Moramo razgovarati | Tanja Mravak

SREĆA

 

Jutros sam srela Domagoja. Domu. Sjedili smo zajedno u trećem srednje. Doma mi je bio drag. Govorio je da je njemu studiranje sranje, da je to najmanje pet godina bez love. Pričao je o diskontu pića.

– To ne mo’š falit. Sagradiš neku kocku, il još bolje kvadar. To je lako. Taj kvadar će mi bit skladište. Tribat će mi još dva kvadra kad malo bolje razmislin. Jedan za neku kancelarijicu, a drugi za zahod. Eto, to ću posli srednje. Sagradit ću tri kvadra i držat jeftino pića.

Poslije srednje smo se udaljili. Znam da je studirao povijest. Jutros smo se sreli u gradu, na kiosku. Doma je kupio cigarete i oglasnik.

– O, di si, drugarice stara.

Otišli smo na kavu. Doma je nedavno diplomirao.

– Eto, malo se oteglo. Radio san.

Vozio je klijente jedne kozmetičke kuće s aerodroma i na aerodrom. Malo je i prodavao iz njihovog kataloga, nudio kolegicama na faksu šminku po nabavnoj cijeni. Onda je zapisivao stanje električnih brojila u nekoliko kvartova.

– Tu san ti se satra. Jebame pas ako mi nije bilo draže dilat šminku. Evo, na primjer, jesi ti znala da se kod jedno, neću te lagat, sedandest i pet posto brojila brojevi vide do pola? Recimo, evo, kako izgleda broj šest. Aj zamisli. E, aj ga sad zamisli pola. Od doli. Jesi zamislila?

– Jesan.

– E, aj sad zamisli kako izgleda osan. Isto polovicu. Jesi li?

– Jesan.

– Eto, jel tako da kad in odsičeš gornju polovicu izgledaju isto?

– Pa je.

– I sad ti znaj jel šest il osan. Majke mi, to me satralo.

Onda je kupovao sireve i kobasice u Mađarskoj i prodavao ih kad bi došao kući. Kaže da je nudio i majci da se uključi u biznis, ali ona mu je govorila: „Uči, sinko, ostavi se sireva. Da san mislila da prodaješ sire, poslala bi te u planinu, a ne studirat.“

– I tako, sad san se vratio. Ima dva miseca. Našla mi stara posa u školi.

– Pa kako ti je?

– Pa nako. Grozno.

Vrtio je vrh cigarete po rubu pepeljare.

– Grozno je.

U srednjoj smo bili bliski. Pušili smo u njegovoj sobi i presnimali kazete. Tad mi je mogao reći da mu je grozno. Jedva sam čekala da mi kaže da mu je grozno.

– Ma ajde, biće bolje.

Ali kad mi je jutros rekao da mu je grozno, mogla sam reći samo to. I onda sam se naljutila. Ma ne naljutila, došlo mi je da ga… Što ima govoriti da mu je grozno nakon dvanaest godina. Ne znam je li imao curu, ne znam je li mu živ stari, je li položio vozački. Što mi sad ima govoriti da mu je grozno?! Sad je gotovo. Što nije zvao, što me nije potražio kad je položio prvi ispit ili kad ga je pao pa da mi onda kaže da mu je grozno. A ne danas. Nisam znala ni da puši, a on meni da mu je grozno. Kao da je meni dobro, jebote!

– Ma biće bolje moj…

Stao je pred zadnju riječ. Eto, onda kad mi je mogao govoriti da mu je grozno, mogao je i dovršiti rečenicu.

– Sićaš se ti Rajke i Mitra?

Rajka i Mitar bile su slike u njegovoj sobi. Stavila ih je njegova majka dok još soba nije bila njegova. Mi smo im dali ta imena u trećem srednje, čini mi se. Rajka je bila uplakana djevojčica. Djevojka. Ne znam u stvari, plakala je kao dijete, velike suze, tugaljivi pogled, ali imala je grudi. Cijelo jedno popodne davali smo joj ime. Kao da dajemo djetetu. Ma nećemo Anka, Anka je ona debela Mirova tetka. I tako, netko je bila tetka, netko razrednica, netko nečija sestra, i oko sedam je uplakana djevojka dobila ime Rajka.

Mitar je bio posebna priča. Bio je on jedva vidljivi ribar. Ribario je na neobičnom mjestu. Polovicu slike zauzimala je nestvarna geografska forma: planina koja nije imala vrh niti se postepeno pretapala u dolinu, nego je cijela bila visoravan i negdje na polovini slike naprasno je presječena. Sredinom te planine tekla je rijeka koja se na tom naprasnom presjeku pretvarala u vodopad. Rijeka je nastavljala svoj tok na drugoj polovici slike u mirnoj dolini, a tu je, u sjeni neke vrbe, pecao Mitar. Mitar je lakše dobio ime. Na pozadini slike pisalo je Mitar. Nekoliko pitanja mučilo nas je u vezi te slike.

Gdje je to?

Kako to da ovoliki vodopad ne pršti?

Zašto Rajka plače?

Odgonetnuli smo jedino ovo zadnje, a razlog je bio Mitar. Rajka je plakala za Mitrom.

– Sićan se Rajke i Mitra.

– E, pa radi Rajke i Mitra mi je grozno.

Kad se vratio kući, nekoliko dana bilo mu je dobro. Majka je kuhala, pekla kolače, hodala na prstima. I sve je bilo u redu dok nije kupio televizor. Tu su, kaže, počela sranja. Pa šta se ti moraš odvajat, pa zašto ne gledaš televiziju s materon… Kaže da mu se stara strašno uvrijedila.

– I nekako bi ona i pribolila televiziju da nisan maknio Mitra. Jebi ga, nisan ga više moga gledat. I maka san ga. Jesan. Stavio san ga ispod skalina. Tamo di si se sakrila. Sićaš se?

– Sićan.

– I popizdila je. Da šta ću ja micat stvari po njezinoj kući, da je to njoj poklonio didov brat, da se vratin odakle san i doša. A odakle san doša jebate?! Da san studira deset godina, da se nisan oženio, da su se sva stričeva dica oženila, da san ja uvik bio na svoju ruku, da je ćaća od sramote umro. I onda san puka skroz. Skinio san i Rajku sa zida, stavio je ispod skalina, mater se uvatila za glavu, a ja san reka: „ Evo, nek je bar neko sritan!“

Nasmijala sam se. Domagoj je usrećio Rajku i Mitra.

– Baš dobro šta san naletio na tebe. Zna san da će tebi bit drago.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.