Moramo razgovarati | Tanja Mravak

MORAMO RAZGOVARATI

 

Moja žena povremeno dugo šuti. Onda mi, kao danas, s posla pošalje poruku Moramo razgovarati. I nije baš da mi ne razgovaramo. Tko će po Martinu u školu, tko će dovršiti ručak, treba nam novi kauč i tako. Što se mene tiče, razgovaramo. I onda ona bar dva puta mjesečno napiše poruku Moramo razgovarati.

Razgovarali smo i jutros. Rekla mi je da napišem Martini na knjige i bilježnice ime i prezime, treći be i predmet. Martina je još i dodala da ja to napravim jer ljepše pišem od mame. Onda se njoj mama pravdala da je i ona nekad lijepo pisala, al od kad su došla računala… Martina je, nakon što je godinama više voljela mamu, sad više zavoljela tatu. I svaki put joj kažem da nas treba voljeti isto, al’ svejedno mi je drago i likujem. Ja sam na godišnjem odmoru da Martinu mogu uputiti u školu. Počela je u poslijepodnevnoj smjeni pa ja i moje zlato spavamo do deset i onda se smijemo do jedanaest. Ali danas je u deset i trideset, točno na početku Danijeline pauze, stigla poruka o razgovoru. Martina se još malo smijala, a kad je vidjela da sam ja prestao, uzela je svoju svaštarnicu i po njoj crtala ružičasta srca i tete s kosom do ramena i uvojcima prema vani. Podgrijao sam punjene paprike, napravio pire-krumpir, natjerao je da jede i odvezao do škole. Prije toga sam morao na knjige i bilježnice iz današnjeg rasporeda napisati Martina Majić, treći be i naziv predmeta, a na ostale popodne. Sve ružičastom kemijskom čiji se trag presijava.

Vratio sam se kući i čekao razgovor. Nisam imao pojma o čemu.

Danijela je došla malo iza tri, rekla Bog i otišla se presvući. Paprike su bile tople, ali ja sam ih svejedno još malo podgrijao.

Sjela je za stol, stavila malo pirea i jednu papriku. S druge strane stola ja sam na likovnu mapu ružičastom kemijskom pisao Martina Majić, treći be, likovn

– Jel se sad zove likovni odgoj il likovna kultura? – pitao sam ne dižući glavu s mape.

– Moramo razgovarati – rekla je.

– Pa eto, razgovaramo. Reci mi kako se sad zove likovni.

– Piše ti na mapi. Mapa za likovnu kulturu.

– Aha, je, nisan vidio.

I nastavio sam… a kultura.

– Moramo razgovarati – ponovila je.

Ostavila je vilicu i nož i pola paprike. Nije se čuo zveket pribora za jelo.

Ja sam nastavio pisati.

– Što ti misliš o Mislavu?

Malo sam se iznenadio. Mislio sam da će pričati o osjećajima.

– O Mišku? Kako šta ja mislin o Mišku, Miško mi je frend.

Uzela je opet vilicu i nož i rezala papriku. Nastavila je ne gledajući u mene.

– Miško. Frend. Hoćete li se tako do smrti zvati?!

Ostavio sam mapu.

– Pa oćemo valjda. Ako se ne posvađamo.

– Kada će to biti? – sad me pogledala.

– Neće bit nikad. Kad nismo dosad ni nećemo. Zašto sad pričamo o Mišku?

Onda je opet malo šutjela i jela. Ja sam uzeo bilježnicu na kockice i pisao Martina Majić, treći be, matematika.

– Sjećaš li se ti što smo mi zadnje pričali o Mislavu? – govorila je dok je komadićem kruha kupila ostatke jela.

Kad mi moramo razgovarati ona priča književno.

– Pa ne sićan. Šta ja znan…

– Rekao si mi da ima ljubavnicu.

I znao sam, čim sa rekao, da to nisam smio reći. Osjećao sam se kao da sam prevario Miška sa svojom ženom.

– E, ima.

– I? Što je sada s tim? – nalaktila se na stol i gledala me u oči.

Ja sam brzo uzeo slijedeću bilježnicu s hrpe. Ta nije bila na barbike. Martina me jutros upozorila da je ta za vjeronauk.

– Pa šta ja znan. Nismo se dugo ni vidili. Zašto sad to pitaš?

– Pa pitam. Pitam te što ti sada misliš o Mislavu?

– Kako sad?

– Pa sada, u novonastaloj situaciji.

Osim što govori književno, govori i kao da je glasnogovornik.

Pisao sam ružičastom kemijskom Vjeronauk. Što ja sada mislim o Mišku? Kao da smijem reći.

– Ništa, šta ću mislit… sve isto.

Uspio sam vidjeti da je podignula obrve.

– Ništa?! Što ćeš misliti?! Sve isto?! Hm… nije li sada ipak malo drugačije?

– Nije jebagaled.

– Nije?!

– A nije – slegnuo sam ramenima.

– Dobro. Dobro kad nije.

Ustala je. Uzela sa stola tanjur, vilicu i nož, pokupila krpom mrvice u dlan i otišla u kuhinju. Ja sam oprao suđe pošto smo Martina i ja jeli. Danijela je prala svoje, a ja sam uzeo bilježnicu na crte. Jutros sam napisao Hrvatski jezik, prva bilježnica. A dok Danijela pere svoje pišem Hrvatski jezik druga bilježnica. Onda je, zadubljena u pranje, opet progovorila.

– I tebi to nije razlog za promijeniti mišljenje o njemu?

Morao sam udahnuti i izdahnuti. Ne budem li htio nastaviti razgovor, opet će biti šutnja. Kažem li da sam sad promijenio mišljenje o Mišku, posrat ću se po sebi. Pogriješim li i jedno slovce na knjigama i bilježnicama, Martina bi opet mogla više voljeti mamu. Prestanem li pisati, morat ću dignuti glavu.

Vratila se za stol s čašom soka.

– Onda?

– Šta onda? Šta sad triban reć? Ništa, šta ću mu ja.

A i to sam puno rekao jer mi nije nikad palo na pamet reć za Miška Šta ću mu ja. Ja sam se brinuo za njega. Mislio sam da mu nije lako ni svejedno. Nije Miško govno.

– Pa što on sada planira?

– A od kud ja znan šta on planira?

– Pa prijatelji ste – pa me pogledala širom otvorenih očiju. – Frendovi, čak!

– A jesmo, al nismo nikad pričali o tome.

Učinilo mi se da ružičasta kemijska nešto slabije piše pa sam je ugurao u usta i puhnuo.

– Zlatko?! Pitala sam te što ti misliš o tome?

– Nisi, Danijela. Pitala si me šta ja mislim o Mišku. Mislavu – pa sam i ja pogledao nju.

– Znaš – malo je zašutjela – on meni nikada nije bio posebno drag. Te pamučne majice i nikada nije u košulji. I…

Znam, mislio sam. Al’ meni je odavno posebno drag. A znao sam i da sad treba razgovor oprezno privesti kraju. Martini će brzo kraj nastave. Zato nisam ništa odgovorio.

– Zlatko, je li ti to odobravaš? – malo me blaže pogledala, gotovo molećivo.

Lako je ne odgovoriti kad nije pitanje. Ali ovo je pitanje. Još sedam bilježnica i tri knjige. Moram pisati polako.

– Šta ja iman tu odobravat il ne odobravat? To je njegova stvar.

I opet sam se ugrizao za jezik.

– Njegova stvar?! Hm… dobro.

Premjestila se na novi kauč. Uključila liniju daljinskim upravljačem. Zapjevala je Celine Dion. To joj je poklonila prijateljica za rođendan. Slušala je prekriženih ruku i gledala u displej. Mogao sam malo odmoriti od pisanja.

– A i onaj njegov prijatelj. Onaj motorist. Odakle mu novac za motor?! Ti si nam jedva kupio novi kauč, a on kupio novi motor!

Tom. Ona bi ga, da mu je zapamtila ime, vjerojatno nazvala Tomislav. A čak je nekad i nosio košulje. Kako bih ja znao odakle Tomu lova za motor? Tom je Miškov frend s posla.

Nekad mi se Danijela uvuče pod pazuh i igra se s moje četiri dlake na prsima. Onda svašta izblebetam. Kako Miško ima ljubavnicu, a Tom kupio motor.

– Zlatko! Odakle Mislavovom prijatelju novac za motor?

Brže bolje sam opet počeo pisati Martina Majić, treći be…

– Ne znan, kako ću ja to znat? – rekao sam što sam mirnije mogao. Majke mi.

– Ti ništa ne znaš! – ustala je.

– Ti ni o čemu ne misliš! – trzajem na daljinskom ugasila je Celine.

– Ti imaš prijatelje o kojima ništa ne znaš i o kojima ništa ne misliš! – spustila je daljinski na rub stolića, poklopac se otvorio, baterije su pale na pod i otkotrljale do teglice s kućnom srećicom.

Pogledao sam je. Nisam više mogao izbjegavati pogled. Kad viče, a ja ne gledam, dvostruko dulje šuti.

– Ti, dragi moj – došla je do stola, naslonila se dlanovima, a ruke držala tako čvrsto da su joj iskočile žile – ti ni ne trebaš imati prijatelje.

Onda je isto tako žustro otišla pokupiti baterije ispod srećice. Dok je tražila gdje ide plus, a gdje minus, promrmljala je:

– I bolje bi ti bilo da ih nemaš.

Kad je vratila baterije u daljinski i provjerila radi li, vratila se za stol i sjela nasuprot mene. Ja sam dovršavao radnu bilježnicu iz prirode i društva. Celine je opet pjevala.

– Zlatko, ovako – slagala je bilježnice s upisanim imenom našeg djeteta uz rub stola – sada moramo ozbiljno porazgovarati. Ja sam razmišljala i pričala s prijateljicama. Ali nemoj ti sada misliti da su one mene na išta nagovarale. Sama sam puno razmišljala pa su one primijetile da mene nešto muči. Dobro, nema to sada veze. Poslušaj me.

Morao sam je i pogledati jer sam dvadeset i dva puta napisao Martina Majić, treći be i ostalo, a tu mi je brojku imenovana mlada gospođica ponovila nekoliko puta tijekom jutra.

– Ajde reci – bio sam spreman na završnu riječ.

– Zašto se ti ne bi družio s mojim rođakom? On je krasan.

– S kojim rođakom?

– Pa sa Slavkom, od tetke Milice.

– Zašto bi se ja družio s krasnim Slavkom od tetke Milice!? – i to je bilo prvi put u našem današnjem razgovoru da sam rekao ono što mi je prvo palo na pamet.

– Pa zato što se sad više ne možeš družiti s Mislavom.

E da je bar rekla s Miškom!

Zatim sam drugi put rekao nešto što mi je prvo palo na pamet.

– Zato šta je tvoj krasni rođak Slavko od tetke Milice dosadan ko kurac!

I još mi je palo na pamet da je dosadan kao i njegova majka, a i veći dio familije, samo što mi je to drugo po redu palo na pamet pa sam se već mogao kontrolirati.

– Ja ću otić po Martinu – rekao sam uzimajući ključeve od automobila.

– Zlatko! Ovako više ne možemo dalje!

– Šta je sad?! Kako ja mogu dalje?! Ne razumin šta mi govoriš. Iden po malu.

– Mala može doći s prijateljicama, naučila je prijeći cestu. Jesmo li se dogovorili da se treba osamostaljivati? Zlatko! Stani! Ne možemo dalje ovako!

– Kako!? Kako ovako? Šta san sad napravio?

– Miško ima ljubavnicu. Onaj… Tom je kupio motor. A ti šutiš! To će me uništiti!

I onda je počela plakati, a znao sam da hoće čim je rekla Miško. Samo nisam znao što sada trebam. Zagrliti je valjda. Ali onda bih trebao nešto i reći. A što? Sve je bila istina i da Miško ima ljubavnicu i da Tom ima novi motor.

Otišao sam po Martinu, nakrcao pun automobil djevojčica s ružičastim torbama i prešao semafor zbog kojeg ozbiljno razmišljam da kupim stan u zgradi nasuprot škole ispred koje su na cesti ležeći policajci. Zgradu tik do škole su rušili pa mi je plan za kupovinu stana u toj zgradi propao.

– Tata, jesi sve napisa? Moj tata najlipše piše i on je meni na sve bilježnice napisa Martina Majić, treći be.

Rasprava o tome čiji tata najljepše piše naprasno je završila jer smo već stigli pred zgradu. Od mnogih sam stvari strepio kad uđem s Martinom u stan, ali na ovo nisam bio spreman.

– Tataaa! Napisa si Martina Martina na bilježnici iz lektire!

I onda je počela plakati. Ja sam joj rekao da nema veze, da to može bit nova svaštarnica, ali ona je rekla da ona nije Martina Martina, nego Martina Majić.

Danijela je uzela bilježnicu, bacila je u smeće i rekla:

– Sada će se mama presvući pa ćemo nas dvije ići kupiti istu ovakvu. Novu.

– I onda ćeš mi ti mama na njoj napisat Martina Majić, jel tako?

– Je srce, tako je.

Martina je prestala plakati.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.