Grad dobrih ljudi | Miroslav Mićanović

o tome ja ne odlučujem

Uvijek sam se tome čudio,
još kad se snijeg topio u pitkosti
tom čitkom štivu o smrti:
razgovoru bez gorčine i mirisa
nepojedene hrane i grkosti podnevne
limene glazbe,
nigdje kod njega ni uvrede ni straha,
nešto kao ugašena noćna lampa pred
spavanje, pritvorena knjiga,
i kao uzgred smrti: “dobra večer”,
ali tako na jednom snimanju za radio,
gdje sam strepio nad rasipnošću mog
glasa, baš sam počeo pričati već rečeno,
o smrti, i o smrti, i njegovoj,
kad mi rekoše da se i on na kraju uplašio,
zastalo mi je piće u grlu i nepojedene mrtve
mrtve hrane u zubima,
o tome onda ništa nisam govorio.