Era gmazova | Martina Vidaić

SUDOKU

devet polja puta devet redova je devet stupova.
devet polja puta devet malih kvadrata je veliki kvadrat.
u devet polja treba devet puta upisati devet znamenki.
u ovom trenutku važnije je
istkati taj beskorisni tabletić
nego upoznati te.

u ovom trenutku zadovoljimo se tkivom.
ono je najstvarnije što posjedujemo,
premda malo govori o nama,
kao kad kažeš da ti se gade kopneni puževi,
beskrvni jezik koji liže sve na što naiđe,
radije bi jeo njihove morske dvojnike, volke,
ali ne znaš da se volci hvataju za utopljenike
(bilo ih je na ivanu kad su ga izvukli.
moj se otac našao među nalaznicima;
od tada se ne može najesti kopna).

što je u tvom tkivu, upisano u nevidljiva polja,
kakvim buntom prkosi režimu tijela,
i što je iza tkiva, za što ga koristiš,
zapravo me ne zanima.
u ovom trenutku i ubuduće,
koliko god nastojali,
volci neće nikada postati ivan. ako ih i pojedeš,
on neće biti ništa mrtviji.

tkiva se ne zbrajaju, eventualno množe.
hoću reći,
sudoku je smisao života.