ti ne vidiš? Ne, ti nisi normalan.

‒ Znam, znam. ‒ rekao je Iks. I znao je on da je Aura u pravu i da ne mogu imati bebu, jer ne rade, jer nemaju uvjete, ali svejedno, nije bilo lako potisnuti tu želju.

‒ Kretenu! ‒ rekla mu je tad Aura.

Znao je to Iks. I znao je da ga Aura razumije i da ne želi biti gruba, ali nije našao riječi, nije našao riječi.

‒ Hajde, uđi. ‒ rekla je Aura mekše.

Iks je polako ustao i krenuo za njom. Sjeli su za stol u kuhinji.

Aura mu je natočila kavu i čašu vode, pružila cigarete.

‒ Zašto si došao? ‒ pitala ga je Aura, ponovo oštro ustala. ‒ Što misliš da ja radim ovdje, šta misliš s kim živim? Sad ću ti ja nešto reći: Jebem se.

Iks je nespretno ispustio čašu i voda se prolila po stolu, po podu, u pepeljaru. Aura je znala da on ne voli kada je prosta, kada je gruba.

‒ Jebanje. Jebanje. Kurac. Pička. ‒ rekla je Aura.

‒ Pička. ‒ ponovio je Iks.

Aura je sjela do njega, primila ga za ruke i pogledala u oči. Njene su oči bile sive, a vani je sjalo sunce. Iksu to više nije bilo važno.

‒ Ponekad jako nesretan. ‒ rekla mu je, gotovo nježno, gledajući ga u oči ‒ Ponekad jako nesretan. I ljut na samog sebe zbog toga. Proliješ čašu vode po stolu, po podu, u pepeljaru. Smrad cigareta i ružna prljava voda. Želiš pobjeći. Naravno da nemaš gdje. I onda, muzika, sumrak, šutnja. Grad. Namršteno čelo i podočnjaci. Ne voliš svoju sliku u ogledalu. Ipak se gledaš. Zapališ cigaretu. Nemaš novaca, nemaš alkohola, nemaš ljubavi, ni želja nemaš. Prilično glupa situacija. Ne voliš svoj strah. Ponekad jako nesretan. Ne želiš priznati. Jer nisi siguran. Da li jak. Da li slab. Ne znaš. Ne znaš ni da li želiš znati. Čemu sve to, razmišljaš. Nekad se i sjećaš. Kako si. Hodao bos po vlažnom pijesku. Napio se i proveo dobro. Kako si. Hvala, dobro. Ležao gol u krevetu. I ja pored tebe. Ja usta ispod tvog trbuha. Strast. Počinju svađe i postaje mučno. Odlaziš. Ili ostaješ?

‒ Ponekad. ‒ rekao je Iks i odnio Auru do kreveta, skinuo je i poševio. Ostao i otišao.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.