Ornamenti pada | Tomica Šćavina

SPAJANJE

jednom davno
ispustila sam sve
kao lignja crnilo
upirući pogled bez kapaka
u sunce

bezglava
treptala sam nad beskonačnim stepeništima
pečatirala uglove znakovima
presigurna u misao
tekla živom života

zatim se ugasilo
postala sam samoća
iz stisnute kape lopova
kaluđerova potkošulja
žulj na nozi
usputnog čovjeka

u međuvremenu se umnožilo
otisnulo
u puno uzoraka svjetla
sakrilo se
pod ukrasne poklopce
pred blatnim pragom
nevidljive kuće

rasulo se u potres
pretočilo u sunčanicu
isplivalo tik pod kožu
usisalo glas
i spojilo se