Odnos metropole i provincije, to jest centra i margine, uvek je na štetu potonje. S jedne strane, provincija oseća snažnu gravitacionu silu velikog grada, a s druge, taj objet petite a ulaže sve napore da one koji žude za njim odbije i zadrži u večitoj želji. Problem provincije sažet u pokliču: „Provincijo, i bogu si teška!“, ima i svoju unutrašnju dinamiku koju je najbolje opisao Radomir Konstantinović u Filozofiji palanke – radi se, dakle, o kolektivnoj zabrani izlaženja iz okvira, razbijanja stega, koja se podrazumeva i koja je inherentno svojstvo duha palanke, to jest provincije.

Prvi samostalni roman Envera Krivca Ulica Helen Keller (Zigo, Rijeka 2010) bavi se upravo tim problemom razbijanja svepritiskajućih okvira koje nameće zajednica u kojoj smo se rodili i odrasli. Ujedno, ovo je i roman o sazrevanju u kojem pratimo promenu i razvoj Matilde Sarapin iz jedne od devojaka u Kellerici do osobe koja shvata svoj položaj u svetu i stiče spremnost da date okvire napusti u svakom trenutku. Ovako sažeta tema romana, čini se, mogla bi da bude odbojna jer u sebe ne uključuje ono što je u stvari privlačno u ovom romanu, a to su razuzdani jezički idiom i uverljivo zamišljena paralelna stvarnost jednog mogućeg predgrađa Rijeke.

Enver Krivac je pre svega duhovit autor koji svoju poetiku bazira na iskustvima autora poput Kurta Vonegata, Gabrijela Garsije Markesa i Svetislava Basare. Njegov dijapazon citata i referenci je preobiman i zahtevao bi dugo nabrajanje, ali svoje korene pretežno ima u popularnoj kulturi i filmu. Dijalog između Tilde i Džeka Nikolsona ispisan na engleskom, primer je kako se citati daju inkorporisati u prelomni trenutak knjige, u razgovor u kojem već sama činjenica da ga vodi s glumačkom superzvezdom daje devojci svest o mogućnosti prevazilaženja sebe i svoje okoline.

Matilda Sarapin ima i dodatnu motivaciju da napusti, odnosno da nadraste svoje predgrađe, a to je njena seksualna orijentacija. Naime, ona je lezbejka. Njena ljubav s Alicom Plötzer jedan je od najlepše i najefektnije opisanih ljubavnih odnosa u poslednje vreme u ex-jugoslovenskim književnostima. Istovremeno čulna i metafizička, oslobađajuća i sveprožimajuća ljubav dveju mladih devojaka prvi je korak ka razbijanju stega, prvi korak u promeni koju i sama Matilda oseća. U tom ključu roman se može čitati i kao ljubavni u kojem, bez obzira na klišee, ljubav prevazilazi sve granice i ograničenja i oslobađa ljubavnice.

Stvarajući mogući svet predgrađa Rijeke, Krivac je pustio mašti na volju i stvorio festival veverica, zastrašujuće a umilne boripe koje lažno optužuju da ubijaju ljude, mogućnost života posle smrti… Kao i svaka dobro nađena metafora, tako je i Kellerica stvarnija od stvarnosti, to jest njena mogućnost se čini uverljivijom od onoga što postoji u svetu koji poznajemo. S druge strane, ona odlično opisuje stanje duha u kojem nije moguće izaći iz predgrađa jer, tobož, ko je zauvek napustio Kellericu, umro je u najstrašnijim mukama. Međutim, ne samo da je svet izvan naselja opasan i smrtonosan već je i u njemu potrebno kretati se oprezno zbog mogućih napada boripa. Tek kada razbije oba tabua koja joj prezentuje umrla pa oživljena baba Ferdinanda, Matildi će se otvoriti vrata sveta. Ovo, dakle, roman pretvara i u porodičnu sagu o ženama u kojoj dominira matrijarhalna figura babe (setimo se samo Sto godina samoće) i u kojoj je za mogućnost razvoja ličnosti potreban matricid, naravno u simboličkom smislu.

Asocijativni nizovi kojima barata Krivac, stavljajući ih u usta Matildi, Alici i Pomoni, veoma su idiosinkratički, ali funkcionišu savršeno u okviru stvorenog sveta. Jeziku je pušteno na volju da ide kuda god poželi i da stvara veze koje su naizgled nepovezane. Stvarajući, na primer, imaginarnu stvarnost jadranskog ostrva Iz, koje naziva Ez ili Oz, on ga neminovno povezuje s čuvenim Čarobnjakom iz Oza, i to preko imaginarne biografije Lajmana Frenka Bauma, koji je navodno posetio Iz/Ez/Oz, tu se zaljubio, imao dve ćerke, ali se ipak vratio supruzi u Ameriku, da bi naposletku posvetio svoj čuveni roman ovom ostrvu. Ova „iskrivljena“ logika slobodnih asocijacija vlada u čitavom romanu i ona je delom pokretač i motor naracije. Može se, dakle, zaključiti da je čitav roman jedna vrsta eksperimenta u kojem se iz jezičkih nukleusa putem slobodnih asocijacija rađaju i likovi, njihovi odnosi i značenja.

Enver Krivac je izuzetno talentovan autor koji je napisao odličan, svež i duhovit roman koji se ne da uporediti gotovo ni sa čim što je nastajalo u poslednje vreme na prostorima bhsc jezika. Ako nam zaliči na Basaru ili Potića, to će biti površinska sličnost jer srbijanski autori u svoja dela ne upliću emocije i teže satiri, dok je kod mladog riječkog pisca ona u drugom planu. Budući da se pojavio u maloj izdavačkoj kući, veliko je pitanje da li će uspeti da napravi onaj iskorak koji polazi za rukom, tačnije nogom, Matildi u romanu, budući da za čitanost i recepciju jednog romana nisu uvek u igri samo estetske vrednosti. Ako je suditi po njima, prvi korak koji roman napravi biće najmanje od sedam milja.

Vladimir Arsenić, e-novine.com