Vražji prolaz | Milan Zagorac

30.

 

„U ovome ti mene misliš prevesti preko?“ zapitam začuđeno Anđela koji je ponosno stajao ispod moje zgrade pored svoje krntije od Renaulta 4.

„Da“, gledao me začuđeno. „Pa što bi sada tu trebalo biti problem?“

„Pa…“ zavrtim glavom. „Ništa, zapravo ništa…“

„I ja tako mislim“, odgovori on. Prije toga sam isključila plin, zatvorila ventile za vodu, zatvorila prozore i zaključala vrata od stana. Bilo je vrijeme da krenem. Bilo je besmisleno to činiti, ali ipak sam to učinila. Što mogu, navika je strašna stvar.

„A, a“, počne vrtjeti glavom Anđelo i ispruži ruku. „Ipak mi nešto trebaš dati…“

„Ah… da…“ sjetim se i izvadim srebrni novčić od jednog dolara. „Evo, uzmi… Baš si… lopov.“

„Možda. Ali to je sve ionako tvoja ideja, zar ne?“ upita me.

„Da“, odgovorim dok sam sjedala u auto koji je zaudarao na trulo voće i povrće i na neko neodređeno smeće. „Baš da, to je sve moja ideja.“

„Pazi što želiš…“ sada počne mudrovati.

„A da konačno krenemo?“ bila sam nestrpljiva pa sam ga prekinula.

„A kamo bi ti to tako žurila?“ upita.

„Ne znam, kamo treba“, odgovorim posve neodređeno. „Da nam mreže ne postanu preguste.“

„Ha, ha, vidim da si zapamtila barem nešto što sam govorio. Bez brige, sve se odvija prema planu“, odgovori Anđelo.

I tada sam, po prvi put, zaista, sama, bez ikakvih briga i sjećanja koja bi me opterećivala, krenula na svoje novo putovanje. Preko blještave bjeline. Preko oceana mira. Daleko, daleko, izvan okruglog svijeta.