Treći Pavičićev roman Minuta 88 smešten je u (treba li reći: splitski) fudbalski milje, što navijački, što igračko-upravljački, što će reći i u svet deklasiranih „idealista“ kojima je balun jedna od retkih preostalih životnih uteha i iluzija da nisu totalni gubitnici, kao i u svet polumafijaških mešetara (i njihovih pulena u gaćama & štucnama) koji ležerno trguju bodovima, utakmicama, čak titulama i kupovima – dakle: željama i snovima naivnih gradskih lumpena… – baš kao da prodaju kašete papalina na pijaci. U središtu je zapleta prefinjena ucena klupskog golmana, bazirana na morbidnom poigravanju njegovim osećanjem krivice zato što je kolima pokosio jednu prolaznicu, a Klub i sumračne Strukture iz njegove pozadine to zataškali. Mada ni tu stvari nisu baš jasne, ali o tome se ne sme ništa reći onome ko knjigu nije čitao… Iz ovog brižljivo umešenog narativnog „testa“ narasta solidan krimić, koji vas, doduše, neće ostaviti bez daha, ali ćete se složiti da je njegovom piscu Žanr sasvim lepo „legao“, utoliko pre što je jasno da je ovaj Splićaninu ipak pre svega Sredstvo, pogodan i prigodan način da se ocrta psihosocijalni portret društva u Večitoj Tranziciji Od Ničega Ka Ničemu, kojoj odavno prisustvujemo na ovom Potkontinentu, dakako, uglavnom u svojstvu ovaca za šišanje i mužu. A šta bi bilo pogodnije od trilera i krimića da se kaže nešto o svetu u kojem sazrevaju današnji fudbalski navijači sa polupodivljalih margina Presite Evrope, iz dinarsko-patrijarhalnog neverlanda, utoliko grotesknijeg što je na sebe natakario sve zamislive postindustrijske „gadžete“ i statusne simbole?!

Minuta 88 u jednom od bitnih slojeva ipak je i setni hommage jednoj u post-Yu nedođijama već gotovo obesmišljenoj supkulturi, onoj urbano-navijačkoj, koja je ovde prikazana mahom u nostalgičnom svetlu, više kao sećanje na ono što je bila nego kao delatna i smislena aktivnost ovde-i-sada. Jer, ono što se danas da videti po svim tim srbijama i hrvatskama, sa svim tim njihovim OFK Zvezdarama i Hrvatskim Dragovoljcima, nije dostojno ni dna tabele nekadašnje Druge lige Zapad, i to iz slabijih sezona, dok ozbiljni loptački frikovi danas, baš „kolonijalno“, navijaju za Romu ili Inter, za Arsenal ili Mančester. Taj pad u drugorazrednost, to je ono „postistorijsko“ osećanje koje – na fonu rezigniranog urbanog lokalpatriotizma – izbija iz Pavičićevih proza, i taj Pad moramo da prepoznamo i kao svoju priču, voleli mi to ili ne.

Teofil Pančić, Vreme