Moramo razgovarati | Tanja Mravak

AUDIZAM

 

– Kako to misliš „Nema više kave“?! Jel nikad više?

– Ma nije baš da nema više nikad, nema neko vrime, par miseci dok ne uštedim.

– Čega još nema?

– Nema ničega, al kad kupin liniju…, a nećemo ni onda. Onda ćemo kuvat kavu i slušat glazbu.

 

* * *

– Vidi donio san ti nešto.

– Mmm, šta si mi donio?

Skinula sam gumene rukavice očekujući iznenadni poklon.

– Vidi!

Spustio je na pod desetak audiofilskih časopisa. Izvadio je jedan iz sredine i ugurao mi ga u ruke.

– Vidi! Stup za početnike. Sve ima, koji zvučnici, koje pojačalo, koji CD. Ne znan bi li kupova kazetofon?

– Pa triba li ti?

– Šta ja znan, šta ti misliš triba li mi?

– Pa ne znan. Imaš tamo nešto kazeta.

– Ma je, al vidi šta piše: „Najlošija reprodukcija zvuka, najčešća mehanička oštećenja“, al opet… aj ti pročitaj malo, pa mi reci šta misliš.

– Ma nemoj me s tim gnjavit, meni svejedno, glavno da ne šumi.

– Glavno da ne šumi, glavno da ne šumi. Kako moš to reć? Aj pliz pročitaj, ne mogu ja to sam, ja ću poludit ako za dva pojačala kažu da su iste kvalitete. Kako ću se ja sam odlučit?! Aj, molin te, ti mi to. Evo, šta ti je to teško, pročitaš, usporediš i onda odlučimo.

– Uf.

 

* * *

– Morala bi pogledat ovaj zub. Vidi, šta ti misliš, je li ovo točkica karijesa?

– Znaš šta san mislio? Isto bi ja kupio kazetofon. Šta piše, koji je onako… osrednji, a najbolji?

Stajala sam otvorenih usta ispred ogledala u kupatilu pokušavajući vidjeti površinu šestice gore desno.

– Moga bi bit karijes.

– Ma daj, pusti sad zube, jesi vidila, možda Panasonic. Oni nisu loši.

– Panasonic.

– A CD? Jel isto Panasonic il Sony?

– Sony je izmislio CD.

– Kako znaš?

– Pa pročitala sam.

– Onda Sony.

– Al moraš pristat pušit. Dim cigarete zašporka leću.

– Prista san pušit. Šta još piše?

– Ne znam, moram ić u zubara. Šta ti ne pročitaš?

– Ja se iznerviran, sve mi je dobro, sve bi kupio. A pojačalo? Sony možda? Ili Panasonic? – Il onaj treći, kako se zove NAD? A, šta misliš? Jel bolje da kupim oboje od iste firme il različito?

– Različito.

– Zašto?

– Da zarade ljudi u obe firme.

– Di to piše? Jel i to pisalo?

 

* * *

– Ma je, jebenti, karijes je, sto posto.

– Aj, vidi, poslušaj me. Samo da kupimo liniju pa ćemo onda o karijesu. Jesi pročitala?

– Kako to moš znat dok ne poslušaš?

– Kako bi ti?

– Eno ti moj brat, on sređuje razglas „Galebovima“.

 

* * *

U bratovoj kući. Brat:

– Ma di si to pročita, u našem?! Ništa to, to je smeće. Uzmi američki. Aj dođite čas na prozor. Vidi kako je ostalo nekolko trišanja na stablu. Skroz su se smežurale. Bil se one mogle sušit ko grožđe pa da umisto grožđica budu trešnjice? Bil bilo onda jasno da su to suve trišnje il bi se mislilo da su male trišnje? Oš kupit moj gramofon? Thorens, Special edition. Za godišnjicu Thorensa. Oš kupit?

 

* * *

Zujanje usisivača odjednom je prestalo. Okrenula sam se, Marko je u jednoj ruci držao kraj kabela i vitlao utikačem, a u drugoj rastvoreni časopis.

– Slušaj! D amp never saundid strejnd djuring bas hevi tranzišns. Insted, it đast pampd aut d lou frikvensiz vit autoriti end klariti, jelding, jilding. Kako se ovo čita, šta je ovo… jilding a veri nečurl saunding midrenđ and ejri, ditejld, bat not tu brajt trebl. Šta je to? Šta to? Šta je jelding, jilding? Znaš li ti šta ovo znači?

– Aj ponovi.

– Jelding, jilding. Koji je to kurac?

– Ma ne jelding, jilding. Sve mi pročitaj.

– Uf, nemaš ti pojma kako je ovo naporno. Sad moramo štedit još pola godine jer ovde nema ni Sonyja ni Panasonica. Sad moran kupit kazetofon Nakamichi, sad moran kupit pojačalo šta neki Talijani ručno štelaju, sad moran kupit debele i kratke kabele. A mora bi i Thorensa, jebi ga. Jel tako, šta ti misliš?

– Ne znan, šta ja znan, jel ti triba baš tako skupa linija?

– I stalak. Tribat će i stalak za Thorensa. Vari li tvoj brat? I znaš šta još? Čarobna krpa. E i to će mi tribat.

Ispustio je kabel, okrenuo stranicu časopisa, prekoračio usisivač i otišao prati zube.

Kapljice paste za zube prštale su po Marantzu na duplerici.

 

* * *

Trgovina audio opreme umjesto zidova imala je velike reljefne spužve. Bilo je zagušljivo. Prodavač nas je posjeo na mjesta za slušanje i počeo kombinirati pojačala, CDove, kablove i zvučnike.

– Di ti ode brat? – prestrašeno mi je šapnuo Marko.

Slegnula sam ramenima. Brat je promijenio kut zvučnika za nekoliko milimetara.

– Kužiš?

– Da, da, kako ne – odgovorio je Marko.

– Samo s onim kabelima prije.

– Aha. Je, je.

 

* * *

– Šta ti misliš?

– Šta ja znan, dobro je. Vruće mi je, dva sata smo unutra.

– Jel Audio analogue pojačalo? Il bi NAD-ov?

– Ne znan, pitaj mog brata. Šta si ga vodio?

– Ma jebote brat. Pitan tebe. Ti ćeš slušat, neće on.

– Ne znan, sve mi je dobro.

Ostali smo sami u prostoriji. Marko je klecao koljenima i udarao rukama o bedra.

– Reci, reci, reci! Molin te reci. Molin te reci, poludit ću. Molin te, molin te, ne mogu ja. Ne mogu ja, meni je sve isto. Ništa nisan skužio, ajme meni, ajme meni!

– Audio analogue.

– Jel? A zašto? Šta je bolje kod Talijana?

– Transparentnost. Transparentnost mu je puno jasnija.

– Stvarno?

– Najstvarnije.

– Dobro, aj sad reci za CD?

– NAD. Timbar. Ima bolji timbar.

Zagrlio me. Poljubio mi kosu.

 

* * *

Sjever: NAD je stajao na talijanskom pojačalu, debeli kablovi vezali su ih međusobno, plosnati dvostruki sa zvučnicima.

Istok: bambusova polica s tri voštanice, zaboravljenim božićnim aranžmanom i pedeset i tri audio časopisa.

Jug: trosjed

Zapad: termo peć

– E, vidi sad. Sidi u akustični centar. Nemoj sad zajebat. Sad je najvažnije.

– Sutra će mi ispunit korijen zuba.

– Triba odredit pozornicu.

– Kako?

– Šta kako? Čitala si. Vidiš li?

– Šta?

– Pa di je gitara?

– Ne vidin.

– Kako ne vidiš jebemu?! Aj malo bolje poslušaj.

 

* * *

– I, vidiš li sad?

– Evo, slušala san malo bolje al isto ne vidin gitaru.

– Ma daj! Aj reci. Aj molin te potrudi se, zatvori oči, otvori uši i pokaži mi prstom di je gitara.

– Ovde. Sutra će mi ispunit korijen zuba.

– Kako tu? Ne može tu, to je visoko, ne pizdi.

– Je ovde, sto posto.

– Ne može.

– Može, tip je na barskoj stolici.

– Super, jebote!

– Sutra će mi ispunit korijen zuba.

 

* * *

– Je, koke, je, malo je mračno, al mora san stavit deku na prozor. Razumiš, ako zvuk dolazi direktno do stakla onda nastaje nešto, distorzija il tako nešto i onda zvonca. Vidit ćeš, evo, maknit ću deku, a ti stani tamo kod termo peći, tamo do vrata i slušaj. I popni se na stolicu. Evo. Jel čuješ kako zvonca?

– Je, al ko će slušat glazbu stojeći na stolici iza vrata?!

– Ko, ko? Šta ja znan ko! Neko!

– I ove spužve iza termo peći ti stalno padaju. Ne drži dobro ljepilo. Moga bi ih maknit.

 

* * *

– Ej, dođi. Smislio san. Evo još samo dvi, tri brokve da zabrokvan ove spužve u zid i gotovo. Dođi, vidit ćeš, zanimljivo je.

Stavio je spužvu uza zid, čavao zabio u spužvu.

– Poslušaj. Čuješ li išta? – prislonio je uho uz glavu brokve i udarao čekićem.

– Ništa.

– A! Šta kažeš!

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.