Oni – humani bestijarij | Nataša Skazlić
00
Zahod kavane hotela Dubrovnik je čist. Nije sofisticiran kao zahod hotela Palace, pretenciozan kao onaj u Esplanadi, ni začuđujuće normalan kao sheratonski. On je naprosto čist. Pomalo je zastario, ulaz mu podsjeća na disko sa svim onim ogledalcima po zidovima, ima zelene pločice i to je to. Ah da, dobro je lociran, u strogom centru i zgodno je što ga mogu koristiti i oni koji nisu gosti kavane, ali zato se plaća dvije kune. Ja uvijek ostavim malo više, jer ponekad nemam sitnog pa mi teta čuvarica progleda kroz prste. Kažem teta čuvarica iako je ona čistačica i blagajnica, ali ipak je njen pravi posao da čuva zahod od narkomana i sumnjivih tipova.
Izlazim sama. Nemam baš puno prijateljica i prijatelja u ovom gradu. Zato izlazim sama. Kupujem jednu kartu za kazalište i gospođa na blagajni uvijek iznova pita: „Samo jednu?“ Redovito dobivam nekakvo sjedalo usput ili sa strane, jer ona pazi da joj negdje, na koncu, ne pofali par.
Ne dam se smesti, i dalje izlazim sama. Idem na koncert Jewsersa u Kaptol centar. Tamo su svi jako ljubazni. Stolci su udobni, konobar je nasmijan. Ljudi pristižu i gužva je sve veća. Sad pa sad prilaze mi i pitaju je li stolac slobodan… Uskoro ostajem sama sa stolićem u velikom praznom krugu. U ovom gradu ljudi su podvojeni po pitanju samoće, čude joj se i poštuju je: podižu obrvu i pitaju: „Sama?“, smiješe se, uzimaju stolce i odlaze s njima.
Odlazim na ručak u mali restoran. Biram najmanji stol, a takvi su ili kraj vrata ili kraj zahoda. Biram vrata, jer ovaj zahod ne poznajem…, i da ga poznajem izabrala bih vrata. Konobar ne dolazi već petnaest minuta, poslužuje bučna društva i parove. Dođe mi da pjevam, plačem ili proplešem na stolu. Kad konačno dođe ja mirno kažem:
„Dugo Vas čekam.“
On ne trpi kritiku i uzvraća – „Sami ste pa Vas nisam primijetio, a onda sam mislio da čekate nekog.“
„Čekala sam Vas“ – kažem i naručujem palačinke u vinskom umaku.
„Žao mi je, to je porcija za dvije osobe.“
Zahodi su uopće zgodna mjesta; tamo se nitko nikad ne čudi što sam sama, a ovaj u hotelu Dubrovnik je osobito zgodan zbog ljubazne tete čuvarice.
Kući imam dva telefona, dvije e-mail adrese i oko devetsto pedeset knjiga. Uglavnom čitam, u tišini.
Imam i zahod, lijep, čist i mirisan, ali nemam tetu da mi ponekad progleda kroz prste.
