Kako svezati cipele | Nikola Petković

Subota uvečer. Tin i ja vraćamo se iz Bakra. Žali se na bolove u trbuhu. Jasna i ja ne znamo radi li se o nečem ozbiljnom, somatizira li, ili smo naprosto previše u zadnje vrijeme govorili o bolestima. Ujak s karcinomom. Metastatskim. Pluća i pleure. Otac s karcinomom. Metastatskim. Debelo crijevo i jetra. U Zagrebu od raka boluje Simo. Tin i ja bili smo kod njega. Igrali su košarku u hodniku Simina stana. Simo je pobijedio. Trebamo pred djetetom prestati pričati o bolesti. Tek su mu četiri godine.

Tin me pita radim li na fakultetu ili u Novom listu, ili i tu i tamo. Odgovaram da radim i tu i tamo. Da tekstove za novine pišem doma, a da predavanja spremam u uredu. Aha, odgovara Tin, a što predaješ? Etničke, nacionalne i rasne identitete, odlučio sam biti korektan. I-den-ti-te-ti, slovka Tin bez greške, što su to identiteti? Govorim mu da je to ono što mene Nikicu čini Nikicom, a ne nekim drugim. Da se radi o mojim svojstvima. Aha, vidim mu širom otvorene oči u retrovizoru, a koliko ti imaš identiteta, pita. Jedan, odlučio sam slagati da bih pojednostavio. Jedan, razočaran je Tin, a onaj u Inkrediblsima ih ima pet. Pet, čudim se. Da, pet, baš pet, odgovara Tin. A koji su to, pitam ga. Ne sjećam se, odgovara, imaš to u Inkrediblsima.