Moramo razgovarati | Tanja Mravak

BANANE SU VAŽNE

 

Zašto sam ja pustio majku da mi priča o svojim problemima, prijateljicama, o svom mužu, mome ocu, a istog tog oca nisam pustio, ne znam. Ali tako je. Ima ona i drugog sina, mog brata Petra. Pa joj nekad kažem:

– Ma daj, majko, pusti me sad malo, ajde Petru govori.

Ali ona njemu ne govori ništa, on…

– … radi. Ima familiju. Ne voli ti on mene slušat.

Petar je mamin sin, a ja sam materina kćer. Ja sam Dinko.

– Ne može on Dinko moj, on dođe umoran s posla, šta ću ja njega zvat. I ne zna on meni reć ko šta ti znaš. Ti čitaš.

Moj brat Petar postavlja knauf zidove u jednoj firmi. Ima ženu i dvoje djece. Njega mater pita samo kad će treće.

Ja predajem hrvatski jezik u srednjoj Prometnoj školi. Nemam ni ženu ni djecu. Kaže da joj to nije drago, ali čini mi se da to nije uvijek točno.

Danas je čekala da se vratim s posla pa da je vozim kod oca u bolnicu. Prošli sam tjedan radio popodne pa je išla autobusom. Otac je slomio ruku. Ručao sam, a ona je spremala vrećice.

– Šta će mu mirisne maramice? Zva je od jutros deset puta. E da mu ponesen još bičava, e da mu stavin bajama, da se zaželio bajama. A nije bajama okusio ja mislin… ko zna od kad. Uf. I da mu ti neku knjigu poneseš.

– Koju?

– Ne znan, reka je nešto. Ma pusti ga. Pusti ga, bogati pusti ga.

Rijetko ona psuje. Samo kad priča o ocu.

– Koju knjigu? Što je tražio?

– Ajde, Dinko, i ti kompliciraš. Knjigu.

Uzeo sam knjigu. Sjeli smo u auto. Osjetio se snažan miris kuhanog kupusa.

– Ma zašto si to sad nosila?

Usmrdit će mi auto, mislio sam reći. Al’ onda bi počela priča o mojoj sobi i neredu i smradu. Pa nisam.

– Eto. Da se i kupusa zaželio. Kaže: „Proće zima, a ja kupusa nisan okusio.“

Upalio sam auto i krenuo. Bolnica je udaljena tridesetak kilometara.

– Ako tebi smrdi, otvori ti, Dinko, prozor. Evo, ja ću.

– Ma dobro je.

– Neka, neka, nek malo zraka uđe.

Bilo je hladno pa je brzo zatvorila. Čvrsto je stiskala na koljenima lonac s kupusom.

– Jebenti i njega i kupus – promrmljala je.

Pa uzdahnula, malo protresla glavom i nastavila.

– Znaš, Dinko, sine di san sinoć bila? Ajme šta ti je to bilo lipo. Ti bi to isto volio. Išle smo ja i teta Anka na jednu predstavu šta je došla u nas u kino. A da je on kući šta bi me ispitiva… di ćeš, s kin ćeš, šta sad triba ta predstava? Moj Dinko, šta ti on mene izludi. Pa uvik, uvik, pa uvik, pa uvik, pa ja neman živa mira. Šta će to, šta to triba, jesmo li dosad i bez toga mogli? A meni je lipo, ja se nasmijen s teta Ankon. Ti znaš da meni nije lako, znaš kakvi je on. Samo on, samo on… ko da niko drugi ne postoji. Ma znaš šta mi je nikidan reka?! Prije nego je slomio ruku?

– Majko, nemoj mi sad to. Pusti, vozim.

– Ma dobro ti i govoriš, šta ću ti uvik isto govorit. A ta predstava. Nije ti to obična predstava di ima puno glumaca. Al ja san se nasmijala ko da ih je deset. To ti je samo jedna ženska i onda ti ona priča ovin našin naglaskon. Ajme šta je to bilo smišno. Pa sve ono, znaš, kako je, o životu. Kako muški odu na balota, a žene ostanu u kući. Ma u stvari, nije to ovo kako mi iz grada govorimo. To je više kako oni okolo govore. Mi smo se davile od smija. A da je on bio kod kuće… uf.

– Dobro je, majko, aj. I šta je ona još govorila?

– Ma da vidiš, sve one šporkarije. A to meni posve smišno kad govori glumica. Ma da vidiš ti kako ona kaže: „Ajde kvragu!“, pa to je cili svit u kinu đava nosio od smija.

Pa se malo smijuckala prisjećajući se predstave. Smrdio mi je kupus u autu i bio sam umoran. Jutros mi je učenik, tako, tim našim lijepim naglaskom rekao: „Ko te jebe, neću učit, šta mi moš.“ Al’ ne govorim joj to. Ona bi odmah pitala koji je i zvala mu roditelje da porazgovara o odgoju, ili ravnatelja, da se neka budaletina ružno odnosi prema njenom Dinku i da kakav je to red i način.

– Zašto ti nisi iša? Ti voliš predstave. Ti bi triba ić na predstave.

– Nisam majko. Eto tako.

– I onda smo ti nas dvi još jutros otišle na kavu. Ti znaš da je ne mogu kad je on u kući ni na kavu otić ko žena. Uvik di ćeš sad, svaki dan odaš vanka. A ti, Dinkiću, znaš da ja oden dvaput misečno, ako i to. Al ne! Ne moš mu dokazat. Ma lako šta on meni nego on i Ani Petrovoj govori da šta triba ić na kavu s prijateljicama udana žena. Bože, šta meni to bude neugodno. Pa di… di će to ić govorit jednoj mladoj ženi. Ma ima ona svoje mane, al šta nije red nije. A jel tako?

– Je majko, tako je.

– Kakva je tebi Ana Petrova, jel ti se malo čudna čini?

– Nije, šta ja znam. Dobra je. Valjda.

Na brzoj nas cesti pretječu kamioni i cisterne. Kad vozim preko osamdeset na sat, majka se drži za pretinac ispred suvozačkog sjedala i koči objema nogama, gleda na kilometar sat i nadviruje se u retrovizore. Ali ništa ne govori.

Stižemo u grad.

– Znaš šta! Kad ti jedan dan budeš od volje, ićemo kupit malo pitara, a?

– Hoćemo, majko, samo reci kad.

– Jer ja ne mogu s njin. Čin pogledan nešto on odma: „Šta će ti to, šta to triba, jesmo dosad i bez toga mogli.“ A kad kupin i usadin cviće kaže da je lipo. I kakav džemperić bi pogledala. Vidila san jutros krasan jedan, onako lila, na jednoj ženi. Baš bi i ja mogla nešto malo življih boja, a?

– Mogla bi. Da te otvori u struku.

– Ajde, lude jedan, ne rugaj se s materon svojon.

Drago joj je kad se rugam. Ocu nije drago kad se ljudi šale na njegov račun. Pogotovo ja. Pa se onda ni ne šalimo.

Parkiram u krugu bolnice. Majka je insistirala da iziđe i navodi me, iako sam i kamion mogao parkirati. Drži lonac s kupusom i tako mi s tim loncem pokazuje da mogu još. Pomiče ga u krug kao da je još na vatri, a unutra fina riba koju se ne smije miješati, nego se samo lonac lagano protrese.

Stao sam kad je napravila nagli pokret dolje-gore-dolje. Smislila je taj čas navigaciju loncem. Izvadio sam vrećice s bademima, čarapama, mirisnim maramicama, ručnikom, pastom za brijanje, donjim rubljem, pidžamom, kruškama, gustim i običnim – kako je ona zvala sok od naranče – sokom, napolitankama. U džepu jakne nosio sam knjigu. Ona me čekala s loncem ispred ulaza u stacionar.

– Ajme, moj Dinko, šta ti ja ne volin bolnice. Nećemo puno stat, znaš. Evo, sad je tri i po, posjete su do četri i po. A triba malo prije otić, ne valja čekat zadnji čas, a jel tako?

– Ajde, dobro, vidjet ćemo.

Ušli smo u bolnicu. Ispod mirisa antiseptika osjećam miris bolesti i truleži i operacija i udova i rana.

– Evo, mene već počinje gušit. Ma šta triba dolazit svako drugi dan? Pa meni prikine dan, pa tebe mučin…

Gušilo je i mene. Plitko sam disao. Udisao sam samo dok osjećam antiseptik. Kad bih počeo osjećati bolnicu, izdisao sam. Kupus je na kraju nadvladao i miris antiseptika.

Otac je bio na trećem katu. Bio je to gadan lom, operirali su ga, a i kosti više ne zarastaju brzo pa je dobar dio oporavka morao ostati u bolnici.

Majka je ušla prva, ja poslije nje. U sobi su bila tri kreveta. Otac je ležao na kraju sobe, uz prozor. U krevetu do vrata bio je stariji čovjek koji je slomio kuk. Uz njega je sjedio mlađi čovjek. Sin, pretpostavio sam. Smijali su se. Krevet između mog oca i tog čovjeka bio je slobodan.

– Evo mojih – obradova se otac. Pridignuo se na zdravi lakat i uspravio se koliko je mogao.

– Di ćeš, di ćeš?! Ne diži se! Lezi! – poviknula je majka.

Dotrčala je do oca, stavila lonac s kupusom na noćni ormarić pa se okrenula prema čovjeku sa slomljenim kukom.

– Evo, vidite šjor Filipe, on bi odma ozdravio. Ne može to tako, jel tako? Kako ste vi strpljivi i sve polako. E, tako triba. Kako ste vi danas, jel bolje? Jeste li malo šetali? To sin doša, a? E, lipo je to. Evo i mi malo. Danas me je moj Dinko doveza. Jutros je radio, pa je ruča, pa smo se nas dvoje pomalo uputili. Polako on vozi, neće brzo kad san ja. Ja van se posve bojin brzo vozit. E, dobro ste, jel? Dobro mi danas izgledate.

– Nisam loše, fala lipa.

Majka je još malo bila okrenuta prema šjor Filipu, ali kako je on nastavio razgovor sa svojim sinom morala se okrenuti mom ocu.

– Kako si ti? Jel bolje išta?

– Ma ne znan… boli, uuu, boli ko da me rižu sa sto malih noža. A doktor kaže…

– Aj lezi, nasloni se – vratila mu je glavu na jastuk. – Dinko, daj te kese.

Smrad kuhanog kupusa brzo je obuzeo pretjerano ugrijanu sobu. Stajao sam naslonjen na zid jer je bio malo hladniji od ostatka prostorije.

– E, ajme, oprosti. Evo kese – približio sam se očevom bolesničkom krevetu.

Spustio sam vrećice na pod. Majka ih je velikom brzinom počela otvarati. U tim kesama svaki je predmet bio u posebnoj kesi koja je bila dobro zavezana pa je ona tako čučala uz krevet i šuškala s tim vrećicama. Kupus je smrdio. Šjor Filipov sin otišao je ocu po novine.

Vratio sam se do zida.

– A ti, sine moj, kako si ti? – pogledao me otac i to rekao.

Sine moj. Bilo je to kao da je moj otac top u bolničkom krevetu, a „Sine moj“ tane koje je ispalio u neočekivanom i brzom napadu. Pogodilo me točno u pluća. Moj kratki dah skratio se još i više i činilo mi se da dišem samo do korijena jezika.

Koji sad sine?! Brzo sam prelistao sve. Kao da umirem. Zadnjih deset godina od kad radim zove me Dinko. I kad sam bio nezaposlen zvao me Dinko. I kad sam bio na faksu zvao me Dinko, jedino me za trogodišnjeg trajanja mog apsolventskog statusa nije nikako zvao. I u srednjoj školi zvao me Dinko. I u višim razredima osnovne. I u nižim me razredima osnovne škole isto zvao Dinko. U vrtić nisam išao nego me baka čuvala. Ona me zvala „Dite moje“, a on me zvao Dinko. Poslije toga ili bolje da kažem prije toga, ne sjećam se.

Stajao sam tako naslonjen na zid, a majka je, kad je sve vrećice odvezala, otvorila prozor. Mislim da mi je spasila život. Dobro, bio sam u bolnici, valjda imaju respiratore, ali ja joj to nikada neću zaboraviti. Mila moja majka. Koju slušam.

Udahnuo sam.

– Donio sam ti knjigu.

– Koju?

Izvadio sam knjigu iz džepa. Zaustio sam mu pročitati naslov kad se majka umiješala.

– Pusti sad knjigu… ajde digni glavu. Malo ću te podignit da moš jist.

Pritisnula je lijevom rukom ručicu ispod kreveta, a desnom podignula uzglavlje.

– Tako. Eto ga, sad će kupusić – obraćala mu se kao da je bolesno dijete. I malo nagluho bolesno dijete.

Izvadila je ručnik iz kese i raširila ga preko njegovih grudi.

– Pa, majko, da stavimo krpu, ili neke salvete? – bilo mi je neugodno gledati oca s tim velikim frotirnim podbratkom.

– Ma šta ti je, ništa ne kupi vodu ko šugoman.

– Al nisan ja sad gladan, sidi malo tu – bunio se otac.

– Di ću sist? – upitala je majka mrko.

– Pa tu na taj prazni krevet?

– Ovaj bolnički?

– E, šta ima veze, sve je čisto. Kako ja mogu ležat?

– Ti si bolestan. Ajde, skuvala san ti kupusića. Jesi reka da si se zaželio?

Prislonila je rub dubokog tanjura na ručnik na očevim grudima. Suprotni rub držala je rukom. Uzela je žlicu, zagrabila, malo puhnula i onda stala.

– A da ti ja držin, a da ti sam jideš s ovon zdravon rukon, a?

Otac je uzeo žlicu i jeo.

– Jel dobar? – pitala je čim je stavio zalogaj u usta.

Otac je prožvakao, progutao i ostavio žlicu.

– A nakon bolničke spize sve je dobro. Ima li malo bibera?

Majka se okrenula prema meni.

– Jel tebi, Dinko, bio dobar kupus danas za ručak?

Uzdahnuo sam.

– Je.

– Eto vidiš – rekla je ocu – Dinku je bio dobar.

– Ma dobar je. Al ja bi malo bibera.

– A nema, nisi mi reka da donesen bibera.

– Pa šta to triba govorit. Kad si donila kupusa tribala si donit i soli i bibera.

Majka se opet okrenula šjor Filipu čiji se sin u međuvremenu vratio s novinama. Šjor Filip je listao novine, a sin mu je slagao ladice u noćnom ormariću.

– Eto, vidite vi moj Šjor Filipe, nikad on nije zadovoljan.

Šjor Filip nije dizao pogled sa članka kojeg je čitao. Ni njegov sin nije prestao slagati ladice.

– A šta ćete – konačno se oglasio starac sa slomljenim kukom – mi smo vam muški malo zahtjevni.

– A ne virujen ja da ste vi, šjor Filipe, ovako zahtjevni.

Vidin ja kako ste vi poslušni i smireni. To vi da ga opravdate. Znan ja vas muške, nikad jedan protiv drugog.

– Hmm… – bilo je zadnje što je šjor Filip imao o tome reći.

Majka se opet morala okrenuti ocu.

– Ajde, jidi sad.

Otac je nastavio jesti.

– E, a znaš ko te sve pozdravlja? Nema ko te ne pozdravlja, svi su pitali za te. Mara i Nakić, pa onda moja Nada, pa moja rodica Anka, pa onda je Ivan Putnik pita za te, pa svi iz ulice… pa Vjerica. Ona je rekla: „Puno mi pozdravi barba Joška.“ Pa onda ribar šta donosi ribu gori kod nas, pa Mara jajarica. Govori ona: „A di mi je Joško, ne vidin ga?“ E i Petar te pozdravlja. I Ana i dica isto.

– E, pozdravljaju. Ne bi se oni zaletili vidit dida. Nego jedanput i gotovo.

– Ne mogu, rade. Doće u nedilju. E, a onda je ne triban, jel tako? Šta će nas stotinu dolazit.

Otac je u tom razgovoru pojeo kupus do kraja. Ja sam se i dalje držao o zid. Šjor Filip je ostavio novine i uvukao ruke ispod pokrivača.

– Hoćete da malo zatvorim prozor? Hladno vam je.

– Fala sinko, može. Evo, pročitao sam novine, pa ako hoćeš malo.

Zatvorio sam prozor, uzeo novine, namjestio ih da ne gledam oca i majku. Ali sam i dalje čuo.

– Jesi donila bajama?

– Jesan.

– A soka?

– Jesan. Gustog i običnog.

– A slatko?

– Napolitanke.

– Koje?

– S lješnjacima.

– A voće?

– Kruške.

– A banane?

– Nisan banane.

– Ja bi banana.

– Sad jidi kruške, pa ćeš drugi put banane.

– Ja bi sad banana. Moga bi Dinko skoknit.

– Pusti sad Dinka, nemamo kad. Sad ćemo mi brzo morat ić. Evo, još desetak minuta i posjete su gotove.

– Pa može za deset minuta donit banane. A, Dinko, šta kažeš.

Spustio sam novine. Slegnuo sam ramenima. Umjesto mene oglasio se šjor Filip.

– Dinko je, čini se, u navedenom slučaju, suzdržan.

Nasmijao sam se. Sin ga je prostrijelio pogledom, pa su se obojica potiho nasmijali.

– Nemoj sad gnjavit, donit će ti Petar banane u nedilju. Sad lipo imaš kruškice. Vidi ih šta su lipe.

Izvadila je majka kruške iz kese i pokazivala ocu okrećući ih u ruci kao da ih prodaje.

– Vidiš, baš su krasne. Ma čin san ih vidila rekla san: Kolko jesu da jesu, ja ću ih mome Jošku kupit. Da su po zlato. I donila san ti i pidžamu. Oš da ti je sad prisvučen il ćeš ti to moć sam?

– Pa mogla si.

– Odo ja po banane – izustio sam.

– Ne triba – reče majka.

– Triba – reče otac.

Izišao sam. Hodnik je smrdio na kupus, i drugi i prvi kat i predvorje i cijeli put do ulaza gdje se prodaje sve što bolesnicima može zatrebati. Voće je smrdjelo na kupus. Cijeli je svijet smrdio na kupus. Kupio sam kilogram banana i brzo se vratio nazad. Bila je gužva, posjete su završavale.

– Di si ti više? – zaurla majka. – Ljutit će se doktor.

– Ma neće gospođo – reče šjor Filipov sin. – Ja uvijek ostanem malo duže i nitko se ne ljuti.

– E, al mi moramo ić. Jel tako, Dinko, da moramo? Aj, daj vamo te banane da ih spremim. Tako. Mi ti sad, moj Joško, moramo ić.

Pospremila je ladice, uputila oca gdje je što. Dotaknula mu je gips vršcima prstiju i brzo ih maknula.

– Evo ti knjiga. O ratu je.

Tad sam se prvi put približio ocu. Učinilo mi se da je ostario.

– Zašto o ratu? Šta mi nisi donio neki roman? S radnjom. Je i ti znaš sve usrat.

Ostavio sam knjigu, pružio mu ruku, on je meni pružio zdravu.

– Ajte… Baš lipo šta ste došli.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.