Kako svezati cipele | Nikola Petković

Dojurio sam do njega dvadesetak minuta nakon što me je nazvao. Pročitao mi je nalaz. To znači da se je proširilo na pluća, rekao je tonom koji je isključivao pitanje. Da, rekao sam, čini se da da.

Dok sam vozio prema njegovome stanu ostajao sam bez zraka. Jadan, pomislio sam: nemoćan pred znanjem. Suočen sa znakovima konačnosti, opet presvučenim u jezik nečije struke i nečijih resora. Što ću mu reći kada mi njegova žena otvori vrata? Što ću mu reći na odlasku? Auto mi je pun namirnica. Krenuo sam kuhati kokošju juhu. Jasna je prehlađena i treba joj. Hoću li mu pričati o tome? Kako moram kući kuhati. O Tinu koji je u vrtiću počeo učiti engleski. O ribama koje sam kupio nekidan i zamrznuo. O tome kako ćemo se nastaviti boriti…

Hej stari, rekao sam kad sam ga ugledao na fotelji, prignutog nad bijelim papirom s malo teksta, što je, a… A što je, rekao je, to je što je… znam ja što je i znam što me čeka.