Moramo razgovarati | Tanja Mravak

OBITELJSKI DNEVNIK

 

– Ej! Pa dobra – tu ga je poljubila, pa nastavila – večer sine.

Pa je poljubila i mene. Dobra… cmok… večer.

– Ajde, sidite, sidite – pa je šapnula. – Javi se ćaći.

– Dobra večer, ćaća.

– Dobra večer, barba Josipe – rekla sam i ja.

Njegov otac sjedio je na kauču u drugom dijelu njihove „Francuske“. Tako su zvali prostoriju koja je bila kuhinja, blagovaonica i dnevni boravak. Stol u blagovaonici i kauč dijelio je šank sa dvije police na kojima su stajale kristalne vaze, čaše i keramičke figurice koje je njegova majka dobivala kao razrednica za Dan žena i kraj školske godine. Kroz kristal sam vidjela stopala koje je Matkov otac ispružio na stolić.

– Mhm – rekao je i nagnuo se uzeti čašu vina sa stolića.

– Dobra… – rekao je dok je prinosio čašu ustima. Tad sam mu vidjela i glavu.

– … večer – nastavio je kad je otpio gutljaj.

Uzeo je daljinski i malo pojačao ton. Na televizoru je otkucavalo vrijeme do Dnevnika uz dramatične tonove.

– Ajte, dico, sidite. Burek je još vruć.

Žurno je stavljala komade bureka koji su bili veći od tanjura. Stavila je tanjure ispred nas, donijela litru vina i čaše i s kuhinjskom krpom u krilu sjela na drugi kraj stola. Nalaktila se, nakrivila glavu, stavila je u dlan, i gledala Matka kako reže prvi komad bureka. Otac je s kauča ponovio gestu, otpio gutljaj vina. Čula sam kako stavlja čašu na stol.

– Poštovani gledatelji, dobra večer, gledate „Dnevnik“.

– Dnevnik je – promrmljao je Matkov otac.

– Vidi sine – započela je tiho majka gužvajući krpu – ćaća i ja smo pričali…

Matko je zakolutao očima ne dižući pogled s tanjura. Ja sam otpila gutljaj vina. Matkova je majka raširila krpu po stolu, poravnala je dlanovima i precizno spajajući krajeve presavila na pola.

– Ćaća misli da bi vama bilo najpametnije da živite ovde neko vrime. Dajete puste novce tuđem čoviku, a ovako bi mogli uplaćivat stambenu štednju. Jel tako, dušo?

Ovo zadnje bilo je upućeno meni. Al’ ja sam baš stavila zalogaj u usta. Inače, ona pravi izvanredan burek. Matko je progovorio punih usta.

– Asti, evo je opet. Jesan ti reka…

– Ššš, tiše – upozorila ga je majka pokazujući kažiprstom kroz kristal na polici.

– … sto puta da nećemo živit ovde, nego da oćemo živit sami.

Onda je ona malko zašutjela, nakrivila opet glavu i ravnala savijenu krpu.

– Slušaj sine – progovorila je gladeći krpu i ne dižući pogled s nje. – Nemojte odma tako. Reka je ćaća da bi mogli i u staru kuću. Digli bi kreditić i malo je obnovili. Eno, šta joj fali? To van je stara gradnja, solidna. Neće se ta u potresu srušit. Jel tako, dušo?

Ja nisam podizala glavu. Odvajala sam sir od tijesta, meko tijesto od pečenog pa pravila male zalogaje od sira i pečenog tijesta. Meko tijesto nožem sam raspoređivala po rubu tanjura.

Opet je s druge strane police zazveckala čaša i čuo se glasan gutljaj. Radilo se o unutarnjoj politici.

Matko je uzdahnuo.

– Majko, neću obnavljat staru kuću. Tamo tetka ima sobu i ne da mi se svaki dan gledat kako ona ulazi u nju nešto važno ostavljat i slagat.

– Ma neće ona, sine – nagnula se majka prema mom mužu. – Ona je razumna žena.

Još jednom je spojila krajeve krpe i presavila je na četvrtinu.

– Al, eto, možemo mi u staru kuću, a vi ovde.

– Nećemo, majko, živit ovde. Sad možemo plaćat podstanarstvo, a kad se ona zaposli kupit ćemo stan.

Sad je i Matko popio malo vina.

Majka je gladila složenu krpu nastojeći izravnati nabore od gužvanja.

– Jel ti lipo, dušo?

– A, je, je. Izvrsno. Uvik napravite dobar burek – sad sam morala nešto reći.

Onda se opet vratila krpi.

– Vidi sine, ćaća je reka da bi on iščupa lozu i da možete u vinogradu napravit kuću. To van isto ne bi bilo loše, a jel tako, dušo?

Ja sam otpila još malo vina.

I moj svekar isto. I još je malo pojačao ton. Prebacili smo se u međunarodne vode. Opet je nešto bilo u Pojasu Gaze.

Matko je spustio nož i vilicu na tanjur i prvi put podigao glavu.

– Nećemo živit ovde, ni u staroj kući, nit ću radit kuću u vinogradu oko kojeg susjedi drže prasad i krave. Neću se cili život svađat za putić, nit ganjat po sudovima za ograde. Dosta mi je toga.

I vratio se bureku.

Rezala sam pripremljene komadiće tijesta i sira na pola. Matkova majka još je jednom savila krpu. U pravoj Francuskoj opet je prometni kolaps.

– Pa šta bi vi sine? Evo… ti reci, pa ću ja pričat s ćaćon pa ćemo vidit.

– Ja bi da me ne gnjaviš više. I neću se vraćat ovde živit.

– Ma ne gnjavin te sine, dodirnula ga je jednom rukom po podlaktici, a drugom je čvrsto pritiskala krpu.

Onda se okrenula prema meni.

– Jel tako da ga ne gnjavin?

A mene je moja majka naučila da se ne govori punih usta. Zagrebačka filharmonija je nešto, ali ne znam što jer se tada utišao ton. Matkov otac ulio je malo vina iz bokala, a par kapljica se prolilo po stoliću. Pokupio ih je kažiprstom i polizao. S naše strane police noževi su rezali burek i škripali po tanjuru. Matko me tad prvi put pogledao i slegnuo ramenima. Ramenima sam slegnula i ja. Onda mi je namignuo pa sam mu opet uzvratila gestom. Sport je prekinuo našu mimiku.

– Pa, sine – uredno složenom krpom brisala je mrvice oko Matkovog tanjura – mi smo do lani živili s didom. A znaš kakav je bio. Al evo, ćaća i ja smo isto ostali normalni. Jel tako, dušo?

Ništa nisam imala ni u ustima ni u ruci pa sam i ja počela kupiti mrvice. Ali moj Matko zna kad je najpotrebniji.

– Ne bi ja više o tome priča. Kupit ćemo stan u gradu kad budemo mogli i gotovo. Neću kopat vinograd, neću sadit kumpire. Nit iman volje, nit iman kad.

Majka je skupila mrvice na hrpu i stavila krpu na koljena.

– Ćaća će poludit kad čuje.

Matkov otac ostavio je čašu na policu i provirio između nje i keramičke mačkice.

– Alo! Ej! Sad će vrime!

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.