Žudnja shvaćena kao ljubav – ili ljubav shvaćena kao žudnja, jedno je od najjačih osećanja koje obuzima ljude i u skladu sa tim česta tema književnosti. Ipak, u poslednje vreme, ono što se naziva belles lettres ili kako to anglosaksonci zovu fiction, a mi, sledeći pragmatične zapadnjake, umetnička proza, retko se bavi ovim prefinjenim osećanjima. U regionu ima svega nekoliko pisaca koji joj posvećuju vrednu pažnju, poput Zorana Ferića, ali zato svi imaju da kažu nešto važno o društveno-istorijskom trenutku u kojem se nalazimo ili o nekoj užasno dubokoumnoj metafizičkoj temi. O onome što nas čini uzvišeno-ranjivima ili nežno-gnevnima gotovo ni slovca. Usput, ponekad, erotskim motivima i pornografskim opisima biće naslikana ljubav/žudnja, kao vrsta otimanja, kao nešto što se uzima na silu, bez imalo rafiniranosti, bez imalo spremnosti na apsolutno davanje lišeno merkantilističkog ja tebi, ti meni. Žudnja/ljubav slepa je za proračune.

Nova knjiga izvanrednog umaško/zagrebačko/koparsko/subotičkog pripovedača Nevena Ušumovića Rajske ptice (Profil, 2012) srećom tematizuje upravo ljubav/žudnju u donekle „iskrivljenom ogledalu“ granice. Naime, baveći se intenzivno graničnošću, ne samo kao geografskim pojmom već, ako hoćete i metafizičkim, Ušumović je i u prethodnoj palimpsestnoj knjizi pripovedaka Makovo zrno, koja je bila inspirisana prozom Geze Čata, ispisao svoju osobenu poetiku neprekidnih prelaza i topljenja, jednog svojevrsnog stanja fluidnosti koji njegove likove i njihove povesti čini neverovatno zanimljivim i upečatljivim, posebno u svetlu nametnutosti čvrstih identiteta koje živimo na Balkanu. Za razliku od Makovog zrna, pripovetke u zbirci Rajske ptice kao da su postavljene tako da nadvladavaju sve identitetske krize, sve ono što je na granici neminovno i to na najupečatljiviji, na suštnski najljudskiji mogući način, ljubavlju odnosno žudnjom ili da se ove krize pojačavaju i dovode do parkosizma izostajanjem ovih osećanja.

Prva priča „Vinaverova djeca“ govori o susretu između starije žene sklone alkoholu i grupe momaka „čefurskog“ porekla u Kopru. Njihova ideja je da je napiju i seksualno iskoriste da bi ličili na svoju sabraću iz postojbine, kako bi naposletku odigrali onu ulogu koju im društvo nameće, ali ženu spašava mladić u čijoj su kući to nameravali da učine. Ispripovedana iz Jasminkine perspektive usamljene profesorice srpskohrvatskog, Vinkovčanke koja je studirala u Beogadu i koja je završila u Kopru, priča govori o nedostatku ljubavi i s obzirom na to nemoći da se prevlada identitetska kriza koju nameće granica. Dečaci bi „da kolju“ jer ih tako dominantna kultura doživljava, izolujući ih na bosansko igrišče, a Jasminka u sopstvenoj otpadničkoj poziciji, koja se prikazuje kao nesigurnost u jeziku i kao beg u alkoholizam, žudi za pažnjom, za onim što bi joj pomoglo da je nadvlada. Sukob koji je moguće i preuveličan, ipak ne umanjuje žudnju za prepoznavanjem, razumevanjem i prihvatanjem koju i Jasminka i „čefurski“ momci osećaju. Lišeni ljubavi oni ostaju u svojim ulogama koje im okolina nameće.

Već sledeća priča „Moja ljubav svira bas u Doomagu“ nudi određenu vrstu rešenja za problem postavljen u „Vinaverovoj djeci“. Radi se o novoj koparskoj priči, ispripovedanoj iz perspektive Tibora, izbeglice iz Baranje koji se u Sloveniji obreo još tokom rata. Videvši oglas da Atila traži nastavnika mađarskog, on se javlja i otkriva takođe jednu „izmeštenu“ porodicu. Ovako postavljena narativna situacija u kojoj se učitelj i učenik zaljubljuju u različite žene, Atila u vršnjakinju i basistkinju iz benda Doomag iz susedne Hrvatske, a Tibor u Anitu, učenikovu majku i uz pomoć njih uspevaju da nadvladaju svoje problematične bekgraunde, pokazuje da je moguće kroz ljubav nadvladati granicu, odnosno otpadništvo. S druge strane, u pričama koje će Ušumović ispričati u Rajskim pticama, ni jedna ljubav, ni jedna žudnja neće biti uobičajena. Već su Anita i Tibor primer za to, ali tu nije kraj. Svaka priča nosi sopstveni „iščašeni“ ljubavni odnos ili odgovarajuću žudnju. Međutim, ma koliko oni bili neuobičajeni, oni nemaju ni trunku perverznosti u sebi. Opravdava ih njihova ljudskost, njihova, ako je moguće tako reći, nevinost odnosno dobrohotnost. Refikova žudnja za lekom jednaka je njegovoj žudnji za odnosom sa vidarkom Blankom i kada ga ona otera on to prihvata bez reči, odnos između gospodina Gregorčića i Sare takođe je „uvrnut“ i obeležen velikom razlikom u godinama, a kada joj se pruži prilika da bude sa momkom svojih godina ona beži, zatim tu je odnos između automatona i pripovedača u priči „Svemirska nevjesta“, gde je srce robota toplije od svakog ljudskog, pa čak i nagoveštaj homoseksualnog odnosa između Türra i Selmecija… Svaka od priča nosi neku vrstu poremećene žudnje koja u svojoj iskošenosti daje rešenje za drugu vrstu problema koju likovi u pričama imaju. Upravo kroz ljubav/žudnju oni postaju deo neke zajednice, oni uspevaju da steknu preko potrebno uporište, uspevaju da nadvladaju onu nemoć koju im nameće okolina.

U tom smislu, možda je centralna priča zbirke „Upokojenci slabo spijo“ koja kroz kolaž različitih sudbina muškaraca i žena iz staračkog doma u Kopru upravo govori o tome da je jedino kroz ljubav moguće naći određeno smirenje. Većina sudbina tiče se ljudi koji u odnosu na mesto na kojem se nalaze imaju problematičan identitet i tek kada se kroz medijum, kroz gospođu Nižetić, ispričaju njihove poslednje želje, ono što moraju da učine da bi spokojno umrli, vidimo da je za njihovo upokojenje potrebno zadovoljiti ljubavnu žudnju. Čak i problematičan odnos koji clairevoyant ima sa svojim mužem, nadvladaće se osećajem beskrajne zahvalnosti koju će muž osetiti prema ženi koja mu daje snagu da miran ode sa ovog sveta.

Zbirka Rajske ptice predstavlja logičan nastavak prethodne. Ona na neki način nudi zaključke, ukazuje na moguća rešenja, na njihovu suptilnu ljudskost. Biće interesantno videti kojim će se pravcem dalje kretati poetika Nevena Ušumovića jer se čini da je sada došao do kraja jedne priče. Ali kakav je to samo kraj!

Vladimir Arsenić, e-novine