Prvi Perišev roman, objavljen u okviru nadaleko reklamirane kriminalističke biblioteke Balkan Noir, bio je promoviran kao „tehnotriler“ i „noir na dalmatinski“, a u medijima se mogao pronaći i zgodan prigodni neologizam dalmatinoir. Magnetski privlačna filmična atmosfera, aktualna tematika (dužničko ropstvo, cyber kriminal, nasilje državnog aparata s jedne i mafijaških moćnika s druge strane…), dobro osmišljeni likovi, kao i autorova programska ambicija da se pozabavi poslovičnim „drugim licem“ Dalmacije s turističkih plakata – urbanim, prljavim i nasilnim – učinili su da Mima i kvadratura duga pored dobre prodaje doživi i respektabilnu kritičku recepciju. Premda svi tekstovi nisu bili bezrezervno afirmativni, Perišu su odreda priznavali talent za oblikovanje upečatljivog imaginarija i karizmatičnih likova.

Dinko Kreho, Booksa

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Em Mima nije nit’ ribar, nit’ pisnik, nit’ umitnik, em se dio radnje odvija u virtuali, em se pojavljuju neki karakteristični likovi novoga doba (internet revolucionari/gejmeri), em se puca i ubija k’o u prosječnom američkom filmu, em je sve to skupa zauzdano zanimljivim misterijem i začinjeno postprivatizacijskim društveno-političkim krajobrazom. Tamo negdje onkraj uobičajenih turističkih razglednica o plavom Jadranu, dalmatinskoj letargiji i škrtoj zemlji pojenoj suzama i krvlju, na rubu generičkog imaginarija, postoje brojni mimoidi koji s većinom od navedenoga nemaju nikakve veze. To su likovi kojima ni jedna inkarnacija muzičkog koncerna obitelji Huljić nije posvetila poskočicu, niti ih je zapala značajnija uloga u spisima visoke kulture. Pa ako u kontekstu Kvadrature duga Periša treba zbog nečega pohvaliti, tada ga treba pohvaliti zbog prepoznavanja skrivene niše koju tek valja tekstualno iscrpiti.

Matko Vladanović, Moderna vremena

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Prvi roman o Mimi pročitala sam kao dinamičnu i napetu priču u koju je bila upletena velika doza kritičnosti prema sustavima moći i kontrole nad pojedincem, a zamke virtualne stvarnosti koju je istraživao Mima bile su kontekstualizirane u prepoznatljivu dalmatinsku sredinu u kojoj opasnosti od lokalnih moćnika i njihovih pomoćnika iz kriminalnog miljea nisu bile nimalo manje napete od onih koje donose virtualni labirinti. Perišev roman posve sigurno ne bi bio tako uspješan da je funkcionirao isključivo kao podžanr tehnotrilera, jer budimo iskreni, upravo su odnosi među likovima i vještina ocrtavanja karaktera, kao i društvena kritičnost upakirana u malo drugačiju formu, bili ono čime je Periš „kupio“ kritičare, ali i čitatelje.

Jagna Pogačnik, Jutarnji list

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ljetna „idila“ Periševog neimenovanog dalmatinskog grada ogoljena je do svoje banalne srži anakronijskog prežderavanja masovnog turizma povijesno-kulturnim „atrakcijama“, bahate luksuznosti vikendaških naselja koja većim dijelom godine zjape prazna, te naslaganih ručnika uz popločanu obalu mora kao u igri Tetrisa koja je opako pošla krivo. Po kamenim ostacima davno nestalih struktura moći razvlače se komadi rastopljenog asfalta s potplata japanki bezbrižnih turista, a sparina kao da izobličuje umove i tijela lokalnog stanovništva poput plastičnih boca predugo ostavljenih na suncu. Vrućina koja nemilosrdno skida slojeve odjeće, s istom lakoćom odstranjuje i psihološku nadogradnju civiliziranog čovjeka, ostavljajući ga tako oznojenog i polugolog na milost i nemilost vlastitim frustracijama.

Dunja Opatić, Zarez

: : . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Periš je svakako napisao veoma simpatičnu knjigu koja se može čitati dvojako: kao običan triler u kojem ćete uživati jer je nosi dragi lik Mime, ali i kao tekst koji postavlja izuzetno važna pitanja, ona koja bi trebalo neprekidno da nam budu u glavi jer se upravo nje i tiču. Osećaj da nam je život kontrolisan, ne samo kroz mistični bazni sustav, već i putem interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona i ostalih gadgeta najčešće deluje kao kolektivna paranoja, ali kada razmislimo o tome, videćemo da nije sve tako naivno.

Iako ne verujem previše u teorije zavere, ova se čini plauzibilnom, posebno kada vidimo kako se stvari odvijaju u stvarnom svetu i kako nam dugovi postaju sudbina, vreme koje smo prodali, budućnost koju smo unapred proćerdali. Na nama je da odlučimo da li ćemo zabiti glavu u pesak i pustiti da nas bazni sustav cedi ili ćemo učiniti nešto u vezi sa tim.

Vladimir Arsenić, Booksa