Kako svezati cipele | Nikola Petković
I ovako:
– Pa zašto mi ne dovodiš dijete?
– Nisam znao da ga danas očekuješ.
– Ma šta nisi znao?
– Nisi mi ništa rekao.
– Da ti znaš koliko to dijete meni znači, ne bi ga nagovaro protiv mene.
– Tata, dvije si godine imao da ga nazoveš, a nisi. Nemoj mi govoriti koliko ti znači.
– A je li – glas se diže, onako muški, prirodno – a sad reci ti meni zašto ga to ja nisam dvije godine nazvao?
– Ne znam – odgovaram, glas se ne diže, onako više k’o pičkica – valjda ti nije bilo stalo.
– Slušaj sine, među nama odnosi nikad neće biti normalni…
– Neće – potvrđujem. Ali visokim. Skroz k’o pičkica.
– Pa, tata, sjećaš se da si mi rekao da sam loš otac? Ono, kad sam ti rekao da Tin divlja po kući.
– E, jebi ga, što ga nisi na red stavio.
– Jesi normalan, dijete ima dvije godine…
– Pa kako ti je brat znao na red stavit dijete…
– Ne znam. Meni je to dijete super.
– E, što i tvoje nije super.
– Ne znam.
– Jebli te svi ti tvoji fakulteti i doktorati i filozofije i psihologije i koji kurac nisi studiro, pa jel ti išta znaš? Zašto sam te školovo, jebem ti oca očinjeg.
– Da ti kažem što me je zaboljelo?
– Ajd reci.
– Zašto si mi ono rekao, kad si me vozio na poštu?
– Koju poštu, jebla te pošta?
– Ono kad sam trebao poslati neke dokumente u Austin.
– Jel ono kad si bio s onom Amerikankom što ju je jebo onaj taksist iz komšiluka pa si mene išo zvat iz Amerike da mi kažeš da ti nju jebe taksist… mene si našo brukat… jel to?
– Da.
– Pa šta sam ti to reko?
– Rekao si mi nešto kao… “kad bih ja odsad samo pljuvao po tebi nikad mi ne bi vratio što sam sve pretrpio s tvojom mamom u sedam godina braka”
– Jebo te bog božji, pa jel ti znaš kako je meni bilo? I sad to mislim. Odrasti već jednom da vidiš kako je meni.
– Kako je tebi što?
– Ma, boli tebe kurac kako je meni. Ja, koji sam major bezbednosti i puna konoba mi odlikovanja, a sin neće da me vidi… pa jesil ti normalan?
– Mislim da da. Tata, ja sam tada imao sedam godina. Kako sam ti ja mogao biti kriv?
– Jebo te fakultet kad ne znaš reć jesil normalan il nisi, nego… “mislim da da” – počeo je otac oponašati nešto malo i rasplakano, neprijeporno glupo. – Jel te još išta pogodlo da ne umrem bez tog?
– Da. Kad sam se vratio iz Amerike. Vratio da budem bliže svima vama. I kad nam nisi ni stan ponudio, a imao si cijeli kat… i to me je pogodilo.
– E, jebote, ko dabiti sanama živio.
– Ne znam. Nije u tome stvar, ali nisi ni ponudio. A čekali smo dijete.
– Eto, opet ne znaš, a mene si našo prcat što nisam ovo što nisam ono. Nego, daj ne seri, i reci ti meni, meni se čini da si ti se na mene naljutio, što sam ja tvom tastu ono u konobi reko kako ovakva Hrvatska nikad neće u Evropu! Ko da ne znaš da se popilo. Jebote, sine, pa popilo se pa sam reko onako, opalio pa kud puklo. Nego, reci ti meni, jel se ion ljuti?
