Jedna od stvari koja roman iz korpusa što ga obično nazivamo „ljubićem“ može da učini interesantnim, da ga podigne na viši estetički nivo u kojem nije sve apsolutno predvidivo, muškarci nemaju maljave grudi a žene nisu plavuše nežne duše, jeste vešto upravljanje informacijama koje narator/ka pruža čitaocima na uvid. Ukoliko uspe da iznenadi čitaoca, da ga jednostavno rečeno zapanji i ako pored toga odnose među likovima uzdigne iznad banalnih, onda narativ ljubavnog romana može da računa sa priličnim uspehom i kod publike koja od književnosti očekuje i nešto više od puke zabave.

Roman Nekoliko dana kolovoza Mirjane Dugandžije predstavlja novu akviziciju izdavačke kuće Rende sa zapadne strane Dunava i Save i, kao i većina prethodnih knjiga, radi se o pristojnom romanu, ne odličnom, ali sasvim solidnom, koji pokriva upravo onu „rupu“ u produkciji koja se zove pametan ljubić. U Srbiji se tako nešto nije pojavilo još otkad je Ljubica Arsić objavila Mango, a opet roman beogradske spisateljice nije baš tipičan predstavnik žanra. Kao što sam pokušao da skiciram u uvodu, roman hrvatske spisateljice i novinarke uspeva da se izdigne iznad proseka time što vešto čuva adutske karte neophodnih informacija, odnosno pažljivo ih upotrebljava u ključnim trenucima narativa, te tako uspeva da čitaocima razjasni motivacijski sklop, da ih iznenadi i da im podigne očekivanja. Pored toga, perspektiva u romanu je izvedena veoma brižljivo i sa čestim menjanjem rakursa narativ se ubrzava, odnosno usporava. Na taj način tekstualna dinamika uspeva da posluži kao metafora za duševno stanje naratorke i to funkcioniše veoma dobro. S tim u vezi treba reći da u romanu postoji samo jedan lik, naratorka Ksenija, koji ima neophodnu psihološku dubinu. Svi ostali dati su kao lutke koje igraju na pozornici, u predstavi u kojoj je ona i redateljka i glavna glumica.

Ono što možda Kseniju izdvaja i čini interesantnom jeste činjenica da se radi o inteligentnoj ženi u zrelim godinama koja nakon razvoda uleće u strasnu vezu sa svojim kolegom novinarom. Ta veza puca i njena potreba da je rastumači, da sebi objasni i za sebe sačuva sve ono što je doživela i doživljavala dok je njihova romansa trajala u stvari ima za rezultat roman koji čitalac drži u rukama. Ovaj u postmodernizmu prilično omiljen narativni trik emotivnog „udnevničavanja“ romana služi da objasni prilično nekoherentnu strukturu koja prati narativ što se kroz vreme i prostor kreće neujednačeno i skokovito, često se vraćajući i obigravajući oko istih mesta. Takođe, mešanje imaginacije i stvarnosti, onoga što se zaista dogodilo i onoga o čemu naratorka mašta, ono što pripoveda, što priželjkuje, može se objasniti samo ako se roman shvati kao skladište raznoraznih beležaka čiji je jedini zajednički imenitelj u tome što se tiču naratorke i to u periodu dok je održavala vezu sa Borisom. I ovakva raznorodna struktura romana služi da se oslika ono stanje duše, onaj stepen rastrojenosti i ludila koji ostaje u naratorki posle raskida.

(…)

Ono što roman čini kudikamo ozbiljnijim od konkurencije i zaista vrednim čitanja jeste opis skrivenog, tek naznačenog, gotovo podsvesnog nasilja u odnosu među ljubavnicima. Naratorka o njemu ne govori eksplicitno, ono se na dva tri mesta ostavlja kao mogućnost, ali neka razorna moć zla koja, na primer, pulsira iz rečenica u susretu psihijatra i sedamnaestogodišnje naratorke u Solunu, kao da potcrtava onu mračnu stranu ljubavi i odnosa među polovima o kojoj se retko govori, a još ređe piše. Zbog toga je roman Mirjane Dugandžije štivo koje u ovim vrelinama ne preporučujem za plažu, iako na prvi pogled može da vas zavara. Duhovi čuvenog francuskog markiza i njegovog sabrata iz Austrije, aura Venere u krznu, suviše su jasno nadvijeni nad ovaj narativ što mu svakako pomaže da se izdigne visoko iznad uskih uzusa žanra.

Vladimir Arsenić, e-novine