Moramo razgovarati | Tanja Mravak

PIVAC

 

Ta me žena dočekala na vratima kancelarije. Izgledala je kao da se uredila za misu. Smeđi kompletić, suknja do pola listova, bež košulja do grla zakopčana, vezena kragna i zlatni križ na lančiću. Imala je kosu do uha, neopranu, čini mi se. Bez neke određene frizure. Samo tako… odrezana kosa do uha. Crnu torbu držala je čvrsto s obje ruke i stiskala je na trbuhu. Pomislio sam kako se moja majka odijeva puno smjelije od ove žene, čak i za misu. Nije se pomaknula sve dok nisam izvadio ključeve i stao ispred vrata kancelarije. Onda se nasmijala. Mislim da nema četvorku gore desno.

– Dobro jutro. Mene su poslali kod Perkova.

Pronašao sam ključ u snopu, ali ga nisam stavio u bravu, nego sam s tako uperenim ključem okrenuo glavu prema toj ženi.

– Dobro jutro. Ja sam Perkov.

Okrenuo sam glavu prema vratima, naciljao ključ u bravu, pogodio, okrenuo dva puta udesno, otvorio vrata i ušao u kancelariju. Ona je kolebljivo stajala na vratima.

– Jeste li vi policajac Perkov? – opet je pitala.

– Jesam – odgovorio sam ne okrećući se.

Otvorio sam prozor i sjeo za stol. Ona je još stajala na vratima. Pozvao sam je rukom da uđe i pokazao joj sjedalicu. Nije se pomaknula.

– Oćete li se vi oblačit da se ja maknem?

– Obukao sam se, samo vi uđite.

Stiskala je svoju crnu torbicu. Počela me nervirati.

– A uniformu?

– Ne nosim ja uniformu. Uđite, nemojte stajati na vratima.

Napravila je korak u kancelariju pa opet zastala. Stajala je tako u iskoraku, gornji dio tijela zaustavljen u laganom proboju prema naprijed. Opet je stisnula svoju torbicu i upitala:

– Al jeste policajac Perkov?

– Jesam.

Hodnikom je prošla Stela. Stela Si-es-aj. Košulje u svim nijansama sive. Gornja tri dugmeta nikad upotrijebljena. Pet do sedam centimetara potpetica. Crne hlače dobrih krojeva, ponekad na njima tanki, crveni remen. I nekoliko sivih i crnih suknji iste dužine. U hodu do koljena, u sjedećem položaju taman.

Čuo sam je kako ulazi u kancelariju.

– Oću li ja zatvorit vrata? – trgnulo me pitanje moje stranke.

– Zatvorite i sjedite.

„Konačno“, skoro sam rekao.

– Rekli su mi da se… ovim mojim problemom… to, mislin… zašto san došla… bavi Perkov i da je u sobi 21. Eto.

I tu se prekrižila, poljubila križić na lančiću i došla do stola. Opet sam joj pokazao mjesto gdje će sjesti. Ponudio sam joj da skine jaknu i ostavi torbu. Samo je kratko odmahnula glavom, sjela i čvrsto na koljenima stisnula torbu. Spuštenog pogleda gledala je u svoje šake. Onda se trznula i upitala me:

– A kakvi ste vi to policajac bez uniforme?

– Ja sam inspektor.

Izvadio sam značku i pokazao joj.

– Inspektor Perkov, drago mi je – opet sam ponovio svoje prezime.

Pružio sam joj ruku. Nije prihvatila, nego je na brzinu otvorila torbu, izvadila novčanik i iz njega osobnu iskaznicu pa mi je pružila.

– Milica Sirić.

Milica Sirić bila je tri godine starija od mene pa sam opet pogledao nju i sliku i datum rođenja i… Milica Sirić je tri godine starija od mene. Dvadeset i pet godina mlađa od moje majke. Milica Sirić je godište Stele Si-es-aj. Milica je u siječnju imala trideset i pet. Stela ima danas.

Milica Sirić sjedila je preko puta mene nesigurna u to bi li spremila novčanik ili bi ga držala na stolu dok joj ne vratim osobnu. Klizila je nervoznim pokretima dlanom preko stola naprijed – natrag.

– Kažite mi, Milice, kako vam mogu pomoći?

Milica je umirila ruke na stolu i pognula glavu.

– Ja… nisan ja došla radi sebe. Ne, ne. Meni je dobro. A ka i svakome. Tako. A dobro.

Vratila je ruke na torbu i opet stiskala ručke.

– Dobro Milice, recite mi zašto ste došli.

Sramežljivo me pogledala ne dižući glavu. Samo je podignula vjeđe.

– Triba mi malo vode – rekla je.

– Sad ću ja.

Uzeo sam mobitel sa stola i izjurio na hodnik. U Stelinoj trećoj ladici od jučer u 16 i 10 stoji mirisna krema za tijelo Chloe. Noćas sam pripremio tri poruke. Bile su spremne za slanje na njen broj, samo je trebalo stisnuti Pošalji. Planirao sam ih poslati čim čujem da ulazi u kancelariju, ali me je Milica Sirić dočekala na vratima. Polako sam hodao do dna hodnika gdje su bile boce s vodom. Otvorio sam prvu poruku: Otvori treću ladicu. Pošalji: Stela CSI. Da.

Prestao sam se kretati. Prestao sam disati. Svejedno nisam čuo da otvara ladicu. Predaleko sam bio. Ulio sam vodu i otvorio drugu pripremljenu poruku: Začudi se, iznenadi, uzmi kutiju, stavi pored uha i protresi. Pošalji: Stela CSI. Da.

U povratku prema svojoj kancelariji otvorio sam treću poruku: Otvori. Oduševi se. Pošalji: Stela CSI. Da.

Učinilo mi se da sam čuo šuštanje ukrasnog papira. Brzo sam ušao u kancelariju i zatvorio vrata. Milica Sirić gledala je u plastičnu čašu s vodom kako se iz moje ruke premješta na stol ispred nje.

– Hvala – rekla je, ali nije se napila.

– Eto Milice, napijte se malo pa da počnemo. Može?

Gurnuo sam joj čašu vrhovima prstiju još malo bliže.

Shvatila je to kao odobrenje, ili naredbu, što ja znam, uglavnom se napila malo. Onda je i progovorila.

– Može.

Dodirnula je osobnu i pogladila svoju sliku na kojoj je bila našminkana i duže kose. Imala je sitne svijetlo plave naušnice. Malo se zagledala u sliku pa nastavila:

– A vi ovo šta ja kažen nećete nikome reć, jel?

Pa me pogledala jedva odvajajući pogled sa svoje slike na osobnoj iskaznici.

– E, pa ne mogu vam to obećati. Ne znam o čemu se radi. Vjerojatno će još neki od mojih kolega za ovo znati. Možda ćemo pisati zapisnik.

Naglo je ustala, uzela osobnu, otvorila novčanik, spremila je i odlučnije nego išta do tad rekla:

– Onda ništa.

Ustajući, nekako je zahvatila čašu s vodom i prevrnula je. Tamnija nijansa smeđe širila se prednjom stranom Miličine suknje. Krenula je rukom skidati vodu sa suknje kao da su pale mrvice kruha. Onda je podignula čašu s poda i vratila je na stol, uzela je maramicu iz torbe, klekla na pod i kupila vodu. Imala je maramicu od tkanine koja se začas napunila vodom i nije imala gdje s njom pa je tako nastavila tapkati po istom mjestu.

I cijelo je vrijeme govorila: „Ajme meni, ajme meni, ajme meni…“

Okružio sam stol, došao do nje, uhvatio je za lakat i pomogao joj ustati. Strašno mi je išla na živce. Nešto u tom glasu. Ili ta kosa. Vratio sam se u svoju stolicu. Sjela je, vratila torbu na mokru suknju, ruke na torbu i kao da se ništa nije dogodilo i kao da nije mokra, nastavila govoriti.

– Al neću ništa potpisivat. Može li to?

– To može. Al tako vam neću baš puno pomoći.

– Ne triba meni pomagat, rekla san već.

– Nego?

– Nego mome mužu.

Kad je to izgovorila činilo mi se da je malo podignula glavu. Skoro da joj je glava stajala uspravno.

– A što se dogodilo? Jel mu netko prijeti, jel vam netko nešto ukrao?

– Njemu?! Mome Bori?! Nije.

Tad je konačno do kraja podignula glavu i vidio sam joj normalno oči i usta. Gledala me prezrivo.

– Nego što je bilo? I zašto on nije došao? Je li on nešto kriv?

– Nije moj Bore ništa kriv.

– Nego što je bilo Milice?

– Nego je… kako da kažen… malo, jadan, privršio miru.

Opet je spustila pogled. Sad je i slegnula ramenima. Uzdahnula je.

Već sam mu smišljao kaznenu prijavu.

– Kako to mislite, prevršio mjeru? U čemu?

Šutjela je. Nakratko me pogledala pa opet skrenula pogled. Zavrtio sam se u svojoj uredskoj sjedalici. Okrenuo joj leđa i gledao kroz prozor. U zid, u radijator, u okvire prozora na kojima su se radosno parile dvije bubamare kao u reklami za Peugeot. Ustao sam, došao do njih, okrenuo se prema Milici Sirić i zaštitio leđima njih od nje i nju od njih. Stavio sam ruke iza leđa i napravio fige: „Sretno bube.“

– Recite, Milice, došli ste u policijsku postaju, poslali su vas u krim-službu. Ja sam vam obećao da nećete morati ništa potpisivati, ali sad mi recite.

Podignula je ruke s torbe i stavila ih na stol. Gledala je u vrhove prstiju. Razdvajala je i spajala šake po mom stolu.

– A jel u redu, gospodine inspektore – rekla je i zastala.

– Što? Što je li u redu? – malo sam kruće to izgovorio, nervozno, zvučalo je nervoznije nego je trebalo. Malo, da pokažem tko je gazda. Još s tim rukama na leđima.

I Milica progovori.

– Pa jel u redu da žena protiv svoga čovika govori? Al sad kad san došla sad ću reć. Evo vidite.

Stavila je torbu na pod i skinula jaknu. Izvukla je košulju iz suknje koja joj se prilijepila uz nogu, uhvatila potkošulju i zajedno podignula da joj vidim trbuh. Ljubičasti oblik veličine šake smjestio se ispod desnog dvanaestog rebra.

– Jel vidite? – pitala je i poslušno držala podignutu majicu dok nisam potvrdno odgovorio.

– I još nešto. Ja smatran da ste vi ka i doktor. Jel tako?

Nije to bila prva modrica koju sam vidio. Nije to bila ni prva prebijena žena koju sam vidio. Nekima je i duže trebalo da ih pokažu. Zapravo, Milica me iznenadila. Nisam ni pomislio da ima modricu. Sad sam čekao opravdanja.

– Milice, kao doktor sam.

– Eto – rekla je.

– Boli li vas? – pitao sam.

– Malo… kad diram.

– Milice – počeo sam – kako je nastala ta ozljeda?

– Od pivca.

– Kako od pijevca? Je li skočio na vas?

– Nije, gospodine inspektore. To mi je od mrtvoga pivca.

Onda je podigla košulju malo više.

– Evo, popipajte. Tvrdo je.

Modrica je imala nepravilan oblik. Kao da je pijevac utisnuo krijestu. I oko. I kljun. Držala je košulju visoko, kao kod doktora. U zadnjem je podizanju uhvatila dio grudnjaka. Provirila je mekana polukugla ruba njenih bijelih grudi: boja nimalo različita od ostatka tijela, osim od te modrice. Prstima desne ruke pridržavala je dojku i košulju. Kažiprstom druge pritisnula je ono mjesto na modrici koje mi je sličilo na oko. Nokti su joj bili ispucani, zanoktice kao rogovi virili s obje strane.

– Popipajte – ponovila je.

Je li vidjela bubamare?

Pogledao sam još jednom modricu i komadić grudi. Ni jedno ni drugo nisam htio pipati.

– Spustite košulju, Milice, vidio sam.

Oborila je pogled, utisnula potkošulju i košulju u suknju, obukla jaknu i sjela. Malo sam okrenuo glavu. Bubamare su se pale na pod. Sjeo sam i ja pazeći da ih ne zgazim.

Uzeo sam blok i zapisao njeno ime, prezime i poziciju ozljede. Sad sam već imao nešto što je sličilo na moj posao.

– Šta to pišete? – pitala je

– Pišem gdje vam je ozljeda.

– A zašto?

– Da ne zaboravim.

– Ja neću ništa potpisat.

– Dobro.

Ostavio sam blok, isprepleo prste i tako spojene šake položio na stol.

– Ne razumijem. Ozlijedio vas je mrtvi pijevac?

– Nije.

– Nego?

– Nego Bore. Zamanio je pivcen i eto.

– I udario vas pijevcem?

– E, glavon od pivca. Ona je najtvrđa.

– Milice, ovo što ću vas sad pitati stvar je vaše procjene.

– E?

– Mislite li da je to namjerno napravio? U namjeri da vas ozlijedi?

Ogladnio sam, htio sam u prolazu slučajno vidjeti Stelu, a sad nije bilo vrijeme za prekidanje razgovora.

– To je napravio zato jer san ja potrošila pun bojler vode za očerupat pivca. Nije da me ozlijedi, nego zato. I mislin da nisan zaslužila. Ne može se s manje vode očerupat pivca.

Milica Sirić, tri godine starija od mene, jednom je riječju maknula Steline pokrete iz moje glave.

– Kako mislite „zaslužila“?

– Tako. Nekad zaslužim. Al pivcem nije smio.

Nisam znao što bih. Pa sam predložio:

– A bil vi Milice još malo vode?

– A bi.

– I malo se osušite, evo, upalit ću vam radijator.

Opet sam uzeo mobitel i izjurio na hodnik. Vrata Steline kancelarije bila su odškrinuta. U košu sam vidio zgužvan ružičasti papir. Stela Si-es-aj je izišla. Čudi me da je nisam čuo. Nije mi ništa odgovorila. Izišao sam iz postaje i otišao u pekarnicu preko puta po burek. Marendu smo jeli u prostorijama spremačica. Tamo zapovjednik nikad nije ulazio. Već je bila gužva. Popaj je jeo banane i pio čokoladno mlijeko, Stela Si-es-aj i Nada Policajka tapkale su kažiprstom po dnu papirnate vrećice i tako na njega lijepile sjemenke što su otpale s integralnih štapića. Stela Si-es-aj prinijela je prst ustima, jezikom pokupila suncokret i sezam i rekla mi:

– Ej, čeka te ona žena.

– Oš mi pričuvat burek? – rekao sam ja njoj.

– Daj Popaju, ja moram na teren – rekla je ona.

Obrisala je ruke, otpuhnula mrvice s košulje i krenula prema vratima. Zaustavila se trenutak pored mene, pogledala me posve otvorenih očiju, bez imalo stida i nelagode, bez ikakvih migova trepavica, obrva, ramena, ičega. Samo je gužvala papirnatu vrećicu spremajući se baciti je. I rekla:

– E, fala za ono. Super, baš mi je nestalo.

I pogodila papirnatom kuglicom koš.

Nisam više bio gladan, burek sam stavio ispred Popaja. Otišao sam Milici po vodu.

Kad me ugledala, Milica Sirić brzo se odmaknula od pećice i sjela. Vratila je torbu u krilo, ruke na ručke. U kancelariji je bili vruće.

– Jeste li se osušili? Evo vam voda. Možemo li dalje?

– Jesam. Fala. Može. Oprostite. Amo.

– Želite li vi, gospođo Sirić, prijaviti svoga supruga za fizičko zlostavljanje?

Otpila je gutljaj i oprezno vratila čašu na sredinu stola.

– Ne bi ja ništa potpisivala. Ako se može nešto bez potpisivanja.

– Ne. Ništa ne mogu bez vaše izjave i potpisa. Možete se jedino vratiti kući.

– A možete li vi njemu nešto reć? Nekako ga malo upozorit, malo s njim popričat. Ja ne mogu, mene ne sluša. Al vi, ka muški, možda bi nešto mogli.

– Ja sad nisam muškarac nego sam službenik kriminalističke policije. Mogla je to biti i službenica. Iz ove pozicije mogu nešto učiniti jedino ako imam vašu pismenu izjavu. Potpisanu.

– Al vi ste mi obećali da ja ništa neću potpisivat.

– Pa ne morate.

– I šta ako ne potpišen?

– Ništa.

– Znači ništa?

– Ništa.

Obradovao sam se možda još toplom bureku.

Milica je ustala i uzdahnula. Krenula je prema vratima pa je zastala i okrenula se.

– To nije pošteno. Digla san majicu. I govorila protiv muža. A vi ništa.

– Ali što biste vi, Milice, da ja napravim?

– Ja bi da njemu neko kaže da to mene boli i da nije u redu udarit ženu pivcen.

Išla mi je na živce. Ta njena kosa. Ili glas. Kroz prozor sam vidio Stelu i Popaja. Bili su sami u dvorištu. Nešto joj je šaptao. Ona ga je, jednom gore, jednom dolje, polako, počešala ključem službenog automobila po ruci u kojoj je držao moj burek.

– Onda potpišite – u okretu sam rekao Milici Sirić.

– Ne mogu – rekla je tiho i konačno.

Ustala je i izišla iz kancelarije stiščući torbu. Na podu su se i dalje parile bubamare.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.