Kain ili njegov brat : domoljubna burleska (allegro con brio) | Damir Šodan
ČIN DRUGI
PRIZOR PRVI
Oko devet sati navečer. Tomislav i Kanta sjede u dnevnom boravku. Kanta ima podužu kosu, zlatni lanac i sokolsku majicu. Nabildan je i na desnoj nadlaktici ima neku tetovažu.
KANTA: Ćuj, mogli smo šta smotat, ha?
TOMISLAV: Pa ne znam je li uputno?
KANTA: Ma daj, ne jebi zid. Di je starež?
TOMISLAV: Otišli u Bisno po vino i zelenje. Otkako su u penziji jednom nogom su u gradu, drugom na selu.
KANTA: Ali nije uvik tako bilo? “U divljaka luk i strela, željeznica-selo-grad.” Nije to loš đir. To je naša redovna linija.
TOMISLAV: Ma stalno bježe na to selo. Bojim se da totalno ne zaglupe. A možda doživljavaju novu mladost.
KANTA: Šta znaš, prika. Ne triba gerontologiju potcjenjivat. Moj dida je razvaljiva babu kad mu je bilo sedam i po banki i to bez vijagre. Tako bar prićaju rodijaci.
TOMISLAV: Ma daj i tebi se svašta mota po glavi.
KANTA: Je, je. Morali su bumbak u uši stavljat. Kad je moj Šimun radija radnju cili obor bi se tresa, selo ne bi oka sklopilo. Sutra bi svi prispali i zaboravili blago istrat.
TOMISLAV: Pučka predaja.
KANTA: Ne znan, tako kaže porodićna legenda. Nego, ajmo mi… (Vadi kesu s travom. Uto zazvoni telefon. Tomislav diže slušalicu, a onda je s bolnom grimasom udalji od uha.)
TOMISLAV: Alo? Evo odmah. (Poklopi dlanom donji dio slušalice.) Rino, Tajana.
KANTA: Eh, jebi ga. (Uzima slušalicu.) Alo, ja san. Najprije smanji ton, jel me ćuješ? Ne, nisan. Tomi je doša, sidimo i prićamo. Doć ću ćim malo progovorim s ovde ćovikom. Jesi maloga stavila leć? Dobro. Izvuci kljuć da se opet ne penjen priko ponistre… eno na? (Kanta na trenutak pogleda s nevjericom u slušalicu.)
TOMISLAV: Sve u redu?
KANTA: (Vraća se za stolić u dnevnom boravku. Vadi rizle i prebire po vrećici.) U redu je, u pićku materinu je u redu. Poklopila mi je! Pa ta žena me prći u mozak non-stop. Evo mi je odma tlak skoćija na dvista. Imaš li šta tvrđe karte za filter?
TOMISLAV: Pa ne znam je li baš prigoda.
KANTA: Daj nemoj me ti još jebavat molin te! Dodaj mi onu kutiju šuverina sa špakera.
TOMISLAV: Evo, evo, u redu. (Ustaje i odlazi po šibice.)
KANTA: Dobro je da si doša, inaće bi mora ić vanka dimit, a ne da mi se odat ka redikul okolo po ovakvom vrimenu.
TOMISLAV: Pa što ne pušiš u kući? Svoj si čovjek?
KANTA: Da pušit u kući, jes’ ti normalan? Mora bi cilu noć vitrit da Tajana ne osjeti. Jedan put me nožican napala kad mi je u jaketi našla piz. Poćela histerizirat da za koga se to ona udala. Biži, ne bi takav ispad ponovija ni za šta.
TOMISLAV: Pa ti nikad s tim nisi imao ozbiljnijih problema?
KANTA: Pa naravno da ne, ja se znan kontrolirat. Ja san proućija “Hagakure – put samuraja”. Jamamoto Tsunetomo, sedamnesto stoljeće, ćoviće. “Živeti u saobraženju sa jakim duhom… u večitoj sadašnjici kao bezsopstvena prisutnost.”
TOMISLAV: “Nejastvena… nazočnost”, valjda, tako nekako… na hrvatski.
KANTA: E, pa jebi ga nisan ja kriv Hrvatima šta san ga ćita u srpskom prevodu. Važno je da san ga razumija. I da mi je pomoga da stojin dalje od dopa.
TOMISLAV: Da u tvom slučaju to je više kao… narko… filija.
KANTA: Pa normalno, verdura je zakon. Dva puta godišnje esid da mi proćisti mentalni spektar. Najvolin kad me iznenadi fleš bek. Ono na brodu si sve injulo, a tebi lipo uleti… caaak…
TOMISLAV: ???
KANTA: (Mota joint.) Ali šta zna moja žena šta su vrata percepcije, rastrojstvo svih ćula… iljadu lotosa.
TOMISLAV: Hm, da. Nije ona u tom filmu.
KANTA: Ma dim je nula! Eno u Švici bolesnike od raka liće ganđom, u San Francisku pacijenti od side po cili dan ćićaju šit i nikome ništa. Nema tu beda, razumiš. Ali jebi ga nju su ćuvale švore i to ti ostane.
TOMISLAV: Šta ti to ostane?
KANTA: Taj neki ka konzervativni đir. To je zagnjojilo do srži, to se boji i svoje sjene.
TOMISLAV: Da?
KANTA: Da, da, a pogledaj mene, ćisti eros. Razumiš, ne jeben ja te crnjake, ono skepsa, melankolija… (Zalizuje joint.)
TOMISLAV: Mda, razumijem, to je…
KANTA: Sićaš se one dvi blizanke, frizerke, šta san ih kuva simultano?
TOMISLAV: Oprosti, ali ne. Memorija mi nije jača strana, ali nema veze, nastavi. (Vrti čašu vina sa stapkom u ruci.)
KANTA: A sad su to teške gospoje, ne bi se ni javile, stari moj. Jedna udata za neku facu iz županije i sad je ka teška katolkinja, ono krizme, krštenja, vinćanja, propovidi, ništa je ne može mimoić. A ćoviće nema šta ta nije ćinila.
TOMISLAV: Pa dobro, ljudi se mijenjaju. Mi smo evolutivna vrsta, ne zaboravi.
KANTA: Evolutivna moj kurac! Svi se minjaju, ali uvik nagore.
TOMISLAV: Pa….
KANTA: A koje su to pornografkinje bile, tripl eks, i ona i sestra, a sad ližu oltare, voze đipove i žlabraju na mobiteleći.
TOMISLAV: Hm, da oduvijek si bio opsjednut komadima.
KANTA: I još uvik san i sve ću ućinit za dobru koku, samo sad je malo teže.
TOMISLAV: Kako to? Pa nisi još za otpis.
KANTA: Pa nisam, jebemu mater, ali ćovik se s vrimenon ulini, zasiti, familjarni te đir nekako omekša, raskesaviš se ka jejina. Vidi ovo! (Hvata se za trbuh.) Već mi se poćelo primat visme, moran pod hitno u teretanu.
TOMISLAV: Ništa je to. To je muskulatura.
KANTA: Je, je. Šta si onda po toj logici Mister univerzum ako se raskujaviš ka kravetina.
TOMISLAV: Uvijek pretjeruješ, to je tvoj smisao za humor.
KANTA: Je, je. (Završava joint.) Previše mi je humoristićan doša život u zadnje vrime.
TOMISLAV: Ma daj, bit će bolje.
KANTA: Oće, oće, znan ja te floskule. Biće najbolje kad Kanta odjebe u boriće. Kantu u šimatorje, onda će svima bit dobro. Daj amo užgat ovo ćudo. Baš mi je došlo da se razvalin.
TOMISLAV: Ja se ne sjećam kad sam to zadnji put radio.
KANTA: Ja se ne sićan i jesi li, ali nema veze. (Pali i vuče nenormalno dug dim.) Uissssssssssss!
TOMISLAV: (Prima joint nekako nespretno i zagleda ga.) Hm?
KANTA: Šta je, prika, ne znaš sa koje bi strane, ha? Nemoj mi reć da se ne dimi gori u vrhovima.
TOMISLAV: (Vuče dim nekako krajnje nespretno, bojažljivo. I odmah odmakne glavu.) Ma daj, šta ti je… kajgod…
KANTA: Ma ajde ćoviće, ali cila država ne pari napušena? Ili vlast sama po sebi opija ka šta je govorija Lenjin.
TOMISLAV: Nije to govorio Lenjin!
KANTA: Ma sve je to Lenjin! I u dopu i u politici najbolji su vrhovi! Vrhovi Zelengore.
TOMISLAV: Ne razumijem.
KANTA: Eh ne, ne ra-zumijem… (Začuje se zvono.) Ko je sad ćoviće!? (Pogleda na golemi ronilački sat koji nosi s unutarnje strane zapešća.) Hm, devet i kvarat.
TOMISLAV: Isuse, šta ćemo sad? (Gleda zbunjeno u joint koji mu gori među prstima.)
KANTA: Ma ništa, ćoviće brale, daj to vamo! Vidi se da nisi navika na ovake situacije. Vikni – odma, malo saćekaj i otvori. Ono simulacija normalnosti. (Otvori prozor, izvuče male škarice iz džepa hlača, odreže žar s jointa i spremi ga u džep. Brže bolje zapali cigaretu i zgrabi pivo. Ostane na prozoru i pretvara se da gleda u noć.)
TOMISLAV: Odmaaah. Odmaaaah!!
DORIS: (Doris s druge strane vrata.) Dooobro, nije priša!
KANTA: Ćuj, ćuj, pa to je Naomi.
TOMISLAV: Je l’ mogu sad?
KANTA: Ma otvori, ćoviće, ne bi ni gasija da san zna da je ona.
TOMISLAV: (Otvara vrata. Ulazi Doris u crvenom kožnom kompletu i blijedoljubičastoj, pripijenoj majici. Nosi oveću torbicu.) Eh, Doris, otkud ti. Uđi.
DORIS: Pa, evo me opet, tražim onoga ispaljenka. Cili se dan mimoilazimo, pa računam da nije doma. Već sam svima dozlogrdila.
TOMISLAV: Nisi, nisi, ne. Uđi.
DORIS: (Spazi Kantu.) Uf, a i ovi udav je tu. A vidi ga u sokolsku majicu, pa ja ću ispalit.
KANTA: Alo, lipoto, a šta smo se picnili, ma pogledaj ti samo to, ha. Ista Linda Evanđelista. (Mjerka je od glave do pete.) Vidi je mogla bi oskara primit, a bogami i asa baštoni, he, he, he…
DORIS: Tomislave, upozoravan te na vrime, da me zaštitiš od ovoga napasnika, jer će uprotivnom svašta bit! (Sjedne na trosjed, prekriži noge i zapali cigaretu.)
KANTA: Ma koji napasnik? Ja san olićenje ćudoređa, koncilijantnosti. Evo, otvorija ponistricu, pijen stelicu, zapalija španjulet i gledan misećinu. Parin teški romantik, jerzerska škola, još gore, ćisti Bajron, eto, samo nisan cotav ka on.
DORIS: Molin te, Rino, poštedi me svoga upiranja, pliz! Špreha ti je malaksala, trud uzaludan, đir trul, prema tome odjebi od objekta matadore! Claro?
KANTA: Claro? Ajme šta se dama nagutala meksićki sapunica!
TOMISLAV: Eh, ovaj, Doris, hoćeš nešto popiti?
DORIS: Može jedno vince, samo mi ga daj u ovu lipu čašu iz koje i ti piješ.
KANTA: To i moja žena voli. I njoj je sapunica turbo genza…
DORIS: Jadna tvoja žena s takvon sirovinom.
KANTA: Je, je, ali sirovina će joj za godišnjicu kupit Sonja Rikjel sandale i ako bog da i veštu od Azedinea Alaje, a ko to more u ova vrimena?
DORIS: Fala. (Tomislavu. Kuša vino.) Propuva si. Alaja je bija u opticaju osamdesetih.
KANTA: Je li bogati, osamdesetih? A zašto ga sad Naomi Kambel nosi, ako je skroz ispa iz đira, ha?
TOMISLAV: Nije loše vino, je l’ da?
DORIS: Nije. Nekako je pitko. Fino. Ja ne volin ona jaka domaća. Od njih mi se zgrći cila faca. A odakle ti taj podatak, molin te, da Naomi nosi Alaiu? Otkad ti pratiš modne trendove?
KANTA: (Sjeda na trosjed do Doris.) Pa ja san stari modni mogul. Ja i Koko Šanel prst i nokat. Da je živa vodija bi je u Međugorje… u međunožje… mmm, šta lipo vonjaš.
DORIS: Makni se! Tomislave, daj pričaj šta ima u Metropoli, molin te.
KANTA: (Vadi ostatak jointa.) Oćemo spržit ovo do kraja? Ne znan oće dama participirat?
DORIS: Prži i muči! Probala san ja i gore. Tomislave, jesi bija ove godine u Interkontiju na Purimskom balu?
TOMISLAV: Nažalost, ove godine nisam stigao. Znaš kako je – nebrojene obaveze.
KANTA: Puranski bal? To bi tribalo bit u Pazinu.
DORIS: Nije puranski, nego Purimski, životinjo! To je bal od židovske općine. Najeuropskiji domjenak u Hrvata!
KANTA: Uisssssss… (Vuče iz petnih žila.) …ćiću ti irudovu, bal od židovske općine najeuropskiji domjenak u Hrvata? A ćemo s onim – danke Dojćland? Ono pinku smo i mi i oni ćinili genocida i holokausta nad njima, ali ko ga jebe vrime lići sve rane. Je li to to?
DORIS: Ma šta on to brambulja ovako ne mogu ga slušat. Pogledaj to! Ni zapalija nije, a već ga je prokinilo!
TOMISLAV: (Štreberski, navijeno.) Purimski bal je jedna prije svega velebna humanitarna svečanost. Prilika da se duhovni dostojanstvenici i svjetovni uglednici malo podruže i da se pritom nešto dobro učini.
KANTA: Dobro je ćiniti dobro. I boguugodno. U tom smislu – na ti đoks! (Tomislav preuzima joint. Kanta hitrim kretnjama dobro istrlja glavu.) Urrgh… ama skužajte svitu ja san obićni kmet. Ja san kapo suplajera Vajking na platformi Svenson end kompani, fifti majls north of Aberdin. Jebi ga nisan upućen u uljudbene tijekove ovoga društva.
DORIS: Onda pitaj prije nego šta se uzlaješ bez veze! (Tomislavu.) Zamisli, ove godine san tribala sidit stol odma’ do nadbiskupa, i ja dobijen virozu. Ma koji peh!
KANTA: To, to, nadbiskup zastupa moralni zakon, a ti zvjezdano, estradno nebo, velika i mala kola… od iljadu pesto do dvi iljade kubika… he… he.
DORIS: Šta bališ bez veze, ti, šta, koji su to kometari?
KANTA: To je bija ulomak iz moga životnoga djela “Kritika hrvatskoga uma”. Zovite me Imanuel Kanta…
DORIS: Ti si kanta za škovace, za mentalne otpatke i duševnu fonju. Eto!
TOMISLAV: Mir, mir.
KANTA: A da nisi i ti bogomoljka, prejing mantis, mantis religiosa, ha? Da nisi od ovih ponovno rođenih? Nemoj da te sad prođen kroz cili katekizam!
DORIS: Šta te se briga šta san ja? Ja san slobodna žena! Ja san žena. Moja vjeroispovijest je dio moje intime.
KANTA: Onda ti je vira na istom nivou ka ređipeti i gaćice.
DORIS: Ma dosta više budalesanja, živino! (Mune ga laktom.)
TOMISLAV: (Vuče dim svom snagom i vrlo školski, iz skupljenih šaka. Zakašlje se.) Krkhhh… krrrrhk… aghhhrr… ughrrrrk…
DORIS: Eno na. Vidi šta si mu učinija!
KANTA: Nisan ja nego majka priroda.
DORIS: Tomislave!
TOMISLAV: Brhfk… dobro je dobro je. Nisam navikao.
DORIS: Najbolje da si se na to navika. Pa ti su ugledan čovik, čelnik…
KANTA: Alo ćelniće daj vamo to ćudo! Šta zna geđo šta je ćokolada.
TOMISLAV: Molim?
KANTA: Ništa, ništa. Samo ti daj dite materi. (Preuzima joint i oblizuje ga da pravilnije gori.) Na mala oš ti zeru, ha. Imaš ti pluća, moš vuć. (Približi joj se i povuče je za jaknu.) Da pluća… ćoviće, ovo je odjel za plućne bolesti…
DORIS: Ma daj majmune jedan čovjekoliki odjebi od mene, kad san ti rekla! (Odgurne ga.) I daj ’vamo taj đoint! Sa ’š vidit kako se vuče. (Zgrabi joint.)
KANTA: Dâ, dâ, majmun. ’Oćeš da ti ova gorila malo pokaže kako primati prave gnjizda, ha? A vidi, vidi šta mala ima cug!
TOMISLAV: Mislim da bi bilo dobro…
DORIS: Makni se! (Kanta je počinje njuškati.)
KANTA: Ajme koji je ovo miris, tako mi je poznat. (Počinje pipati Doris.)
TOMISLAV: Ma Kan… ovaj Rino!
KANTA: Ma reci slobodno, Kanta, Kanta. Lašjate mi kantareee… a mirisa u moje prije, pa ja ću ispalit!
DORIS: Ma biž ća! Stoko jedna neiživljena, ugrožena! Ajde doma pa ženu drpaj, a ne mene! (Odgurne ga odlučno od sebe.)
KANTA: Dorisice, Doricice, ma mmmm… (Unosi joj se licem u kosu, i njuši je po vratu. Doris se uporno odmiče.) …ćekaj, ćekaj, neću ti ništa, samo da povonjan koji je ovo miris. Ma Ejnđel sto posto… krvi ti šta je sladak.
DORIS: Eto, bar nešto znaš… ma vidi ga. Odreni me se, čoviče!
KANTA: (Još uvijek ne posustaje.) Znaš onu pismu od Hendriksa. “Ejnđel kejm daun from heven jestrdeijej”…mmm. (Opet se stišće uz nju.)
TOMISLAV: Khm, khm. (Nakašlje se značajno.) Mislim da bi bilo dobro…
DORIS: Ma…
(Naganjajući se s Doris po kauču Kanta nesmotreno prikliješti njezinu torbu i aktivira Furbyja.)
FURBY: (Prodorno se oglasi.) No, no! Watch your move buddy!
KANTA: (Trgne se.) Šta je ovo u pićku materinu?!
FURBY: (Iz torbe.) No, no. Don’t touch!
TOMISLAV: Ah pa da… to je…
DORIS: Ha, ha, ha… jesi se i pripa. A neka, baš mi je drago!
KANTA: Pa nije valjda da imaš tagamoći? (Otvara njezinu torbu, ali mu je Doris istrgne.)
DORIS: Ma pusti mi boršu, to je Vuitonova borša!
KANTA: A ja mislija kurtonova, pa kad je natrljaš dobiješ kufer! Samsonajt… ha, ha.
DORIS: Ja ne znan, Tomislave, kako se ti ka pametan i školovan, educiran čovik možeš družit s ovon ditesinon, s ovim repromaterijalom i krebilom bez kvocijenta…
TOMISLAV: Pa eto, mi smo stari frendovi, a prijateljstvo je…
FURBY: O, o! Naughty, naughty!
KANTA: A ha, a nu male ima tagamoći, ta-ga-moći, ta-ga-moći… (Škaklje je i pokušava joj oduzeti torbu. Nakon kraćeg natezanja i uspije.)
DORIS: (Prijeđe kod Tomislava i sjedne na rub njegove fotelje.) Ka prvo nije tagamoći, seljoberu seljoberski…
KANTA: Ja san reka ta-ga-moći aludirajuć na nešto.
DORIS: …već ta-ma-goći, a ka drugo nije ni tamagoći, nego…
KANTA: (Vadi Furbyja iz torbe.) Koji je ovo dlakavi kurac! Baaa… (Baci ga s gađenjem od sebe.)
DORIS: To je Furby, moj ljubimac, idijote! (Uzme Furbyja i gotovo ga majčinski privije na grudi.)
FURBY: Hello, hello!
DORIS: Furby je puno pametan. Zna masu pisama. Kako ono pivaš furbi, furbiću moj. (Uzme Furbyja i pritišće ga po stomaku.) Ma vidi ga šta mi je lip!
TOMISLAV: Stvarno je zgodan.
KANTA: Za popizdit. Daj ga vamo!
DORIS: Pazi, moraš ga pritisnit u drob. Unutra je mini-disk. Ima masu nasnimljenih pisama, plus govorni dio. Moš se s njim razgovarat ka s čovikom.
KANTA: Ajde pivaj mi pivaj, sokole! (Počinje pritiskati Furbyja.)
FURBY: O, o! Softly, softly as in the morning sunrise!
KANTA: Ma šta mi reče. Pivaj! (Pritišće ga.)
DORIS: Ha, ha, ha. Polako, polako, nemoj ga tako životinjski. Njega triba lagano ka žensku, he, he…
KANTA: E, ti ćeš me učit kako ženske pritiskat!
TOMISLAV: Probaj lijepom riječju, ona i gvozdena vrata otvara.
DORIS: Je, je, he, he.
KANTA: (Pritišće Furbyja.) Pivaj, pićka ti materina virtuelna!!!
DORIS: Ma nije on virtuelni, on je elektronski ljubimac.
KANTA: Elektronski kurac!
FURBY: (Naglo se oglasi i jezivo glasno.) “And now the end is near and so I face the final curtain, my friend…” [Frank Sinatra]
KANTA: Sinatra?
TOMISLAV: (Napušeno, ali štreberski.) Bio je to rijedak glas. Prepoznatljiv. Ima autorski pečat.
DORIS: Meni je Frenki boj super, šteta šta je umra. Govore da je bija veliki đentlmen.
KANTA: Bija je kurbar i oblokava se s mafijom. Di sad?
DORIS: Stisni ga na neko drugo misto.
KANTA: (Nemilice pritišće Furbyja.) Ajde pivaj, đava te piva!
FURBY: “Boliš me dušo, boliš me tugo, boliš me ljuu-baaa-viii. Nema te pjesme, nema tog vina da te zaboravim. Da te zaboravim, dušo, da te zaboravim.” [Nenad Vetma]
KANTA: Šta je ovo u pićku materinu? Pa šta si sve ovo usnimila u njega?!
TOMISLAV: Popularni Žele, ako se ne varam?
KANTA: Popularni krele!
DORIS: Ma pusti. To mi je sestra Anita usnimila. Ta mala se svugdi šteka to je za ispizdit!
KANTA: Žele je papak. Prodava je špakere i zamrzivaće, bilu tehniku na konsignaciji, a sad se bacija u pivaće. Jadan ti bog, još jedan e-stradalnik.
DORIS: Daj, promini na nešto drugo. Šta veliš ti Tomislave, ha? Mali je ludilo.
TOMISLAV: Ja sam impresioniran, doista.
KANTA: Ajde care! (Opet ga pritisne.) Pivaj!
FURBY: “…honey I’m still free… take a chance on me…” [ABBA]
KANTA: Šta je ovo, ABBA, u pićku materinu? Pa ovo je totalni paštroć! Svega i svaćega si nadrobila, ka da kuvaš minestrone juvu!
DORIS: Eto, šta fali. Svega po malo. Da se ne misli da san fah-idijot.
TOMISLAV: Raznolikost veseli. Varietas delectat!
KANTA: Je, je, za popizdit. (Opet stisne Furbyja.)
FURBY: “Ein bißchen Frieden, ein bißchen Sonne
für diese Erde auf der wir wohnen.
Ein bißchen Frieden, ein bißchen Freude
ein bißchen Wärme, das wünsch’ ich mir… “ [Nicole]
KANTA: Pa di si ovo našla, jeba te dragi ćaća! Ovo je ona Švabica šta je bila na “Eurosongu.”
DORIS: Meni je to uvik bila dobra pisma. To smo pivale ka dica kad smo se igrale na laštik. “Ein bißchen Frieden…” (Uzme Furbyja i prinese ga licu. Pjeva zajedno s njim.)
TOMISLAV: Krasno!
KANTA: Krasno za ispalit na ganglije! Ne znaš je li furbi piva kurbi, ili kurba piva furb….
DORIS: (Najednom skoči kao pomahnitala i mlatne ga torbom.) Šta si to reka, šta si to reka, pizdunčino! Ha? Šta? (Počne ga udarati Furbyjem. Furby i dalje malo svira Ein bißchen Frieden, a onda mu se od udaraca pomiješaju songovi.)
KANTA: Ma daj glupačo, kozo jarebico, šta ti je? (Brani se rukama i nogama.)
DORIS: Ti’š meni govorit da san kurva, ha. Ha? Ha? Je l’ to, ha? (Mlati ga.)
FURBY: “Welcome to Hotel California, such a lovely space, such a lovely place.
Plenty of rooms in Hotel California…” [Gypsy Kings]
KANTA: (Bježi od nje.) Vidi je, Tomi, daj učini nešto!
TOMISLAV: Ma dajte, nemojte, čuti će vas susjedi.
FURBY: “Manijak, manijak, to ne može biti svak. Udri jače manijače…” [Dino Dvornik]
“Simply the best… better than all the rest…” [Tina Turner]
“Anteeeee, puno si lip ali nisi moooj tiiiip…” [Severina]
KANTA: (Bježi ispred Doris koja ga i dalje mlati.) Upomoć ljudi!
TOMISLAV: Dajte, molim vas, prekinite.
FURBY: “And I will always love youuu…” [Whitney Houston]
“Umoran sam prijatelju, umoran….” [Jasmin Stavros]
(Iz torbe zazvoni mobitel.)
DORIS: Srića tvoja! (Tomislavu.) Drži ovo!
(Tomislav pritisne Furbyja i ovaj se ugasi.)
KANTA: Uf, fala gospi. (Sruši se na krevet. Obujmi Doris oko struka i vuče je k sebi. Ona se rita.)
DORIS: Pronto, o si Đankarlo! Kome stai, belo? Non će male, e tu? Kominćijamo stasera… kvesta note?
KANTA: Kvesta note, kvesta note, jeben te u lake note… (Čini neke skaredne kretnje tijelom.)
DORIS: (Udari ga nogom u cjevanicu.) Ma biž! Skuzi… nijente… nijente…
KANTA: Arrgh… (Uhvati se za nogu i previja se od bola, ali ne pušta glasa.)
DORIS: Non će problema. Ćerto, ćerto. Ređina delle izole? Meraviljozo! Sono molto kontenta, kontentisima. Ćento mile baći, karo. Molto gracije, belo. Ći vedijamo. Ćao, ćao!
KANTA: Glupaćo jedna, ciloga si me ispribijala, a sad ideš na sudar s Talijancon! Da nije i on lovac ka ovi šupci šta ganjaju naše koke ka divokoze po Velebitu?
DORIS: Ma koji lovac, šta bulazniš? Čovik je modni fotogaf. Stavit će me na kalendar s našom obalom – “Kraljica iljadu otoka”. Đankarlo je pravi majstor, radija je za Pompea Pozara.
KANTA: Onda će te slikat golu golcijatu. La lingua batte dove clito ride, he, he. A znaš li to, kad tako suvereno talijanski parlaš?
DORIS: Ma pristani me više maltretirat! Tomislave, reci mu!
TOMISLAV: Rino, molim te… (Pritisne nehotice Furbyja.)
FURBY: CROATIA, SMALL COUNTRY FOR A GREAT HOLIDAY! HRVATSKA, MALA ZEMLJA ZA VELIKI ODMOR!
KANTA: Ćuj ovo dlakavo ćudo glumi ministra od turizma. Mogla si ga kandidirat i za predsjednika šta se mene tiče.
TOMISLAV: To nije smiješno, molit ću.
KANTA: Šta kurac nije! Ovi dlakavi… artefakt… je esencija politike. Baljenje na refule.
DORIS: Ja iden ća. Ja ovo više ne mogu slušat. Ovaj čovik je totalni nihilist. Pa imaš li ti ikakvih svetinja, Rino?! Je li tebi išta u životu nešto predstavlja?
KANTA: Prestavljaš mi ti, ljubavi. Ti si moje veliko ništa.
DORIS: Ma daj odjebi!
TOMISLAV: Eto, opet nismo popričali.
DORIS: To si ti kriv kad puštaš ovakve mentalce u kuću. Sutra će ti doć u Metropolu, zakucat na kožna vrata, pa će te osramotit u javnosti!
KANTA: Ne štekan se ja nikome radi lićnoga probitka.
FURBY: “I need some hot stuff baby this evening, I need some hot stuff baby tonight…” [Donna Summer]
DORIS: Ma, Furbi, umukni više i tebe mi je pun kufer! (Gasi Furbyja, kupi stvari i odlazi.) Tomislave, ako Petar dođe reci… ma ništa, nije bitno. I potiraj ovoga magarca doma. Moraš vježbat taj govor. Pa nećeš se u svome gradu osramotit.
TOMISLAV: Neću, bez brige.
KANTA: Ma ljubavi nećeš nas sad valjda ostavit kad si nam najpotribnija. Ostavi bar Furbija, pa ćemo ga mi malo seksualno zlostavljat. He, he, he.
DORIS: Rino! Znaš šta?
KANTA: ???
(Pokaže mu srednji prst i ode. Tomislav za njom zatvori vrata.)
KANTA: Jeba te ćuk koja furija, jes’ vidija!? Ka Linda Fijorentino u “D Last Sedakšn.”
TOMISLAV: Mda, zbilja je malo temperamentna.
KANTA: Malo? Ćoviće, to je tajfun, El Ninja. To se rodilo školovano, razumiš šta ti oću reć?
TOMISLAV: Pa ona ima samo srednju turističku.
KANTA: Joj, ništa ti ne bereš. Ona ima višu naturističku! Daj ajmo ća spržit još nešto. Cili se izneredin kad god je vidin. Triba mi nešto da me spusti. Jesi vidija šta je to dobro, moj brate. Savršeni gabarit, spojleri izmišljeni, ta će daleko dogurat.
TOMISLAV: Pa da, čini se da je Doris… sposobna.
KANTA: Da sposobna? I takvu sirenu da voda okolo oni mali prolupenko, a ti ćovik od ugleda sidiš ovde suv ka dren. I sad kad ovo podimiš bićeš još suvji. Ka slama. A slama gori, samo je triba znat zapalit.
TOMISLAV: Ne razumijem.
KANTA: Slušaj me dobro. Iskusniji san, ako već nisan stariji.
TOMISLAV: ???
KANTA: Ona bi se ražalovala samo tako, športa radi, razumiš? To je za nju ništa, jedna vožnja bobom nizbrdo. Slet s jedne taćke na drugu i gotovo. S cvita na cvit ona leti ka ćelica, je l’ me pratiš?
TOMISLAV: I ne baš. Je l’ ti nešto insinuiraš?
KANTA: Ma tribaš to iskoristit, ćoviće! Pa je li vidiš kako trza na tebe. Kain je ispušija. Brokva je na nebu, samo je pitanje dana kad će ga strefit ka onoga popa u “Predskazanju”!
TOMISLAV: Molim te ne pretjeruj. Ja i Doris? Pa to je nečuveno.
KANTA: Ma daj, ćoviće, ne budi takav konj! Ne ćitaš njene signale. Ona ima ova ticala ka insektić kojima ti odašilja signale i to triba kupit, te kozmićke seksualne vibre, jer to je muzika sfera. (Završava joint.) Evo na, pali!
TOMISLAV: (Pali joint, vuče manji dim i spremno ga vraća Kanti.) Kakva muzika sfera, o čemu ti govoriš?
KANTA: Uissssss!!! (Vuče dim. Govori s dimom u plućima pa mu je glas nekako suzdržan i tanušan.) Ma ćoviće treba ubirat vibre. Ka Salvador Dali! Brćići, muštikla, prav ka antena! I onda je pod stare dane skuva Amadu Lir. Umjetnost je seks! Kozmos je seks! Jer šta su crne rupe, ha? Huuuuuuuuu!!! (Ispušta dim.)
TOMISLAV: Prebrz si za mene. Kako si od Doris skočio do Dalija.
KANTA: Ma ona se pali, ćoviće, ona se loži, ona zuji ka trafo!
TOMISLAV: Ma daj. (Vuče dim.) Ne vjerujem ti riječ. Ti si opasan čovjek.
KANTA: Je, je, ja san ćovik opasnih namjera. A ti si ćovik bezopasnih namjera i takve triba pogurat, prije nego šta ih svekoliko ženskinje totalno odjebe.
TOMISLAV: Kako to misliš?
KANTA: Pa tako jer gušiš u sebi taj predatorski impuls, a one samo to osjećaju. Moraš to, razumiš, emanirat iz sebe. Moraš isijavat testosteron… orgon, moraš stvari vratit u pećinu, ono ka Platon… uiiiissss… Moraš napravit jedan ogromni evolucijski korak nazad od po miljuna godina ovako hooooop… (Digne se s kauča i zakorači negdje u prazno.) …i nać se tamo na prapoćetku civilizacije cili blatnjav i gol ka neka beštija u šipražju… uisssss… šikari, ševarju, šiblju, šaši i…. cap! Skoćit na nju, itnit se na plijen ka gepard na antilopu, i ona je gotova. I to je to. Huuuuuuu! (Ispušta dim.) I zato triba gledat naućno-popularne emisije jer tu se najviše naući o ćoviku.
TOMISLAV: Ti nisi normalan. Ti bi da ja izazovem nered, razdor u obitelji? (Preuzima joint.)
KANTA: Ma ne, ja ’oću samo da se malo olakšaš prije tih odgovornih predizbornih aktivnosti. A šta imaš u biti izgubit?
TOMISLAV: A što imam dobit?
KANTA: Pa ostane ti ka neka utješna datoteka u glavi. Ono in memoriam. Meni je to pomagalo na brodu. Malo izreminisciran, bacin ga u afan i zaspen ka beba.
TOMISLAV: Mijenjajmo temu, molim te. (Još uvijek se muči s jointom.)
KANTA: Ma uletija bi ja, ali ne mogu od žene. Misliš na mene ne trza, ka stalno je u otporu, gadi me i to. To je tek najbolji znak. Samoobrana. Jer u biti me podsvjesno želi. To je animalni instinkt!
TOMISLAV: Joj opet on. Pa ima li koja druga tema?
KANTA: E, nema. Ja san ka doktor Košićek, ja sve rješavan priko seksa. Pa eto, reci, bi li je bubnija, da ste na primjer evo na nekon pustom otoku.
TOMISLAV: Ma kakav pusti otok?
KANTA: (Preuzima joint.) Bi li to bilo ka plauzibilno kako bi ti reka, kad ne bi bilo svih ovih socijalnih ograda, ovih koćaka koji sputavaju našu izvornu prirodu. Jer mi ljudi smo… uissssssss… ta divna stvorenja… ćovik je plemeniti divljak, znaš kako je govorija Kustó…
TOMISLAV: Ma nije Cousteau nego Rousseau! Jean Jacques Rousseau!
KANTA: Pardon. Uissssssss… zajeba san se. Kustó je bija “Tajne mora” i bija je Musliman. Samo ne znan… uissssss… kako je klanja doli na dnu sa murinama, grdobinama i morskim pasima…
TOMISLAV: Rousseau, Cousteau, ti si prolupao.
KANTA: Rusó, Kustó, isti kurac, sve su to tajne mora, jedno… more tajni… ljucke egzistencije… uisssssss… danas fakultet sutra amputacija… budiš se iz narkoze prid nekim velikim ćićama… ali… uissssss… kasno je… adijo baraka…
TOMISLAV: Mislim da si prebrijao.
KANTA: Na! (Pruža mu joint.) Nisan prebrija, nego život je nagazna mina, pašteta…
TOMISLAV: (Vuče dim.) Uh, ovo zbilja počinje hvatati.
KANTA: Dobra je ganđa, radi, ha? “Afrika” – prva liga. To mi je šura donija s broda. Malo se uzlupa srćeko od nje, ali ima dobar plato i drži pun kurac. Uaaaah… um-pa, um-pa… ćisti reggae, dođe mi da pustin kike ka doktor Alimantado…
TOMISLAV: Koji doktor?
KANTA: Naš ljubljeni doktor sa dva prezimena, eto koji!
TOMISLAV: Uffffff, gorka li je. Sva su mi usta suha. Mislim da mi ne prija.
KANTA: Ej, znaš šta mi je reka tvoj ćaća nekidan u liftu?
TOMISLAV: Što? (Vraća mu joint.)
KANTA: Da ćeš za deset godina bit predsjednik države. Ha, ha! Predsjednik Hrvatske, Tomislav Zovko!!! (Ustaje i pozdravlja desnom rukom poput južnoameričkih diktatora.)
TOMISLAV: Ma daj. To su njegove puste sanje. Sentiment. Degradirali su ga ’71. i onda je godinama bio sav nekako potonuo, razočaran. Ali otkad smo dobili državu, drugi je čovjek. Ne možeš ga obuzdati koliku energiju ima.
KANTA: Jeba to, nego reci ti meni kakvu energiju ima ona Hoferica, ha?! Gleda san kad si bija gost emisije. Ćoviće, samo je križala nogu priko noge i primištala se s guza na guz dok si ti govorija. Prićaj, onda…
TOMISLAV: Što da ti pričam. Mi smo samo kolege, ali dobre kolege.
KANTA: E, to, to, ona je najviše za kolegu opće prakse, viruj ti meni, nego… uissssssss… jebiga, danas pićke padaju na školu. Prije je bilo dosta izvuć motor iz šupe i moga si ih takljon gurat od sebe.
TOMISLAV: Škola jest važna, nama su potrebni školovani kadrovi.
KANTA: Uf, a ima san “Laverdu” te-es iljadu dvista “Miraž”. Ćoviće, ja po gasu, a iza mene zacići cili zidić! Ali sad su druga vrimena. U kacigi mi mali drži hrćka. Škola, škola… da… da… zato san ja i odlućija da postanen ovakvi autodidakt.
TOMISLAV: Mene je uhvatilo, mislim da ću leći.
KANTA: Ma kakvi leć, ćoviće! Tek smo poćeli. Vidi ga, Tome!
TOMISLAV: Prispalo mi se, čovječe.
KANTA: Ne bi tija ništa komentirat, ali ispa si iz đira, skroz! A ja mislija to se dimi u državnim vrhovima, to se koka šmrće, to gljive kolo vode.
TOMISLAV: Ma daj, čovječe, ljudi su trijezni kao puške.
KANTA: Ja bi šta se mene tiće legalizira travu i šit. Za poćetak na nekom malom otoku. Otvorija bi kofi šopove… uissssss… ka u Amsterdamu. Joj, triba si vidit ovi rejv-klub u Rejkjaviku, da vidiš koja brija, ćoviće, a pija, brale, iz svih stališa, i same uletaju, ono libido se otkaći for gas, a kako neće, po cili dan rmpaće, ali bar znaju zašto…
TOMISLAV: Da, da, volio bih to vidjeti. Prijedlog za legalizaciju, ha, ha.
KANTA: Uhp-uhp-uhp… (Vuče male uživljene dimove. Joint je na samom kraju.) Island je ludilo, ćoviće, koja zemlja, koji raj, a daleko si u pićku materinu, niko te ne jebe, ladno je za popizdit, ali šta te boli kurac, gejziri piće, tople vode uvik, sve liberalno, a u nas imaš more, imaš sunce, obalu, sve te preduvjete i opet kurac!
TOMISLAV: Ne mogu svi biti Island. Historija je geografija, netko je rekao.
KANTA: Je, je, povijest je zemljopis, priroda je društvo, biologija je kemija, psihologija je fiziologija i sve tako… huuuu… podjednako naopako. (Gasi joint.)
TOMISLAV: Pa šta sad…
KANTA: Ništa ništa, ali da smo kojim slućajem Ćesi, Havel bi to odma isfura i ja bi nosija robu na degustaciju u Hradćane, u Karlove Vari, u pizdu materinu, di već triba…
TOMISLAV: Ja te ne mogu pratiti, ja ću malo ubit oko. (Izvaljuje se na trosjedu i pokriva dekom.)
KANTA: Ćekaj, moraš mi prvo nešto reć. Moram te nešto ozbiljno pitat.
TOMISLAV: Pitaj, ali samo kratko.
KANTA: Bi li ti zbilja ono Doris, je li… (Opet čini neke skaredne radnje.)
TOMISLAV: Ma bi! Bi! Bi! Bi! Bi! Ko ne bi!? Eto, jesi zadovoljan?
KANTA: (Malo pomirljivije.) U redu, u redu. Sad jesam. Ja ću svezat đuđu da se to i dogodi.
TOMISLAV: Đuđu?
KANTA: Đuđa je afrićka vrađbina, nešto ka vudu, to me naućija jedan kolega iz Abiđana.
TOMISLAV: Dobro, dobro, a sad laku noć. (Ispruži se na trosjedu.)
KANTA: Mogu li ja pustit nešto muzike, onako ćisto za sebe i popit jednu stelu i promkontemplatirat malo sam sa sobom. Znaš kako je, doma me ćeka onaj mimezis od žene…
TOMISLAV: Nemezis, a ne mimezis! Nemezis je grčka božica osvete za obijest, a…
KANTA: Dobro, ne moraš me uvik ispravljat. U redu, predajem se Duše sa sekirom, jači si! Školovaniji si!
TOMISLAV: Uostalom, radi šta hoćeš, puštaj šta hoćeš, samo nemoj glasno. Laku noć!
KANTA: Okej šefe. (Prebire po kazetama i diskovima u Kainovoj sobici.) Tome, Tome!
TOMISLAV: Mhm…
KANTA: Naša san Hendriksa!
TOMISLAV: Mhm
KANTA: A, kruva ti, je zakomija!? (Pušta potiho muziku, pali cigaretu, uzima pivo, zavaljuje se u fotelju, zatvara oči i zajedno s Hendrixom pjeva “Little Wing”.) “Vel šiz vokin tru d klaudz. Vid d crks majnd dec ranin vajld. Baterflajz n zibras en munbimz en feri tejlz. Dec ol ši ever tinks abaut. Rajdin vid d vind…”
PRIZOR DRUGI
Sutradan oko podne. Tomislav šeta dnevnom sobom i sebi u bradu čita zabilješke koje kani uklopiti u govor. Jednom rukom šara zrakom praveći neke nevidljive arabeske. Svako malo odloži papir na stol, zastane i nešto dopisuje.
TOMISLAV: …priznanje države trenutak je kada se vrijeme kao horizont čovjekove prakse i vječnost slivaju u jedno, kada odlučnost nekolicine hrabrih postaje ostvarenjem volje mnogih. Želja za priznanjem stara je koliko i ljudska vrsta. O tome govori Platon kada kaže da postoje tri dijela duše, požudni, umni i treći kojeg on naziva thymos, a to je čista odvažnost. Pa ima li što odvažnije, pitam ja vas, od ushtjeti, usuditi se i ostvariti… (Zavrti nezadovoljno glavom i tresne papirima o stol.) …ah, jebi ga, ovo nema veze s mozgom. Zatupio sam s retorikom, a sve što treba je uzeti im glasove. (Šetka oko stola. Pali novu cigaretu. Uzima šalicu s kavom i odlazi do prozora. Gleda čas u nebo, čas u more.)
KAIN: (Izlazi is sobice u donjem dijelu pidžame i majici na kojoj je otisak Cobainove slike. Ogrnut je blijedim iznošenim bade-mantilom.) Joj ljudi, pa ja ću popizdit! Od rane zore me pilaš s Platonom i Hegelom. Pa znaš li ti di ti živiš, moj filozofe? Na kojoj geografskoj dužini?
TOMISLAV: Znam ja dobro i predobro gdje živim… legendo alternative.
KAIN: Bolje alternativa, nego obmanjivanje i prodaja magle. Ja bar nikome ne otimam ništa. Gažica po gažica i ja sam nekako okej, ali vama na vrhu piramide nikad dosta. Mi donji se naučimo proć.
TOMISLAV: (Nadmeno i pompezno.) Mali pazi što insinuiraš! A tko ste uostalom vi? Vi – donji? Koliko vidim sâm si i možeš govoriti samo u svoje ime. Uprotivnom, stavi se na listu kandidata pa zastupaj…
KAIN: Evo, evo, pa nije nam svima bog dao da se stavljamo na liste. Ti bi se stavio i na higijenske listiće, kad bi se na njima tiskale novine. Samo da ti slika izađe… he… he… he… Zovko sim – Zovko tam. “Nazovi Z, radi Zovka”, ha, ha…
TOMISLAV: Mali obrati pažnju na jezičinu! Nije sve zajebancija! Nisi među svojim uličarima!
KAIN: Oh oprostite. Ja sam smetnuo s uma da sam u društvu uglednika, čelnika, visokoga dužnosnika.
TOMISLAV: Sve ima svoje granice, upamti!
KAIN: I država ima granice. I ja bi’ najrađe s one strane te granice. (Nalijeva kavu, iz šlafroka vadi plavi “Ronhill” i pali cigaretu.)
TOMISLAV: …i država, i država, dabome, i to ova koja je… u krvi iskovana.
KAIN: U krvi možda i je, ali u tvojoj sigurno nije. Zadnji put si prolija krv da se prije skineš iz one vojske. Prijatno decembar! A zadnja puška koje si se dotaka bila je ona Bepova karabitača u Bisnom cirka ’74. Mislim da ima i polaroid s tim herojskim prizorom. Moga bi ga umetnit u privitak za životopis. Prema tome…
TOMISLAV: Ma što ti uopće znaš na koji sve način educiran čovjek može doprinijeti domovinskoj neodvisnosti. Što ti znaš što je državotvorna svijest!?
KAIN: Od tvoje je svijesti sve ovako i sjebano.
TOMISLAV: Ma što je… (Kao da se malo dvoumi prije nego što ponovi bratove riječi.) …što je sj… ebano?
KAIN: Sve, sve! Sve je sjebano, čoviče, sje-ba-no! Pa di ti živiš!
TOMISLAV: (Osvrne se oko sebe.) Ja ovdje vidim samo jednog sjebanog pojedinca i to je sva sjebanost koju ja vidim na djelu.
KAIN: Puno ti vidiš, puno.
TOMISLAV: (Mijenja taktiku i hini zabrinutost.) Ja ne znam što se to s tobom u međuvremenu događalo. Ti kao da nisi sasvim svoj.
KAIN: Ne znam tko tu nije svoj. Možda i nisam sav svoj, ali nisam ni sav njihov!
TOMISLAV: Hoćeš reći da sam ja prodana duša, jel’ to? A ja samo radim svoj posao. Uostalom završio sam fakultet, magistrirao, imam zvanje.
KAIN: Radiš svoj posao. Svi, jebi ga, najednom rade neki svoj posao. Pa jebeš po-sa-o. To su i nacisti govorili – mi samo radimo svoj posao.
TOMISLAV: Ma kako se usuđuješ, propalico! Pankeru! Nulo! Ti ćeš mene uspoređivat’ s nacistima! (Krene na nj, ali ga ovaj odlučno odgurne.)
KAIN: Odbij! Di ti je ona famozna kultura političkog dijaloga?
TOMISLAV: Ma ti ćeš meni držat lekcije? Ti meni? Pa ti si zavidan i pun… pun resantimana, luzeru jedan! Ti ćeš u najboljem slučaju završiti u nekoj komuni na liječenju, ili u nekom ispišanom portunu… s iglom u žili… eto.
KAIN: Opa, počeli smo se domorodački izražavat.
TOMISLAV: Ljubomoran si ti na mene, eto to je.
KAIN: Naročito. Ma pogledaj se, čoviče, ostavio si mladost po tuđim guzicama. “Nazovi Z radi Zovka” – to je to.
TOMISLAV: E, sad je fakat dosta! (Krene na Kaina, ali se uto otvore ulazna vrata i pojave se Jozo i Marija.)
JOZO: Evo nas, evo nas, našli smo nešto srdela i gavuna… (Pogleda u sinove.) Šta je sad? Kaine, sigurno si ga opet ispizdija u zdrav mozak!
KAIN: Poglavito mu je zdrav.
JOZO: Jesan ti reka da ga pustiš s mirom. Pa znaš li ti koliko je njemu taj govor važan? Kamo sriće, kamo sriće da si se i ti nečega i poštenoga uvatija.
KAIN: Nečega poštenoga, nečega poštenoga. Popljačkat puk i još tražit dodatni mandat? Sad će nam lično izvrtat džepove?
JOZO: Majke mi Isusove, ja ću ga zgromit!!!
TOMISLAV: (Skulirano.) Nemoj, tata, pusti ga. Vidiš da i ne zna što govori.
KAIN: Ja ne znam šta govorim? A ja ti govorim da ćemo svi kolabirat ako ti i ovi tvoji u roku sad ne sjašite!
JOZO: Ma ko će kolabirat? Ko? Je l’ to čitaš onoga Kolovrata? Metnija bi ja njemu nešto oklolo vrata. Je l’ to ekonomista, to je govno plaćenićko, kolaboracijonističko!
KAIN: Je li, je li?
JOZO: Je, je, ali prava se istina više ne može sakrit. To su blagodati ovoga globalnoga sela, moj prijatelju.
KAIN: Je l’ to znači da sad svi moramo bit globalne seljačine ka ti?
JOZO: Nemoj da ti globalna seljačina malo izdrica kičmu, znaš!
KAIN: Pardon, krivi odraz. Lokalna seljačina. Lokalna. Ha, ha… koja se nije srodila s urbanom sredinom, koja tri puta dnevno trči u svoje rodno selo!
JOZO: Mrš, pogrdo! Ja san ponosan na to šta san sa sela! Sela su dala velike ljude!
KAIN: S tobom se nema šta raspravljat’. Ti si zadojen!
JOZO: “Zadojen, zadojen” – čuj žargona. Ovo je Marija iz one tvoje po-vi-jes-ne čitanke za mlade skojevce izašlo.
MARIJA: Ostavi moju prošlost na miru! Ja sam odavno u penziji.
TOMISLAV: Dajmo se smirimo. Evo, ja ću prvi prijeći preko svih objeda. Ja sam tolerantan čovjek, Europejac!
KAIN: Ako si ti Evropejac, onda nam je bolje svima da selimo u Uzbekistan i Gornju Voltu, u Timbaktu, u pičku materinu!
JOZO: Eto jezičine, eto. Ovako on meni uvik, sve neke misli, nešto zakukuljeno, zamumuljeno, ko bi to poveza bog da te dragi jeba! U beštimji je prvi, a zna kritikovat zemlju u kojoj žive!
KAIN: Ajde, ajde.
JOZO: Devet su vikova Hrvati trpili, stenjali, ponizivali se, čuvali svoje sime i ime, a nema koji se režim nad njima nije iživjava, od Tatara, Ugara, Mlećana i Karađorđevića, a sve da bi pizdek ovi ovde pizdunski, napušeni, tako, da izvineš, priko nike stvari, pljunija na našu slobodu. Ma ja ću ga…
(Poleti prema Kainu, ali ga Tomislav zaustavi hineći pribranost.)
TOMISLAV: Polako, tata!
KAIN: (Plješće s cigaretom u zubima.) Bravo, bravo! Ovo je stvarno bilo dobro. Ovo je partizanska škola demagogije!
JOZO: Ma nemoj mi partizane, soriću te! Josipa mi!
(Opet se zalijeće na Kaina, ali ga Marija i Tomislav spriječe.)
TOMISLAV: Petre ne provociraj ga! Nemoj, tata, šta ti je. Nemoj zbog…
MARIJA: Josipe, nemoj zbog Tomislava. Znaš i sâm u kakvom smo susjedstvu.
KAIN: E, da gospodin ne bi osta bez glasova zbog disfunkcionalne familije?
JOZO: Čuj, čuj, samo prkja, bali, prdoklači, trli-brli, trli-brli… otiša si ti na kvasinu, mali moj, od tih droga šta ih zobješ.
KAIN: Eh, a na čemu si tek ti?
JOZO: Kako one moje tuke na kukuruz – tako i on na dròge. Cok, cok, cok… (Pravi neki čudni “mot” glavom kao da oponaša kljucanje peradi.) …cok, cok, cok…
KAIN: (Gleda s nevjericom u oca.) Pa pogledaj ovo? Ti si stvarno budala.
JOZO: Nije ni čudo šta za drogaše kažu da kjucaju. Samo ja od moje peradarske farme iman neke koristi!
TOMISLAV: Dobro, tata, ne pretjeruj!
MARIJA: Ma ja isto mislim da je više dosta toga. Pa susjedi će nam se smijati.
JOZO: Neka se smiju, neka umru od smija. Ne bacila Jozo više na to, a-ha, ni zere gospe mi. Kad odeš bogu za kurira, ko te onda pita za kućni savjet i bon-ton. Ja ću u svojoj kući činit šta me je volja!
TOMISLAV: Plediram na smirivanje situacije.
KAIN: Čuj termina – plediram? Zovko pledira. Plediraj u saboru.
TOMISLAV: Mali, ja ti ponavljam, da nisi zreo da se očituješ o politici!
KAIN: “Očitujem?” Teške su riči pale.
TOMISLAV: Ma marš… (Zafrlji pepeljaru i baci je na Kaina, ali se ovaj izmakne. Pepeljara tresne o zid i razleti se.)
MARIJA: (Utrči među njih.) Pa djeco, dosta je više!!! Isuse Bože!
JOZO: Kaine, biž ća iz kuće! Ovo ti najiskrenije, ka otac govorin, izađi i oladi glavu, inače ću zvat MUP da ovde nekoga deložira. Ja se neću više s tobom zajebavat. Ovo je pravna država, ima ko to rješava!!!
KAIN: Ima, ima. I meni je dosta ove prolupane spike.
MARIJA: (Kainu.) Petre, molim te…
KAIN: Eto, to ti je moj Tomek… (Pljus! Ponovno pljuštanje vode.)
JOZO: Šta? Stani stani! Mučite sekund! (Pljus! Pljus! Pljus! Sve jače.) Muku ti Isusovu, ja ne mogu virovat svojin ušima!!
MARIJA: Josipe, pazi na rječnik. Što je bilo?
JOZO: Eno ona prokletinja četnička opet proliva. Opet! A lipo san mu razvalija odvod za opomenu. Šta se to uzbahatilo, šta se to uskurčilo, ljudi moji! Ovde usrid slobodne, neodvisne Hrvatske on će mene, pizdun jedan troprstaški, jebat u zdrav mozak! On mene, i to ovde di san nakon iljadu godina, konačno, svoj na svome. Ma neš majci…
MARIJA: Josipe, mislim da je ono jučer bilo sasvim dovoljno. Tomislave, daj ga, molim te, ti urazumi.
TOMISLAV: Daj, tata, ne pretjeruj!
KAIN: Ja, odoh, prije nego počnu generalne pizdarije. (Uzima jaknu i gitaru i odlazi.)
JOZO: Di ćeš u pizdu materinu sad kad je najzanimljivije?!
KAIN: Hrvatice i Hrvati, doviđenja. Nek vam je Bog u pomoći.
(Opet se čuje pljuštanje vode. Cijeli mlaz, a zatim opet ništa.)
JOZO: E, bogami sad je dosta! (Otvara vrata i izlazi na balkon, naginje se leđima preko ograde pokušavajući vidjeti što se to zbiva na Zagorčevu balkonu.)
MARIJA: Ja zbilja ne znam zašto svaki dan peru balkon. Ovo ti je luda kuća, sine moj. Bolje ti je što si gore.
TOMISLAV: A vidim i sâm.
JOZO: Ko zna? Ko to zna? To su neka njiova posla. Ne bi se začudija da kupus kiseli na balkonu, ili da prajce tovi na njemu. Ka oni kninđa šta je kozu veza za ogradu na osmi kat. Blâgo držat po visokogradnjama, to in je kultura?!!
MARIJA: Mislim da se Zagorac ne bi usudio biti do te mjere radikalan.
JOZO: (Naginje se leđima preko ograde.) Alo, Vojvodo! Nu, nu, metnija je neko gumeno crivo. (Gleda gore na Zagorčev balkon i poteže za neko crno crijevo koje visi umjesto odvoda. Pjeva.) “Oj svijetla majska zoro, oj-svi oj-svi-jetla maj-ska zo-ro… majko naša Cr-na Go-ro…”
TOMISLAV: Pa, tata, molim te, pa misli malo na mene.
JOZO: … čekaj, čekaj… “sinovi smo tvog sti-jenja… sino-sinovi-smo…” Alo? “Oj Vojvodo Sinđeliću, srpski sine od Resave Ravne”, je l’ ti ta malo draža, ha? Il ćeš “Od Topole pa do Ravne gore”? Eeeeej… (Pljus! U tom trenutku izlije se golemi mlaz prljave vode Jozi u lice.) Aaaaaaaaajme, majko, ajme šta ovo peče, ajme, evo oslipija san, unti Isusa, oslipija san!!! (Prekriva oči dlanovima.)
TOMISLAV: Tata, što je? Tata!
MARIJA: Jao Josipe, pa rekla sam ti da ne izlaziš. Taj tip je stvarno manijak.
JOZO: Brzo špiglo, špiglo! Ajme zalija me nekon kiselinom, oči će mi iscurit!!!! Ovo je sigurno neki bojni otrov!!! Vitriol, vitriol! Ruvinja mi je cilu facu! Oslipiću! Oči će mi iskapit! Bez vida očinjega ostat?
MARIJA: Jao majko moja, jadna ti sam. Daj Josipe da ti vidim oči. Daj…
JOZO: (Odjednom kao da se smiri.) Dobro je, makni se! (Otkriva oči. Tomislav i Marija pregledavaju mu oči.) Dobro je.
TOMISLAV: Tata, smiri se. Sve je u redu. Mislim da je samo sapunica. Je li ti bolje?
JOZO: Je, je. Uff… (Šeta malo okolo i trlja oči.)
MARIJA: Ne trljaj oči, tek ćeš ih iziritirati. Isperi ih vodom.
JOZO: Jeba on mater svoju vidovdansku, sad će vidit! (Ispire oči nad sudoperom u kuhinji, a zatim odlazi do regala i iz ladice vadi pištolj.)
MARIJA: Josipe, kao boga te molim nemoj!
TOMISLAV: Tata, daj se urazumi!
JOZO: Evo, evo, sekund, samo da ga malo poplašin! (Izlazi na balkon i cilja pištoljem kroz ogradu, pritišće obarač, ali pištolj ne puca. Provjerava magacin.) Nu! A pun je ko šipak. (Ponovno pokušava, vraća se na balkon i viče.) Zagorac, Zagorac, jeba te Nedić. Ha? Ko je zatvara Židove na Banjicu, ko? Hrvati, ha? Da bi onda nas optuživali za genocid, a koje činija holokaust, ko? Jel’ Hrvati, jeba te Vasilije Krestić! Znan i ja povijest!!
TOMISLAV: Daj tata, molim te, skandaliziraš me tu pred cijelim svijetom!
JOZO: Dobro, dobro… evo. Jeben ti samokres i boga! (Popne se na prste i iščupa improvizirani gumeni odvod sa Zagorčeva balkona i zavijuti ga dolje na ulicu. Pobjedonosno vraća pištolj u kredencu.) Neka bude sritan šta mi je sin tu, čovik na položaju, inače bi mu onu gumicu nataka ka brnjicu.
MARIJA: Tomislave, skloni sine sad knjige, nešto ćemo na brzinu ručati, i mi odosmo.
JOZO: Nećemo jist! Mare, pakuj i pravac Bisno! Tamo bar nemam trofaznoga majmuna da me vodom proliva!
TOMISLAV: Bože, atmosfera je stvarno pregrijana.
PRIZOR TREĆI
Oko devet sati navečer. Tomislav sjedi za stolom u dnevnoj sobi i priprema govor. Stol je prepun knjiga i papira. Uzima neku od skripti sa stola, otvara je na označenom mjestu i s olovkom u ruci počne poluglasno čitati.
TOMISLAV: “Mudar je čovjek, po Hegelu, dakle, onaj koji ostvaruje apsolutno znanje, to jest ‘sveznanje’, u samom sebi, i navlastito u vlastitoj osobi. I to je, prema Kojèveu ‘neviđena smjelost’ – ustvrditi da on, smrtnik, u sebi utjelovljuje apsolutnu mudrost…” – ah, ovo je apsolutno beskorisno! (Rezignirano odgurne skriptu. Skine naočale, baci olovku na stol i zapali cigaretu. Uto se oglasi zvono na vratima.) Pa k vragu! Ovdje je stvarno kao na kolodvoru! (Ustaje i kreće prema vratima, ali se ova u tom trenutku malo odškrinu i proviri ruka s dugom, damskom rukavicom.)
DORIS: (Još uvijek iza vrata.) Kuku! Alo alo! Kuku!
TOMISLAV: ??? (Približava se vratima na prstima, a onda zgrabi kvaku i naglo ih širom otvori.) Oooooo, to si ti!
DORIS: Ja, ja. A ko bi drugi. Mmmm… (Djeluje nacvrcano.)
TOMISLAV: ??? (Zuri u Doris u svečanoj večernjoj toaleti koja na sebi ima visoke pete i haljinu s dugim bočnim izrezom. U jednoj ruci drži bocu bijelog martinija, a u drugoj muštiklu.) Pa, ovaj…
DORIS: Pa dobro, ’oćeš me pustit unutra, ili ću cilu večer stat ovako na vratima ka drvena Marija?
TOMISLAV: Da, da, ovaj ne, uđi slobodno.
DORIS: (Ulazi svečano poput filmske dive stavljajući oprezno nogu ispred noge, odbijajući dimove.) A, je l’ mi dobra opravica, ha? Ovo mi je Đankarlo da u trajno vlasništvo nakon sešna. Toliko sam ga zadovoljila… mislin toliko je bio zadovoljan mojim radom, čisto profesionalno.
TOMISLAV: Izgledaš fe… nomenalno.
DORIS: Ovo je jedna starija Gućijeva kreacija, limidit edišn. Prva serija Tom Forda, navodno.
TOMISLAV: (Iskreno udivljen.) Savršeno.
DORIS: Evo, donila san martini. To se moraš naučit pit ako oćeš bit svjecki čovik, a na dobrom si putu.
TOMISLAV: A je li?
DORIS: Rekla san jučer da ću svratit da te malo ispipam glede i u svezi života gori u Metropoli, i općenito kakve su mogućnosti u ovoj mojoj profesiji. (Baci pogled na stol prepun knjiga.) Ajme, pa ti si u poslu. Je l’ smetan?
TOMISLAV: Ma ne, ne. Ma kakvi. Izvoli, oprosti, nisam očekivao posjetu.
DORIS: Je li sigurno ne smetan?
TOMISLAV: Ma šta ti je.
DORIS: Sigurno? E, onda nam napravi po jedan martini. (Zbacuje pelerinu i ostaje otkritih ramena.) Ustvari ja ću. Imaš leda?
TOMISLAV: Mislim da imam.
DORIS: Dobro, pošto nemaš pravi ledomat i onu spravicu za mućkanje, nešto ćemo izmajmunisat.
TOMISLAV: Izmaj… munisati?
DORIS: Izimprovizirat.
TOMISLAV: Izimprovi… zirati?
DORIS: Pa normalno. Moraš se učit pravit martini u svim prilikama. Englezi su ga u Drugom svjeckom ratu i u rovu pravili. Prema tome?
TOMISLAV: (Zbunjeno.) Dooobrro… da vidimo.
DORIS: (Otvara frizer.) Evo leda, samo je malo krupan. Imaš masline?
TOMISLAV: Imam neke crne, domaće, mislim.
DORIS: Super. Da nemaš slučajno one oriđiđi čaše za martini, nemaš sigurno?
TOMISLAV: Nemam.
DORIS: A one visoke za šampanjac i bakarsku vodicu?
TOMISLAV: E, to imam.
DORIS: Uf ovi led je stvarno preglomazan. (Vadi kocku leda i vuče je po svojoj goloj ruci.) Je l’ voliš ti led osjetit na koži?
TOMISLAV: Pa…
DORIS: Uime, ja to obožavan. Mmmmmm… (Gladi se po vratu komadom leda.) Ka da me liže neki reptil…
TOMISLAV: Leptir?
DORIS: Ma ne nego reptil! Gmazovi su naladnija bića. Njima krv teće na pet stupnjeva, tako nešto. Probaj! (Krene s ledom prema njemu, ali ovaj ustukne.)
TOMISLAV: Pa ne znam. Bolje ne…
DORIS: Ajde ne boj se, neću ti ništa. Šta si se cili napeja ka struna, nježna struna mandoline… he… he… he.
TOMISLAV: Ma ne, nisam baš za led, ustvari sam prehlađen.
DORIS: A je l’ ti znaš šta je “mandolina” u žargonu moje tete Cice?
TOMISLAV: Mmm… ne?
DORIS: E, neću ti reć. Bezobrazno je, a ti se misli.
TOMISLAV: ???
DORIS: Ove su kocke stvarno prevelike. (Zagleda kockice leda, vaga ih u dlanu.) Imaš li macuketu i dasku za tuć šnicele? I jednu jaču najlon kesu?
TOMISLAV: Pa valjda imam, naći će se.
DORIS: Daj!
TOMISLAV: (Kopa po zidnom ormaru. Naposljetku vadi dasku za meso, drveni bat i najlon kesu.) Evo, izvoli, sve je tu.
DORIS: Sa’š vidit kako se pravi martini iz kućne radinosti. (Istresa led u kesu, veže je pri vrhu, stavi je na dasku za meso, a zatim počne macom razvaljivati po njoj razbijajući led na sitne komadiće. Kad prvi put zvizne macom Tomislav poskoči.) Evo, ovako! Ovako! Ovako! (Tras!) Ovako! (Tras!) Ajme! Ah! (Od siline udaranja rasplete joj se kosa.) Uf! Uf! Urrrfk! Cila se ovako ražestin kad rukujen s macon. (Tras! Tras!) Evo!
TOMISLAV: (Malo ustukne.) Mislim da je dovoljno.
DORIS: Daj sad jednu teću s poklopcem, ali ne puno veliku.
TOMISLAV: Evo, samo malo. (Odlazi, vraća se, donosi teću.)
DORIS: Pazi sad. (Istresa stucani led u teću i lijeva martini. Gotovo cijelu bocu. Poklapa lonac i počinje ga tresti da se led i martini izmiješaju.)
TOMISLAV: Ja sam impresioniran.
DORIS: Ovako to triba dobro istrest, dooooobro istrest. Pfffrhh, pffrhk… (Frkće otpuhujući pramenove kose koji joj se lijepe za usne.) Šejk it bejbe šejk! Mmmmmh… znaš kako kaže Đems Bond, to jest Pirs Brosnan?
TOMISLAV: Ne.
DORIS: On za martini kaže uvik – šejken, not strd. Šejken – not strd! To znači da mu ga tresu, a ne mišaju!
TOMISLAV: Mda?
DORIS: A jel’ ti više voliš da ti ga tresu, ili da ti ga mišaju?
TOMISLAV: Pa…
DORIS: Ma na martini mislin, da se razumimo, šta si odma ublidija. Šejkn je ka gospocki, a strd je za điksije! Imaju i oni u Forin ofisu đikana na bacanje, bez brige, i onda je to kako ko pije martini ka neka ajmo reć distinkcija… (Znakovito zastane iza ove riječi.) …između gospode i rodijaka, između đentlmena i bolida, razumiš?
TOMISLAV: Da znam, bio sam, uostalom, u Engleskoj. Engleska je kolijevka…
DORIS: Nemoj mi sad neku pilanu o kulturi i povijesti, nego mi daj one visoke čaše i masline.
TOMISLAV: Dobro, evo, evo. (Donosi čaše i masline.)
DORIS: Taaako. (Skida poklopac s lonca i lijeva martini s tučenim ledom u čaše.) I sad po maslinica i super. Evo… (Pruža mu čašu.) …sad možemo u salon.
TOMISLAV: Hvala, izvoli, sjedi. Sklonit ću ove knjige.
DORIS: Ne tribaš ništa sklanjat. Ja volin kreativni nered. Mene ta intelektualna nalektriziranost, kako bi rekla, stimulira.
TOMISLAV: Pa jest, da. I ja sam za kreativni nered.
DORIS: Uf! Šta san se uspotila. Gola san voda. (Diže kosu u punđu.) Cila san se razbarušila. Taako. A sad ćemo nazdravit.
TOMISLAV: Čemu?
DORIS: Životu u Metropoli.
TOMISLAV: Dobro. Za život u Metropoli.
DORIS: Taaako je. Za život u Metropoli. (Sjedne na stol i visoko prekriži noge.)
TOMISLAV: Okej, okej.
DORIS: Da vidimo šta se tu čita? (Uhvati neku od knjiga sa stola i nasumice je otvori.) “Postoji čitava skala pojmova kojima se određivala bit čovjeka. Ono što obuhvaća njegov odnos prema povijesti, prirodi, prema osnovnim formama ljudske egzistencije. Znamo ta određenja…”
TOMISLAV: Dobro nemoj sad. To sam uzeo više onako za inspiraciju. (Pokušava joj oteti knjigu iz ruku.)
DORIS: Čekaj, čekaj… “znamo ta određenja: homo faber, homo kogitans, homo laborans, homo agens, homo lokvens, homo kompenzator…”
TOMISLAV: Ma daj, molim te, prestani…
DORIS: He, he… čekaj… (Otima mu se i okreće leđa. Pokušajući dohvatiti knjigu Tomislav je nehotice obujmi.) “…homo ludens, homo performator… nema sumnje da je čovjek još uvijek, usprkos naukama o čovjeku, o društvu, povijesti, prirodi i kozmosu, između tajne i transparencije…”
TOMISLAV: Ma daj….
DORIS: Ček, ček… između, dakle, tajne i transparencije, “zagonetni fragment kozmičke avanture.”
TOMISLAV: Mislim da je dosta! (Sada joj već pomalo ljutito otme knjigu.)
DORIS: Ma šta si se namusija tako? Ma šta? (Počne ga kao dijete štipkati za obraze.) Ma jesi ti jedan “zagonetni fragment kozmičke avanture.” Ha, ma jesi li, reci ti svojoj meni?
TOMISLAV: Držim da je najbolje da prekinemo s ovim. Neumjesno je.
DORIS: Ma on drži, ma šta ti držiš moj zagonetni fragmentiću kozmičke avanture. Ma šta…
TOMISLAV: Trebalo bi…
DORIS: …meni natočit još malo martinija i zapalit jedan cigaret, eto šta, prosim lepo, ali ti da mi ga zapališ i zatakneš u cigaršpic. Ajme uvatija me ovi martini, baš mi se pleše. Imaš neku muziku za pravi ples. Nešto ka mambo, ili tango, pa da ono minjamo ružu, iz zubi u zube… mrrrrh, mrrrrm… (Krene nekakve tango korake na imaginarnu muziku.)
TOMISLAV: Evo još martinija, a evo i Marlboro.
DORIS: Evo pljuga. Pljuga, pljuga, stari. Je li tako kažete vi purgeri? I ti si malo purger, kad si toliko gori.
TOMISLAV: Ma nisam ja.
DORIS: Ma šta nisi ti, šta, zagonetni fragmentiću.
TOMISLAV: Nisam purger.
DORIS: Mrrhhhm… pljuga, pljuga, kaj ne. Jel tako kažu ove tvoje s televizije. Sad bum malo popljugala, ne… ha ha ha ha ha… (Nasmije se grleno.) Moraš me učit sve te termine, jer kako ću se drukčije isfurat u Metropoli… da… da… popljugala… Pepeljuga… ha… ha.
TOMISLAV: ??? (Stoji zbunjeno s čašom martinija u jednoj i dvjema zapaljenim cigaretama među prstima druge ruke.)
DORIS: Ajme oprosti, ne znam šta mi je. Nekako me puka ovi martini. Mhm hahahahah… ha… samo da me ne spopadne onaj ludi smij. Iz čista mira.
TOMISLAV: Dobro, sve je okej.
DORIS: A šta je najednom vruće za ispizdit. Uffff… joj nešto me srbi na leđima, otkopčaj mi malo ovo čudo. (Okreće mu leđa, diže kosu s vrata.)
TOMISLAV: Pa ne znam je li baš uputno…
DORIS: Joj samo malo, ajme šta me srbi, najednom.
TOMISLAV: U redu.
DORIS: Srbi, srbi… ne Srbi, nego srbi. Koga srbi taj se češe. He, he, ovo san dobro rekla. A sad me počeši, tu taaaako… mmmm. Tu, tu, tu, tu, tu…
TOMISLAV: Je l’ tu?
DORIS: Tu, tu. Mmmmmm.
TOMISLAV: Da?
DORIS: Ništa da, ništa ne. (Okrene se naglo i haljina joj spuzne s ramena. Privuče ga sebi i počnu se ljubiti. Padaju na kauč.) Mmmmm…
TOMISLAV: Mahmmm…
DORIS: Samo malo da zbacin ove štule.
(Tomislav se malo pridiže, a Doris skida jednu po jednu cipelu i baca ih preko naslona kauča na drugi kraj scene gdje se otvaraju vrata i proviruje kuštrava, neobrijana Kantina pojava.)
KANTA: Šta je ov…
(Istog trena zamukne shvativši o čemu je riječ. Zaokupljeni svojom rabotom Tomislav i Doris ga i ne primjećuju. Jedna Doriskina cipela padne mu pred noge. Kanta je podiže i zagleda kimajući glavom s odobravanjem, a onda još malo virka, propinje se na prste, ali s mjesta na kojemu stoji ne vidi što se zbiva na kauču. Zabrinuto zavrti glavom, a onda pažljivo zatvori vrata za sobom i izađe.)
TOMISLAV: (Oslobodivši se jedva iz Doriskinog zagrljaja, kao gnjurac koji roni na dah.) Uhhhf, ne znam je li ovo baš pametno.
DORIS: Ko te pita šta je pametno. Nemoj sad nigdi ić! (Grabi ga i odvlači na desni kraj scene prema Kainovoj sobi.)
PRIZOR ČETVRTI
Haustor, nešto kasnije. Izvana se čuje vjetar. Kanta driješi Konana i ovaj se rastrči uokolo. Iz džepa na lijevom rukavu spitfajerice vadi tanki joint i pripaljuje ga. Na glavi ima crnu vunenu kapu, “dokericu”, koju svaki čas skida i njome trlja vlažnu kosu. Ima kratke, odrezane “rebatinke” s isurjalim resama i na nogama kanađanke, bez čarapa. Na glavnom ulazu pojavljuje se Kain.
KANTA: Oooooo, legendo alternative, kako smo? (Gega oko njega kao bokser s jointom u ustima i pravi neke “moše”. Pruža mu ruku za košarkaški pozdrav.)
KAIN: Šta je, Rino. (Nekako mlako i rezignirano.)
KANTA: Ajde nemoj mi s tim Rino. Svi znaju, i ja znan da me zovu Kanta. Jebi ga, tako san oznaćen. Ja san deponija ovoga našega poniranja… uiiiissss… ja san svijest ovoga sada, te ćiste… uissssssssss… pris… nazoćnosti… huuuuuu.
KAIN: Da, da, vidim da si propisno doziran. Pa šta pušiš tu, sve ćeš zasmrdit, netko će te prijavit.
KANTA: Ćoviće, burin je, a opra san glavu. Ne da mi se odat ka redikul oko kvarta. Uvatiću menegitis, puntu, plauritu… oala blanje!? Oš dim?
KAIN: Daj, kad si već tu.
KANTA: Slobodno? (Pokazuje na gitaru u koferu.)
KAIN: Slobodno.
KANTA: Oj-ha, oj-ha, pajdo, dobra li je! (Vadi gitaru iz kofera i s ponešto lažnim udivljenjem počinje drndati po žicama pokušavajući odsvirati “Stairway to Heaven” Led Zeppelina.) “Derz a lejdi hu… hmmm… jebi ga… derz a lejdi hu… mmmm… derz a lejdi hu… a u kurac!
KAIN: Dobro, dobro, znamo koja je stvar.
KANTA: Eh, jebi ga… (Vraća gitaru u kofer.) …koji san ja kmet, sve je izdimilo! Progresivna amnezija, nego…
KAIN: Evo ti ovo čudo. Jako je u pičku materinu. Brrrruhhhhh… (Ispušta jedan dugi, dugi dim i vraća mu joint.)
KANTA: To, to, takvog te majka voli. He, he, he… majka voli… he, he, ovo san dobro reka… nego… jel’ možemo odigrat jednu virtuelnu igru, jednu zamišljajnu upidbinu… he, he…
KAIN: Nemoj mi to s jezikom, molim te, dosta mi je Tomislava i njegove pilane. Nije mi do cirkulara. Meni je današnji dan dug, predug bio…
KANTA: Ma i meni je, jebemi mater, ako nije, evo, ali igra oslobađa. Slušaj, evo, grad je recimo… uisssssssss… napala neka kuga, a nigdi nikoga i samo ti možeš spasit svekoliko općinstvo, ako taćno odgovoriš na postavljeno pitanje… moraš i zamislit da san ja… uiissss… ono ka neko mitološko biće, da iman ženski glas, tilo lava, rep od zmije i krila od orla… ali nije to ništa strašno, takva su indonezijska božanstva, i još gora… huuuuu… ono slon sa nogon od rode i slićno… to je njima ka normalno…
KAIN: Zašto bi ja to zamislija, šta je tebi, kakva indonezijska božanstva, šta bališ ti, čoviče?
KANTA: Ma samo oću to, ćisto da vidin kako bi ti odreagira, i da se ostvari proroćanstvo… uissssss… da nas sve oslobodiš, razumiš, od te kuge šta je ušla u nas i to.
KAIN: Kakva kuga, ja ne znam…
KANTA: Samo ne smiš reć da ne znaš, samo to ne.
KAIN: Dobro daj, i ja sam glup kad puštam da mi nabrijavaš filmove.
KANTA: Evo, evo pitanja. (Stane na jednu nogu i digne ruke iznad glave. Kao neko indijsko božanstvo.) Ali dobro promisli, do-bro?!
KAIN: U redu, promislit ću.
KANTA: Koje živo biće, sa samo jednin glasom, ima ponekad dvi noge, ponekad tri, ponekad ćetri, a najslabije je kad ima najviše nogu?
KAIN: Kakvo je to sad pitanje u pičku materinu? Je l’ to ka neka baza, vic?
KANTA: Je l’ ti ja parin vic maher? Predsjednički kandidat, ha? Neš ti šta san ja bazovit za popizdit. Ovo je pitalica sa dalekosežnim posljedicama. Dakle, još jedamput: “Koje živo biće, sa samo jednin glasom, ima ponekad dvi noge, ponekad tri, ponekad ćetri, a najslabije je kad ima najviše nogu?”
KAIN: Pa šta ja znam, ne znam. Žirafa?
KANTA: (Razočarano. Baca dogorjeli joint i gazi ga.) Ćuj žirafa? Pa koja žirafa konju, kako može bit žirafa!!? Koji ti je kurac, mućni glavom! “Najslabije je kad ima najviše nogu?” I???
KAIN: Pa žirafa je slaba u noge.
KANTA: (Posprdno.) Je, je, al’ je ka jaća u glavu? A razoćara si me. Ra-zo-ća-ra!
KAIN: Pa, čovječe, uopće ne mogu upratit šta ti briješ?
KANTA: Kad nemaš intuiciju, jebi ga. Bukvalan si, ne ćitaš fluid.
KAIN: Pa šta je to biće?
KANTA: Pa ćovik, jebi ga. Na ćetri ide kad je beba, na tri sa šćapom kad je starina, a na dvi kad je u punoj snazi, eto, neš ti.
KAIN: Odakle ti to?
KANTA: Ma to je klasika, mit, razumiš, drama, Sofoklo, Kralj Edip, prića o incestu grižnji savjesti, ubistvu ćaće, sjebanin tabanima, jebanju matere i konzekvetnom kopanju oćiju. A tu je i prorok sa tri suve sise ili tako nešto… sve san to ćita na brodu!
KAIN: Ti si totalno odvaljen.
KANTA: Je, je, ja san odvaljen. A ja samo primjenjujen mitski govor koji je svugdi oko nas… mit je vjećno tkanje…
KAIN: Vječno sranje!
KANTA: Je, je, ali da si pogodija, ja bi, to jest ćudovište, to jest sfinga koja tlaći pućanstvo iz Tebe, palo mrtvo, i oslobodija bi se cili grad, i pozitivna energija probujala bi iz svih ćakri, i sve tako, jin jang, blek en deker, điju-đicu, Grajner i Kropilak itd… a ovako, ne znan šta će bit…
KAIN: Ne znaš šta će bit? Pa ti uvik nešto turpijaš bez veze. Nisi normalan!
KANTA: Ja san možda nenormalan, ali ti ne ćitaš fluide, a fluidi su sve, poglavito ako su… (Pali novi još manji i tanji joint koji prethodno dobro zagleda.) …tjelesni… jer to vrti, to oće, to je bisno, to želi… a kuga je i svak pogan je, brat bratu ne viruje.
KAIN: Šta lupetaš ti čoviče?
KANTA: Uisssssss… ja lupetam da triba pratit fluide, držat oći otvorene, borbena gotovost na visini… jer brat bratu ne viruje, ni otac sinu, doduše zbog matere za koju on ne zna da mu je mater, ali, opet, sve je to incest, stara stvar… eto ja tu nešto insinuiran, ali izgleda da nema volje ni želje da se shvati i ćuje istina, a istina… uissssss… oslobađa.
KAIN: Je l’ mi ti to oćeš nešto priopćit?
KANTA: (Odjednom se uhvati za ogradu stubišta i počne vikati gore prema višim katovima.) Konane, Konane! Salazi doli, jesme ćuja! Ovaj sekund! Jesi ćuja? Prodaću te u Italiju! (Odozgo se začuje krvoločan lavež.) Jes’ vidija? Ćim kažem da ću ga prodat u Italiju, odma’ odreagira!
KAIN: Ma pusti sad Konana i objasni šta si tija reć?
KANTA: Ja san ti to nešto… uisssssss… priopćava kroz mit, a i mit je jezik, samo su tu cile sekvence ka rići, razumiš, a ne jedno po jedno. A tija san reć da kad se situacija intenzivira triba poduzest mjere i propuva si ako se puno misliš. Kontemplacija jebe ućinkovitost, to je stara stvar, ono Hamlet – jebe te mrtvi ćaća… uissssss! Mjere, dakle, triba poduzet mjere!
KAIN: Zašto bih ja poduzima mjere?
KANTA: Mjere bi triba poduzet za 90-60-90! Za to triba poduzet mjere.
KAIN: Idealne mjere?
KANTA: Ne, ne, ne, ustvari da. Mjere za mjere, ono Šekspir, mežr for mežr, i šta su idealnije – to idealnije su potrebne mjere, jer one oćituju incestuozne namjere, a onda pada kuga na cili grad, zbog njene nećasne rabote.
KAIN: Čije rabote?
KANTA: Njene, eto čije! A ti se misli.
KAIN: (Tajac.) Doris… kine?
KANTA: Ma to, heureka! Vunderkind! Aj-kju probija plafon, a govore da nam priti odliv mozgova. Dokle ste ti i tvoj braco tako brzoumni, tako pronicljivi ka sifilitićari u zadnjoj fazi, živiće ovaj narod. Dok je vas…
KAIN: Pa šta si se sad navio, budalo…
KANTA: …ne bojin se ja za Hrvate. (Opet se hvata ograde i pilji negdje gore kroz osvijetljeni tunel stubišta.) Konane! Konane! Jeba te bog, znaš ti da ja jedini u ovoj jebenoj državi iman pit-bula koji se neće tuć. Nije uopće krvoloćan, njanci mrvu. Ne znan kako mu je izosta taj gen. Neću dobit ni pesto maraka za nj…
KAIN: Zajebi ti sad Konana, vratimo se mi na temu. Znam ja na šta ti ciljaš. Znam ja dobro, dobro ja znam tvoje finte, a sve ispod žita, u šali pa razvali… je l’ to? Znam ja…
KANTA: (Najednom ljut kao ris.) Šta ti znaš, ništa ti ne znaš, ništa, krhko je znanje! Nemoj mi bit ufuran u svoje vidovnjaštvo. Ali upamti (Unosi mu se u lice.) – niko još nije ubra Kantu! Ja san za tebe jedna enigma, ćoviće, ja sam šaman, vrać, žrec, trikster, egzorcist, derviš… dodola…
KAIN: Čekaj, polako, smiri se. (Ptitišće dugme, zove lift.)
KANTA: (Sav van sebe.) …Don Huan, Karlos Kastaneda, Hudini, Krišnamurti, za tebe, ćoviće, svjecko ćudo Artura Klarka, odiseja u svemiru, Deniken…
KAIN: Ma i ja sam budala kad se upuštam s tobom u spiku.
KANTA: I ne upuštaj se i bolje ti je!
KAIN: (Uzima gitaru i ulazi u lift.) Zbogom!
KANTA: (Skida kapu i trlja tjeme. Bulazni nešto sam sa sobom.) On će mene, ćuj mene… mhm… huuuuu… malo sutra… koji teški autizam, ono ka “Rejn men”. Gataj mi gataj na ćaćkalice, a u biti si debil!
PRIZOR PETI
Doris i Tomislav u dnevnoj sobi. Oblače se. Doris hoda gore dolje i kupi razbacane dijelove odjeće.
TOMISLAV: Ne znam sam što nam je… što mi je ovo trebalo. Ovo je bilo sasvim…
DORIS: Bolje ti je da činiš kuco. Jezik za zube i zapali mi duvan.
TOMISLAV: Pa znam, mislim da bih htio…
DORIS: Šta!? Šta? (Stoji i gleda ga raskopčane haljine, sa štiklom u ruci.) Šta bi to gospodin sad tija? Gospodinu je nešto na pameti?
TOMISLAV: Pa, kako bih rekao…
DORIS: Izrazi se, zato si se i školova da se izražavaš u svim situacijama, pa se lipo odrazi ka čovik, ali mi prvo zapali taj cigaret!
TOMISLAV: Evo, evo. (Pali cigaretu i dodaje joj.)
DORIS: E, fala, a sad mi ovo zakopčaj! (Okreće mu leđa i diže ruke. Otvaraju se vrata i pojavljuje se Kain.)
KAIN: ??? (Bez riječi spušta kofer s gitarom na pod.)
TOMISLAV: (Stoji iza Doris. Patent na haljini je napola zakopčan.) Eh, ovaj, Petre. Čekaj da ti objasnim. Nije to što misliš.
DORIS: Petre… (Tomislavu.) Ma daj pusti me stoko! (Otrgne se i krene prema Kainu.) Petre ljubavi. To je ništa, mislim nije ništa bilo. Ništa bitno…
KAIN: Miči se! (Odgurne je.)
TOMISLAV: Petre, daj saberi se. Evo da sjednemo i riješimo to ko ljudi.
KAIN: Riješimo to ko ljudi? Pizdo! Koja si ti hijena. Pa moraš li ugrabit baš sve šta ti se nađe na putu? Ha?
TOMISLAV: Pa nemojmo sad, daj evo ljudi smo.
KAIN: Ljudi smo, ljudi, smo kako ko. Ali taj tvoj smisao za grabež, to je priča za sebe.
DORIS: Petre, nemoj molim te, sve ću ti objasnit!
KAIN: Biži od mene, kad san reka! (Krene prema bratu. Doris pokušava stati među njih.)
DORIS: Daj, nemojte, ja ne dozvoljavam!
KAIN: Ma ko si ti? Miči se! (Odgurne ju, ovaj put snažno.)
TOMISLAV: Ne guraj je! Upozoravam te! (Uzmiče.)
KAIN: Pizdo jedna uvlakačka, otimačka, sad ćeš vidit. (Otvara ladicu regala i vadi pištolj. Provjerava magacin.)
TOMISLAV: Hej, hej, hej! Nije valjda da ćemo se tako obračunavati! (Ustuknjuje i povlači se prema desnoj strani scene.)
KAIN: Nije valjda, nije valjda…
DORIS: Ma daj Petre, bacaj taj pištolj! Jesi poludio.
KAIN: Biži kad san ti reka! (Gurne ju na pod i uperi joj pištolj u čelo.)
TOMISLAV: Petre, ne igraj se. Daj taj pištolj!
KAIN: Ha, ha, sad će ono prijateljsko uvjeravanje. Giv mi d gan. Ju don vona du det, du ju? Pa nisi ti Klint Istvud! Ti si državni lutak… (Mjerka ga preko nišana.) …koji obmanjuje ljudstvo i krade tuđe žene. Lopina si ti, braco, ali “NE POŽELI KUĆE BLIŽNJEGA SVOGA!”
TOMISLAV: Baci to čudo! Zvat ću policiju!
KAIN: “Zovi samo zovi…” “NE POŽELI ŽENE BLIŽNJEGA SVOGA!!! (Približava mu se.) NI SLUGE NJEGOVA, NI SLUŠKINJE NJEGOVE, NI VOLA NJEGOVA, NI MAGARCA NJEGOVA, NITI IŠTA ŠTO JE BLIŽNJEGA TVOGA!”
DORIS: Prekini više! Jesi normalan?!!
KAIN: (Samo mjerka Tomislava, kao u transu.) “NE BOJTE SE – REČE MOJSIJE NARODU – BOG JE DOŠAO DA VAS SAMO ISKUŠA, DA STRAH PRED NJIM OSTANE S VAMA DA NE GRIJEŠITE!!!” (Podiže pištolj i cilja na brata.)
DORIS: Ma dosta budalo jedna više!!! Dosta je bilo ubijanja!!!
KAIN: Eh, da. Vodimo ljubav, a ne rat. Pis, sestro, pis. Samo si ti to malo previše bukvalno shvatila!
DORIS: Ma daj, dosta više bezumlja!!! (Skoči na Kaina u namjeri da mu oduzme pištolj. Hrvaju se. Tomislav obigrava oko njih, ali ga je strah da se umiješa. Padnu na stol. Začuje se hitac.) Ajme, šta… (Hvata se rukama za trbuh. Pada na pod i previja se.) Šta si mi ovo učinija, idiote, mamaaaaa…
KAIN: Ajme majko… oprosti!!
TOMISLAV: Idiote, idiote napušeni! Što si učinio? (Otima bratu pištolj iz ruke zatrči se preko sobe i baci ga preko balkona. Nakon sekund ili dva izvana se začuje hitac.)
KAIN: (Hvata se za glavu. Klekne kraj Doris i pokušava je obgrliti.) Joj ljubavi oprosti, oprosti, oprosti, oprosti! (Plače.) Oprosti! Oprosti, ljubavi, oprosti!
DORIS: (S poda.) Biž ća pederu jedan, skoro si me ubija!!! Aaaaah… maaammma…
TOMISLAV: (Na telefonu.) Halo hitna! Dobro, dobro na liniji sam.
DORIS: (Previja se gledajući u strop. Plače i rukama se drži za trbuh.) Mamaaaa, mammmaaaaaa, zovite mi moju mammmuuuuu!
(Pojavljuju se Jozo i Marija. Ispadaju im kese i torbe iz ruku. Kain je na podu i pokušava zagrliti Doris koja se previja.)
MARIJA: Isuse bože!
JOZO: Divice Marijo!
DORIS: Mamma, mama, mama. Mamaaaaaa! Mammmaaaa!!! Mammaaaaa!!!
(Gase se svjetla. Zapomaganje odlazi u fade-out. Nakon dulje stanke pojavljuju se Kanta i Konan sami na sceni. Reflektor osvjetljava Kantu koji rola joint. Konan trčkara po zamračenoj sceni.)
KANTA: (Pripaljuje, povlači jedan dugi dim i zadržava ga što može duže u pućima, a onda ga polako ispušta.) Huuuuuuuuu… (Počinje recitirati krećući se u slow-motionu poput plesača break dancea.)
“Ako nisu želje naše
zadovoljstvo stekle vaše,
zamislite da ste snili
i tek žrtve varke bili.
I da one slike tašte
tek su san i porod mašte.
Ne budite zle nam volje,
drugi put će biti bolje.
Ako zvižduk vaš nas mine,
te nam tako sreća sine,
Kanta vam se kune glavom,
sve će stazom poći pravom –
ili lažem kad to velim.
Laku noć vam svima želim –
plješćite nam, pa će sve
popravit se mane te.”
[William Shakespeare, San Ivanjske noći, preveo Milan Bogdanović, redigirao Josip Torbarina]
(Malo gleda u tamu. Povuče još dim i zgazi joint.) Konane!
(Obojica otrče sa scene. Začuju se uvodni taktovi Tom Waitsove pjesme “In the Neighbourhood.”)
– kraj –
