Kain ili njegov brat : domoljubna burleska (allegro con brio) | Damir Šodan
ČIN PRVI
PRIZOR PRVI
Druga polovica devedesetih. Prostrani trosobni stan na trinaestom katu nebodera u najvećem gradu u južnoj Hrvatskoj. U daljini, s desne strane, vide se more i otoci. Jozo stoji uz prozor s lijeve strane scene i gleda kroz dalekozor. Odjeven je u demodirani safari komplet. Na glavi ima šiltericu sa šahovnicom, a na nogama bijele čarape i sandale. Marija je u kuhinji. Sati je oko 10:30 ujutro. Na zidu u dnevnoj sobi hrvatski grb i slika Predsjednika u odijelu s lentom. Jozo i Marija su krajnje nestrpljivi. Očekuju sina profesionalnog političara koji ima održati svoj prvi govor u rodnom gradu u sklopu predizborne kampanje vladajuće stranke.
MARIJA: (Zabrinuto.) Ja ne znam, Josipe, ali mi već cijelu vječnost čekamo. Pa mogao je već sletjeti. Da je sletio na vrijeme, sad bismo fino, normalno…
JOZO: Ženo, bogati, muči! Otkad se ti razumiš u zračni promet. Da nisi onda išla na kongres “ce-ka”, ne bi nikad ni sila u avion!
MARIJA: Ma daj, Josipe, ne moraš baš izvlačiti stvari iz naftalina. Ti bi vlastitu ženu potkazao, iako dobro znaš da ja – iako sam bila u toj nesretnoj partiji – nisam imala ni sa čim veze.
JOZO: To da ni sa čin nisi imala veze, to je bogami tačno.
MARIJA: Ja ne znam kako si takav. Uvijek samo kritikuješ. Mogao si bar nešto drugo odjenuti. Kao da si izašao iz “Daktarija”.
JOZO: (Dalekozorom promatra situaciju na parkiralištu.) Iz čega? A nu, nu, skojevaca, jeba te patak… ts… ts… a bogami danas su u punom sastavu.
MARIJA: Tko, Josipe?
JOZO: Da ko!? Peta kolona! Drug Rumenige Krajina, nosilac spomenice koji je pristupija pokretu ka nedonošče od sedan i po godina – moš mislit lipa prezimena – Krajina? Pa ona komunjara Petrić koji je ujeba po grada sa svojin nacrtima, pa drug prosvjetni inspektor Došen šta je natega više učiteljica nego Anđelko Martić…
MARIJA: Anđelka, a ne Anđelko.
JOZO: Isti kurac!
MARIJA: Pazi na rječnik, Isuse bože, kako se to izražavaš. Možda Tomislav neće doći sam. Nećeš, valjda, i pred uglednim ljudima…
JOZO: E nego neću. Jedino šta zamjeran Predsjedniku je šta nije povata ovu staru gamad i otpremija ih na Goli pa neka tamo zalivaju bandere i pivaju – druže Tito ljubičice bijela. (Pjeva.) Ta-ra-ta-ra-ra-ta-ra-ta-ra-taaaara!
MARIJA: Josipe, mislim da preoštro sudiš ljude. Teška su vremena.
JOZO: Državu, državu smo dobili, a ovi se stari pizduni zatvorili u onu ruzinavu karampanu na coketama i udri na briškulu…
MARIJA: Josipe!
JOZO: …trešetu, mauš, belu, ajnc, trenta uno, poker, japanež, šah, domine, monopoli, tombolu, čoviče ne ljuti se… samo šta ne počnu ka dica igrat na kukalo ili na grupa traži grupu. Šta oni mislu, da su napravili Nojinu arku…
MARIJA: Pa ljudi su sebi morali dati malo oduška.
JOZO: …da će oni akužavat i brojit napolitane dok se oko nas zbivaju ovakve historijske… promjene!?
MARIJA: Pretjeruješ!
JOZO: Eno, gospe mi blažene, Krajina i Petrić bacili na šijavicu. Ma sad ćeš vidit bando crvena! On će meni šijat ovde, nekrst jedan ortodoksni!!!
MARIJA: Josipe, Josipe, tiše molim te!
JOZO: (Viče kroz prozor.) Taaaaako, taaaaaako kumašine! Uno, duo, tre, kvatro, ćinkve, moj si, moj si! Lipo, lipo, taaaaako, s tri prsta, su tri prsta, taaaako. Nu ga! Šta je, šta gledaš? Šta blejiš koju pičk…
MARIJA: E, sad je dosta! (Uvuče ga natrag u stan i zatvori prozor.) Pa nisu ljudi krivi što su vremena takva kakva već jesu. Morali su sebi naći neku razonodu.
JOZO: Koja jebena razonoda? Malo su se gospoda razonodila u onomu sustavu, pa sad triba pod stare dane mantat glavon, ladit jaja od jutra do sutra, i onda udri na državu! Na ovu državu!
MARIJA: Ma daj Josipe, tebe ponekad uhvati takva huja, da je to…
JOZO: Zbrenzaj sekund, ženo! Moran u banj. Stoj tu i gledaj da Tomislav ne bi banija. Najbolje da naleti na ove crvene vragove. Koliko su trknuti mogu ga i napast. (Začuje se jak pljusak vode s južne strane.) Koji je sad ovo klinac? Ko proliva vodurinu u po bila dana?
MARIJA: Mogu li prvo stavit kavu? Još malo pa će i Petar ustati.
JOZO: Bolje mu je da leži, ionako ništa od njega. Koji je to jebivjetar, majke ti blažene. Jedanaest uri, a gospodin još uvik nàni. Pa taj mali je… (Širi ruke.) …negacija ciloga progresa na kugli zemaljskoj!
MARIJA: Josipe, prestrog si prema Petru.
JOZO: Ma daj, ja san priblag prema njemu, to je. Tomislav je moj izdanak, a ovi skot na koga li se uvrga. Biće na tvoju, Mucalovu racu. Pljunuti tvoj mlađi brat Darijo; onako ćepast, basetan, metiljav, oslobodi bože… ista je to pasmina, ista.
MARIJA: (Ljutito.) Josipe dosta više! Darijo je duševan čovjek, uostalom, ima obiteljskih problema.
JOZO: (Odlazi do vrata kupaonice, pokušava ih otvoriti, ali ne ide, vraća se i šetka nervozno oko stola.) To ne znači da nije metiljav. Ko ga je tira da svuče mantiju? Triba je i dalje pridikat gori po Zablaću i Zaveterju i niko mu ne bi rič reka, ali ne! Gospodin se uvatija kotula i žmula i zaglavija u civilni život. E, ali bogami, ovo nije raj nebeski, ovo je dolina suza, ovde nije sve na gotovo.
MARIJA: Pa ne znam kako si uvijek tako pun gorčine na moju obitelj! To je zato što su više toga stekli, puno više nego ti. Osim toga, ljubomoran si na Darija jer je on čovjek duhovan, a kupio je i novi bager i jaružalo.
JOZO: Bagerist i raspop? Ljudi moji koji je to dijapazon! Ali bogami svitovne jasle nisu ka crkovne.
MARIJA: Eto sad još i crkvu vrijeđaš!
JOZO: Ne vriđan, samo naglas razmišljan. Ne mogu se ni svakakvi arlekini, razumiš, sakrivat iza božjega obraza. Ja virujen u Boga i to se zna. Ali s popima triba bit na oprezu.
MARIJA: Kako da ne, ma daj molim te.
JOZO: Kamo sriće da su svi ka naš don Ante. Taj je zaslužija svaku bloketu u onoj katnici šta mu je Bisno podiglo, s obzirom na to kakvi je čovik.
MARIJA: Ma daj, molim te, sagradili su mu Semiramidine viseće vrtove.
JOZO: Šta!!??
MARIJA: Ma to je jedan pojam iz povijesti za koji ti nisi čuo.
JOZO: Eto, eto, žena mi je povjesničarka, kumst-historičarka, pa kad si takvi ekspert draga moja, šta nisi završila u JAZU, ili u HAZU, nego si cili život turpijala jedno te isto od petoga do osmoga.
MARIJA: Povijest je jedan kompleksan predmet, ali ništa ti to ne razumiješ. Bolje idi u taj banj dok mi nisi sasvim pokvario raspoloženje.
JOZO: Iša bi, iša bi, ali je zatvoreno. Bi’ će ti oni idijot od sina unutra. Možda se noćas ufiksa pa zaspa u kadi.
MARIJA: Josipe, molim te, prestani ga nipodaštavati! Pa kako možeš? To je tvoje dijete.
JOZO: (Posprdno.) Je, je, moje di-jete od dvadeset i šest godina, dvadeset i šest ti bogova jeben!
MARIJA: Njemu je dvadeset pet. Uvijek mu dodaješ.
JOZO: Ma šta dodajen, uša je u dvadeset i šestu! (Prilazi vratima kupaonice i lupa šakom.) Kaine! Izlazi! Nemoj da te ja vadin, jes’ me čuja?
KAIN: (Iz kupaonice.) Čujem te, čoviče, šta lupaš ka manijak! Izaću. Pa može li se u ovoj kući uć u banj, a da ne izbije bratoubilački rat?
JOZO: E, ne može, gospe mi blažene! Jer ako mene uvati žuta minuta ni vijeće sigurnosti te neće spasit. Prijavit ću te Sakomanu da si narkoman!
KAIN: Ne čujem dobro! (Viče.) “Ne čujem dobro!” Ha, ha… prijavit ćeš me narkomanu da san Sakoman? Ha, ha, ha…
JOZO: Lipo, bognjami, lipo. On se s menon zajebava? Sa svojin se rođenin ocen zajebava? E, pa nisan se ja sa svojin ćaćon zajebava, neš ni ti s menon! Izlazi, drogašu! (Udari dvaput šakom po vratima kupaonice.)
KAIN: (Iz kupaonice.) Ma daj konjino šta ti znaš o drogi!? Nisan se u životu uboja!
JOZO: On meni konjino? U ime oca i sina… (Križa se i nastavlja udarati po vratima.) Izlazi đankiju, teški ovisniku!
MARIJA: Ma Josipe, pusti ga! (Odvlači ga nazad do prozora.) Pogledaj dolje, čini mi se da je stigao neki auto. Možda je Tomica? Pa nećeš valjda da nas nađe u ovakvom raspoloženju?
JOZO: Sad više stvarno ne znan šta je s njin.
(Začuje se štropot vode s gornjeg kata, jednom pa još jednom.)
MARIJA: A da nazovemo informacije? Možda oni znaju što je s tim avionom?
KAIN: (Iz kupaonice.) Nazovi vladin ured za informiranje!
JOZO: Nemoj da nazoven MUP, odjel za narkotike, jes čuja! Najlakše je tako ligenzi do po bota, a ko će budućnost ove zemlje izgrađivat? Ko? Svak bi tija lipo živit, a niko onon stvari da mrdne radi opće dobrobiti!
MARIJA: Rječnik, Josipe!
JOZO: U onomu sistemu bi tu i tamo neko i zasuka rukave. Bilo je gospodu prpa vojske i UDBE? A sad ništa, samo kuknjava, žuganje, samo da je lezilebarit, iždrepit se i žderat, liti na kupanje, zimi na karte, ladovina, ha? (Dolazi do vrata kupaonice.) Sad mi je već pun kufer, i puna mi je bešika! Izlazi vanka! Jes’ čuja? Soriću i vrata i tebe!!!
KAIN: Daj odbij umobolniče, pusti me da se sredim!!!
JOZO: “Da se sredi?!” Da ga pustin “da se sredi”. Ma koji je to žargon! Sređuj se u svome stanu kad ga budeš ima. Tamo se fiksaj i čini šta oćeš, ali ovde si još na mome čanjku! (Nervozno šeta po sobi.)
MARIJA: Pusti ga u miru božjem, molim te.
(Još jednom se začuje pljuštanje vode s gornjeg kata.)
JOZO: Koji je sad jarac opet ova voda? Nu, nu, lije ka iz kabla!
MARIJA: Oni Zagorčevi gore opet peru balkon. Eno curi kroz odvod dolje na ulicu. A lijepo smo se sporazumjeli da svi začepe odvode kad peru balkone da ne okupaju ljude dolje na ulici.
JOZO: Ko će nego Zagorac, moj drugar Ivan Zagorac, jeba mu pas mater!
MARIJA: Josipe, rječnik, molim te!
JOZO: Moj sinko, koji je to prikriveni “čedomir”… da je on pravi Hrvat, on bi bija Zagor-ec, a ne Zagor-ac. Ali znan ja, prostudira je Jozo knjigu doktora Šimunđe o prezimenima. Onomastika! Da, da, braco. Prid naukom se ništa ne more sakrit! A Zagorac je, draga moja, izvorna četničina, ljotićevac! Zato i nosi onu bradurinu i pasa ima stalno uza se. Nije đaba predava obranu i zaštitu. Ali sad će on vidit boga svoga rogatoga…
MARIJA: (Umiljato.) Josipe, zlato, dosta, umiri se. Što ti je? Sad će Tomi doći svaki čas. Pa nemoj njemu praviti nepotrebne probleme. Znaš i sam koliko mu je važan ovaj skup, mislim njemu osobno, za promidžbu.
JOZO: Ko zna zašto proliva vodu, možda daje signale? (Kopa po ladicama u regalu i vadi pištolj, provjerava magacin.) Sa’ š vidit. Jeben in mater petoj koloni!!!
MARIJA: Josipe nemoj, dušo, bogati, jesi poludio? Dobro sam govorila da taj pištolj treba prijaviti na općini.
JOZO: Ženo, biž mi s puta!
KAIN: (Izlazi iz kupaonice. Ugledavši oca ustukne.) Auuuuu, šta je ovo, Indijana Đons?
JOZO: Ti pali motore! S tobon ću se obračunat kasnije. (Naginje se leđima uz ogradu balkona i vitla pištoljem.) Zagorac! Mamlaze! Izađi vojvodo da ti ga spucan u ćelenku! Izađi kvislingu, ako imaš muda, ako nemaš biž ća tamo u Šumadiju pa tamo polivaj ulicu, jeben ti kulturu balkansku da ti jeben!!!
MARIJA: Josipe!
JOZO: I narodnjake ti jeben, Vesnu Zmijanac, i Brenu… (Pjeva.) “Čačak, Čačak, Šumadijski roken rol, to je život moj i tvoj, oj Moravooo, ooooj…”
ZAGORAC: (Viče s gornjeg balkona.) Daj biži debilčino! Nacisto! Ispalija si na živce! Triba te odvest na Rab na liječenje. Ti si opasnost za okolinu!
JOZO: Čuj, čuj, čuj grdelina vidovdanskoga, čuj šubarice kako je propivala, ha! Sa’ će ti nacista uvo otkinit skupa s onon rećinon u njemu! Rećinu nosi, ka da je mlada. More bit i ređipet i kombinet ima na sebi, transvestit! (Naginje se leđima preko ograde balkona i pokušava iz pištolja naciljati susjeda na gornjem balkonu, gura ruku s pištoljem kroz ogradu i pritišće obarač, ali pištolj ne puca.) Koja mu je sad pička materina!? Joj žali bože para, jeba ti ovaki samokres… ali čekaj, čekaj, sad ćeš dobit komunjaro, crvena strvino… jebali te Brežnjev i Andropov, da te jebali…
MARIJA: Ma, Josipe, šta ti je? Silazi… (Nekako ga otrgne od ograde balkona, oduzme mu pištolj i spremi ga u ladicu. Kain mirno sjedi za stolom i lista novine.)
KAIN: Stara daj pusti ovoga autističara. Daj stavi kavu, pliz.
MARIJA: Petre, sačekaj, strpi se, sad moram spremit kokoš. Snađi se sam. Tomica može svaki čas banut.
KAIN: Okej, razumio sam težinu situacije. Gospodine, jeste li završili?
JOZO: Ti mi se ne obraćaj. Ženo, di mi je ona kutija s alaton?
MARIJA: Josipe, što će ti sad alat?
JOZO: Stuć ću ovome pederu četničkome odvod za vodu, eto šta će mi alat! Bar toliko mogu u ovome momentu učinit za Domovinu. Da ovoga trofaznoga majmuna lišin uzaludnoga prolivanja svete hrvatske vode – toliko!
MARIJA: Josipe, molim te, preklinjem te, prestani. Bolje mi pomozi očistiti kokoš, a trebalo bi otići i u diskont po još…
JOZO: Evo, evo, samo da ovo razriješim. (Odlazi u špajiz i vraća se s ogromnom màcom.)
MARIJA: Josipe, e sad mi je dosta! Ne dozvoljavam… (Staje između njega i balkona, ali je ovaj grubo odgurne i uputi joj gnjevan pogled blago podignuvši màcu kao da joj želi dati znak da joj je bolje da se ne miješa.) Isuse!
KAIN: (Zaleti se na oca.) Ma nemoj mi mater, sirovino!
JOZO: (Uhvati sina za ovratnik i baci ga na pod.) Reka san ti da ću se s tobom pozabavit kasnije! (Majka i sin izmijene zabezeknute poglede. Kain jednom razočarano zavrti glavom, polako se digne i zaputi se u kuhinju. Jozo uzme stolicu i iznese je na balkon s desne strane scene, popne se na nju, jednu nogu digne na balkonsku ogradu i počne macom udarati po metalnom odvodu susjedova balkona.)
MARIJA: Josipe, preklinjem te, prestani! Past ćeš, jao bože moj! Petre, drži ga da ne padne!
KAIN: (Sebi u bradu.) Ma neka padne, boli me…
JOZO: Evo, samo čas! (Neprestano udara, cijeli stan odzvanja.) Samo momenat! (Na koncu se metalni odvod odlijepi i uz tresak sruči dolje na ulicu.)
ZAGORAC: (Viče odozgo.) Čoviče, ti si ispalija na ganglije!!! Stvarno si bolesnik! Ajme luđaka ljudi moji, sad ću ti zvat panduriju, idijote jedan imberlani, lobotomirani!
MARIJA: (Trči prema balkonu.) Isuse, Josipe, mogao si nekoga pogoditi.
JOZO: Zovi samo zovi! “Zovi samo zovi!” (Pjevuši.) Zovi centralni komitet! Zovi Veselina Đuranovića, zovi Cvijetina Mijatovića! Jebali ti oni mater, da ti jebali!!! Oćete naše spomenike kulture rušit, bando, ha? Pljuh! (Pljune gore na četrnaesti kat, ali se pljuvačka nošena vjetrom vrati prema njegovom licu i on je u zadnji čas eskivira.)
MARIJA: Josipe, ti stvarno nisi normalan. Pa dolje ljudi prolaze.
JOZO: Ne brini, nema žrtava, sve je okej. (Pobjedonosno odlazi s balkona i vraća macu u ostavu.) Sad neka proliva koliko mu drago.
KAIN: (Skulirano. Izlazi iz kuhinje s kavom.) Svašta sam vidija u svome mladome životu, ali ovo je nešto posebno. Gospodin je nadmašio samoga sebe.
MARIJA: Josipe, molim te, dosta više ovoga cirkusa. (Gleda na sat.) Isuse koliko je sati, a još ništa nije gotovo.
JOZO: E, sad bi konačno moga i u taj zahod. Ti izrode poviri da vidiš da ti brat ne dolazi. (Zvoni telefon.)
MARIJA: (Iz kuhinje.) Josipe digni, da nije nešto za Tomislava!
JOZO: A u pičku materinu, čovik više ne može u miru božjemu ni u kondut otić u ovoj kući. (Diže slušalicu.) Alo! Ej gud afternun i tebi… i sritan Uskrs… je… je… je… komt tudej, hojte… ja… danas dolazi… evo čekamo ga… ti ćeš doć… ja, ja… curzamen mit Tunje, ja, ja, naritlih… jes for o klok, okej Tomislav kam elekcijon kompejn kom mit Prezident, ijea, ijea, of kors ijea… ja… ja… feršten… ja… ja… draj dag… tri dejz… jes, ijea, ijea… kajn problem… nou problem… vidimo se… auf… gudbaj.
MARIJA: Tko je to bio Josipe?
JOZO: A ko će bit? Mali Entoni. On bi i Tunje došli popodne da malo proćakulaju s Tomislavom.
MARIJA: A zato si ti počeo na engleski.
KAIN: Čuj – “počeo na engleski.” Pa ja ću ispalit.
MARIJA: Pa zar nije Anthony već malo bolje svladao hrvatski?
JOZO: Đavla je svlada… prtlja gore nego ikad. A bogami čini mi se ne samo da nije naučija hrvatski, nego je i engleski počeja zaboravljat!
KAIN: (Lista novine.) Ne kužim tipa koji ni jezik ne zna, a uvalio se ovde drkat te jebene kompjutore u zemlji u koju je dolazio jednom u tri godine.
MARIJA: Petre, kako se to izražavaš!
JOZO: Daj ti se poklopi ušima! Ti ćeš Entoniju prigovarat?! Pogledaj najprvo sebe! Usuka si se od toga kanabisa šta ga po cili dan cicaš, a Entoni je momak i po, čovik na mistu, ima principe, domoljub je. Jezik je tu sporedna stvar. To ili jesi, ili nisi?
KAIN: A šta to, molim te, jesi ili nisi?
JOZO: To! Domoljub! Hrvat, jebi ga! To ili jesi, ili nisi. Čovik to osjeća ili ne osjeća. Ali kako bi to ja koji to osjećan uopće priopćija tebi koji to ne osjećaš?
KAIN: Je li bogati? A ja mislin da je Entonija lova dovela ovde, a ne tvoje domoljublje.
JOZO: E, je bogami, poglavito lova. Je li radi love dobija čin? A napravija je kompjuterski sistem za cilu zemlju obranit. A ti, neka te bude sram. Šta si ti učinija za domovinu, šta? Kenedi je lipo reka: ne pitaj šta može zemlja za tebe učinit, nego šta moš ti za nju!
KAIN: Koji Kennedy, koji sistem za zemlju obranit, pa jesi ti normalan? Ti viruješ sve šta ti Tunje nalupa!
JOZO: Evo, evo, gospodin je pun skepse kad su normalne stvari u pitanju, a kad je droga u pitanju, onda je sve neupitno.
KAIN: Ti si bogami skroz zagorio.
MARIJA: Pa dobro, hoćete li prestati! Petre, idi u svoju sobu. A ti se Josipe malo dotjeraj. Hoćeš sina takav dočekat?
JOZO: (Uputi Kainu prezriv pogled i krene u banj.) Šta san ja bogu skrivija?!!!
KAIN: (Sliježe ramenima.) Ovo je teži slučaj.
MARIJA: (Pred zrcalom popravlja frizuru.) A mogla sam i kod frizera otić. Bože na šta sličim. (Začuje se parlafon.)
JOZO: (Izlijeće iz kupatila.) Eto ga, bogami, eto ga… Kaine, tovare, jesan ti reka da stojiš na prozoru i gledaš oće ti brat doć. Koji je sad ovo kurac? (Pokušava zakopčati hlače, ali mu smeta dalekozor.)
MARIJA: Jao, još ništa nije gotovo, a tko zna tko je s njim. Možda ne dolazi sam.
JOZO: Kaine, brzo!
KAIN: Ha?
JOZO: Alo, Tomislav!!! Tome!
ANKICA: (Kroz parlafon.) Nije Tomislav, nego Ankica! Otvori vrata, zete, ako boga znaš. Ruke mi trnu od ovi kesa.
JOZO: E, oklen ti? (Otpusti za tren dugme za govor da ga Ankica ne čuje.) Koji nju đava uvik pošalje ovako u najgori momenat! (Opet pritisne dugme.)
ANKICA: Jozo, otvaraj bognjati, pune su mi ruke, ne mogu stât. Radi li lift?
MARIJA: Pa kud baš sad?
JOZO: Ona je, isusami, ekspert za nacrtat se u nevrime.
(Nakon minutu začuje se zvono na vratima.)
KAIN: Ja ću! (Otvara vrata.) Bog teto, di si. (Uzima joj najlon kese iz ruku i odlaže ih u kuhinju.)
ANKICA: (Ulazi mala, zajapurena, okruglasta žena s naočalama.) Eh, dite moje (Ljubi Kaina), a šta san se uzdatila, gospe moja. Čovik kad prođe nike godine, tribalo bi mu zabranit da žive.
MARIJA: Eh, sestro, sjedi.
ANKICA: Da san ja vlast, da san ja država, ja bi donila dekret da sve nakon šezdesete triba postriljat, otrovat… ili ih ka magarad otrat na neki pusti škoj da tamo lipo krepaju. A ti, srce, (Kainu.) kako si?
KAIN: Nije loše, teta, nije loše.
JOZO: Bog, Ankice. Kojim dobrom?
ANKICA: Evo, fala bogu, gura se. A ti, zete?
JOZO: Nisan te pita jesi li dobro, neko kojim dobrom?
ANKICA: Ajme meni, moran odušit na po puta kad iđen iz spize, inače bi me kolpalo. A šta će ti oti kanoćal, zete? Sestro, šta se ovo zet opremija ka da će u partizane. A nu ga, ’vala ti i slava, ka Broz kad je iša priko Romanije… ha… ha… ha.
MARIJA: Ma nije nego čekamo Tomislava, a ti znaš da je Josip takav temperament da je učas sve u stanju pretvoriti u izvanredno stanje.
JOZO: Ankice, samo da ti priopćin da znan oklen puše taj vitar i ta tvoja zajebancija sa partizanima odakle je. Ali ne živin ja u stanu od SUBNOR-a i zato, upozoravam te na vrime, ne provociraj me!
ANKICA: Nu ga!? Ko te brovocira, zete? Judi smo, razgovaramo.
JOZO: Jesmo, jesmo, ljudi smo, samo kako ko. Preširok je to pojam. (Opet teatralno odlazi do prozora i gleda kroz dalekozor.)
ANKICA: A moj Isuse, je Tomislav lipo figura nikidan za onin okruglin stolon. A zna se i izrazit, to je milina. Sve nas je fascimira. Oni drugi nisu imali veze s mozgon, poglavito oni Milan Veža, a podministar, doministar, đava ga zna čega. Judi moji, nešto tulavo s očalima, oslobodi bože. Uf, zaboravila san ventulu ponit. Appfff… (Uzima novine sa stola i hladi se.)
JOZO: Joj onoga Veže, nemoj mi ga spominjat. Cili je crn. Pari Ćećenac! Da se nije Tomislav privatija mikrofona, cila bi in emisija otišla u neku stvar.
MARIJA: Ništa ti mi, Anka, ne propuštamo. Od prvog dana sve imamo dokumentirano, gdje god se Tomislav pojavljuje. Josip sve snima na video.
JOZO: Sve iman, sve, a poglavito mi je najdraži oni snimak sa Papina dočeka kad je Tomo bija cili pet minuta u kadru.
KAIN: Uffff… brrrrr! Bljak! (Strese se kao da ga prolaze srsi.)
JOZO: Ma šta ti stalno nešto brontulaješ i ronzaš pizdunu! Kad tebe buden gleda na televiziji, onda mi se javi.
ANKICA: A ti, Petre, kad će tvoja školovanje kraju?
KAIN: Još malo, teta, samo šta nije.
JOZO: Ma kakva škola, ne triba njemu škola, on ima prirodni talent za muziku. To je kompozitor, roker, stvaralac. To je novi – kako se zva oni kosonja šta su ga ubili – Đek Lemon?
MARIJA: John Lennon, Josipe, Jack Lemon je glumac. To je već stvar opće kulture.
JOZO: Opće nekulture. Ka da je sve američko bolje od našega! Mi imamo iljadugodišnju uljudbu, mi smo iz pjata kusali i pokršteni bili kad su u njih još vladali Indijanci…
MARIJA: Pa dobro ja samo velim…
JOZO: …bizone su štovali, bafala i muflone, a mi smo sa beštekom jili!
ANKICA: Ajde zete… šta si se ražestija bez veze.
JOZO: A dakuću kad…
ANKICA: Ali bogami ona mala Petrova je stvarno zgodna, Doris, je li? Ne skidaju je sa ove naše lokalne televizije. Vidili smo je nikidan na nekom sajmu auta. Kamera je samo bižala na nju kako se šeta u pikiniju. Malo, malo pa se izvali na neku haubu. A je se i razgojila u zadnje vrime, baš je ’nako strojna, nije ka ove druge takjašice.
MARIJA: Lijepa je Doris, što jest da jest.
JOZO: Dobra je, mala, dobra, i pridobra je za koga je.
ANKICA: A Joško je moj đava, kaže on, da ima para ka ovi tajkuni kupija bi merđu onoga “genšera”, samo ako će mu neka ka Doris vršit tehnički pregled. He, he, he… eto, zete moj, mladost je osvojila medije u ovoj našoj neodvisnoj Hrvackoj?
JOZO: Tako i triba. Mala je Doris prilipa. Znan joj ja ćaću. Doktor veterine, europski ekspert za svinjske bolesti, veliki Hrvat, veliki čovik! On je još ka student sedandesprve nosija cviće na grob Stipana Radića, pa je skoro završija u ćuzi.
KAIN: Čuj – “u ćuzi”.
ANKICA: Bogati, Doriskin ćaća?
JOZO: Je, je. Samo ne znan šta mala radi s njin. (Pokazuje palcem iza leđa na Kaina.) Valjda čeka da se on obogati ka roker pa će ić živit u Ićiće di će ovi genijalac imat studijo i komponirat onu glazbu za kitove, ha… ha… ha, ono zavijanje, i one frulice… he… he… he… uiii, uiii, uiii… he… he…
KAIN: (Osorno baca novine, diže se od stola.) Ma daj budaletino prolupana, pusti me više! (Odlazi u svoju sobicu i povlači šiber vrata.)
JOZO: Eto kako on sa svojin ocen razgovara, Ankice, eto, a ja san prema svome ćaći ima rišpeta. Di on okon – ja skokon, a ne ovo? Ja ne znan. Bojin se doć će kogod od ozbiljnih ljudi s Tomislavom, a ovi budalaš će se štogod izlajat, pa ćemo svi najebat.
MARIJA: Stvarno si grub prema tom djetetu.
JOZO: Jeben ti ja ovako di-jete!
MARIJA: Josipe!
ANKICA: Pusti maloga, zete, uvik ga izmaksiraš. Nego, mislite li vi sutra u procesiju? Iđe se cilin puten od Trtkova ždrila do Svete Nedilje. Ja san se, bogami, lani naodala za križon, ni mi je godinu dana triba nikakvi šport.
JOZO: Ne znan, sve ovisi.
MARIJA: Anka, sve ovisi o Tomislavu. Taj predizborni skup mu je jako važan. Mi smo se dogovorili da ćemo bit fleksibilni.
JOZO: Tako je, bit ćemo maksimalno fleksibilni. Ovo su mu prvi izbori u slobodnoj i integrisanoj zemlji. Ovo se mora dobit.
MARIJA: Josipe, upravo si upotrijebio jedan srbizam, a lijepo smo se dogovorili…
JOZO: Ženo! Prikini više s otizin ispravkama! Kakvi srbizam?
ANKICA: Ajmo pusti đavlu i srbizme, nego dobro ti veliš, zete. Ovo se ne smi izgubit.
Reci, Mare, Tomiju da nazove tetu da ga Joško i ja barenko malo čujemo. (Uzima kese.)
JOZO: U redu, nećemo te fermavat.
(Driiiiing wahwahwahwahwah friiiiiiiiiiiii traaaaaaaaaaaaam!!! Iz male sobe s južne strane, na desnoj strani scene, začuje se glasan i distorziran rif električne gitare. Ankica u mjestu poskoči i ispusti kese. Po podu se prospe riba.)
ANKICA: (Prestrašeno.) Gospe moja od anđela, šta je ovo?
JOZO: (Skulirano.) To ti se ovi umjetnik od netjaka sprema za koncert. To je “Divja horda”, zvuk novoga vrimena.
ANKICA: U ime Isusovo. Oslobodi Sveti Ante!
JOZO: Nije to ništa novo za nas. Mi smo već navikli. Sad ću ja malo u sobu da mu rastumačin solfeđo po kostima!
MARIJA: Ajde sestro, prije nego bude vraga. Josipe!!! Nemoj sad, pusti ga.
(Ankica sliježe ramenima i odlazi.)
JOZO: (Iz male sobe.) Gasi to, sa zemljon ću te sastavit! Brat će ti doć svaki čas. Ko zna koga more sa sobom dovest! Oćeš da ljudi od ugleda pomislu da ima papuanca za brata? Jebe se koga za tvoje sklonosti! Kruv u ruke, pa onda sviraj, ali neš u mojoj kući! Gasi to!
KAIN: Ma daj, čoviče, šta ti je? (Kriiiij!!!! Braaaangf!!! Uiiiiiiii!!! Začuje se novi rif, a onda snažan udarac. I još jedan.) Odjebi iz ove sobe, ovo je mojih šest kvadrata!
JOZO: Ma šta je tvoje, magarče jedan prgavi! (Zgrabi ga za gušu i izbaci iz sobe. Kain izleti kroz vrata i padne na trosjed u dnevnom boravku.)
MARIJA: Josipe, prestani, ostavi ga, lijepo mu reci…
JOZO: Lipa rič, lipa rič!? Da mu ne triba kontakt grupa da riješi njegove probleme. (Obigrava oko stola u dnevnom boravku i pokušava uhvatiti sina.) Da san ga mlatija na vrime ka vola u kupusu, ne bi me sad ovako zajebava.
KAIN: A da san ja na vrime odjeba iz ove kuće, sad bi bija svoj čovik. Ovako moran trpit jednoga nacionalistu i primitivca.
JOZO: Sa’ će ti nacionalista i primitivac izdricat kičmu! Pogrdo jedna! Svome ćaći tako govorit? N’ti Isusa, više ni u ovoj kući ne mogu bit Hrvat. Sad kad su svi Hrvati, meni ovi pizdoklepac ne da buden svoj na svome, ha? (Jozo skida remen i pokušava preko stola dohvatiti Kaina. Remen fijuče i puca zrakom.)
KAIN: Ti si skroz propuva! Ja večeras ne noćim u ovoj kući.
MARIJA: Josipe, nemoj ako boga znaš. Sad će Tomislav svaki čas.
JOZO: Ma šta neću, šta neću? Ajde ća! Ne moraš ni kusat ni ligat u ovoj kući, šta se mene tiče.
KAIN: Pusti me bar da pokupim stvari, legendo obiteljskog nasilja!
JOZO: Samo ti podjebaji, samo podjebaji, ali dobićeš ti svoje. Ja ću te osobno prijavit!
KAIN: Prijavi slobodno, nazovi predsjednički ured.
MARIJA: Petre, dosta! Ne izazivaj ga!
JOZO: Nemoj me zajebavat i nemoj mi odgovarat na svaku! Ubiću ga, gospe mi! (Grabi stolicu u namjeri da je podigne, ali uto se začuje parlafon.) Tomislav! Krvi ti…! (Kainu.) Mrš u sobu i da nisi izaša dok ti nisan da znak, jer ću te zadavit, ne maka se s mista!
KAIN: Ajde mrcino, napravi tom mladoturčinu odbor za doček.
JOZO: Marija, ti kužinu, a ja ću na vrata. Jeben ti život, pa ni kokoš još nije gotova! (Sav usplahiren krene prema parlafonu, ali se zatim odmakne korak dva unatrag da se pogleda u zrcalo. Nezadovoljno zavrti glavom i makne kosu sa čela da pokrije ćelu, a onda napokon pritisne dugme.) Alo!
TOMISLAV: (Kroz parlafon.) Stari bok! Ja sam, Tomislav. Otvaraj, penjemo se!
JOZO: Tomislav! Fala bogu, jedva smo te dočekali. Evo, sine, evo otvaram. Marija, jesi čula šta je reka? Reka je: “Penjemo se.”; znači da nije sam.
MARIJA: Bože moj, čula sam. Tko zna koga je doveo? Idem se čas malo sredit. Ti otvori vrata.
JOZO: Ma kakvo sređivanje te spopalo, ženo. Šta je – tu je. (Popravlja opravu, u zadnji čas skida dalekozor i sprema ga u regal. Oglasi se zvono na vratima. Jozo još jednom popravi friz, priđe vratima i otvori ih. Pojavljuje se visoki, proćelavi, jaki tip, slika i prilika Joze, samo nešto mršaviji i viši, i drugi suh i oniži, zalizane kose, s naočalama.)
TOMISLAV: Pa dobro, ćale, di si. Sto godina, ha…
JOZO: Ah, sine moj. Sinko moj, pa koliko te ćaća nije vidija, ha?
(Padaju jedan drugome u zagrljaj. Jozo grli sina, ljubi ga i diže od poda.)
TOMISLAV: Ej, ćale, polako. (Ruke su mu pune najlon kesa.) Ej, polako… spusti me.
JOZO: Ma šta polako, ma šta? Vid’ ga gora zelena! (Spušta ga na zemlju i udara dlanom po leđima.) A nu ga, jači je nego ikad. To majka jednom rađa.
MARIJA: (Grli ga i ljubi nekoliko puta, suze joj dolaze na oči.) Ah, sine moj, odužilo se ovo tvoje izbivanje.
TOMISLAV: Dobro mama, nećemo melodramu. Nismo u Santa Barbari.
JOZO: Dašta smo nego u Santa Barbari, da Santa Barbari? Pogledaj ovo sunce, moj sinko, ovo more, ovu lipotu, ove vremenske prilike. Ko to more platit?
TOMISLAV: (Gleda na južnu stranu.) Pogle Stjepko, o čemu ti ja stalno pričam? Koliko fotona na okupu. Nego da vas upoznam s čovjekom. Ovo je moj stranački kolega, podtajnik, Stjepan. Ovo su moji roditelji, Josip i Marija.
JOZO: Zovko, drago mi je. (Rukuju se. Jozo baci pogled na najlon vrećice u Tomislavovim rukama.) Sinko moj, nisi triba trošit.
MARIJA: Ja sam Marija, supruga, ovaj mama, drago mi je.
ŠĆUREC: Dobar dan, kako ste. (Pruža ruku ocu i ljubi ruku majci.) Šćurec, Stjepan Šćurec. Čast mi je, gospodine Zovko. Ljubim ruke gospođo.
TOMISLAV: Stjepko, sjedi, raskomodi se. Mama će stavit kavu. Ja ću časkom skočit pod tuš, pa ćemo se dogovoriti oko logistike.
JOZO: Ma, nu ga. Di ćeš se odma tuširat, sidni prvo malo s nama.
TOMISLAV: Neka, neka, stari, sad ću ja. Putovanje je potrajalo. Mama, odi, ima nešto za tebe.
ŠĆUREC: Znaš kaj, Tomek. Ja ne bum dugo. Ona moja škvadra, ustvari rodbina, me čekaju dolje u gradu. Bum te sutra zazval, pa bumo se sve zdogovorili, ne?
TOMISLAV: Stjepko, nemoj me ljutit. Sjedi bar na tren. (Odlazi s majkom u drugi dio stana.)
JOZO: Sidite mladiću, pomalo. (Šćurec sjeda za stol.) Ne može se Jozi tek tako izać iz kuće, a da se ne popije žmul. Ovde u južnu Hrvatsku van je takvi običaj, a morate to znat i promiđbe radi. A iz kojega je mista cijenjena majka?
ŠĆUREC: Iz Jelse, gospodine, tak da imam tu dosta bratića i sestričnih. Mama je kao mlada otišla je na studij i više se nije vraćala.
JOZO: Aha, a šta je studirala?
ŠĆUREC: Stomatologiju. Ali nije završila. Udala se.
JOZO: Ih, prava žena. Prava odluka. Znate, morete reć da san malo ka konzervativan, ili…
ŠĆUREC: Ma ne, kaj bi reko.
JOZO: …radikalan, ali za žene vam u biti i nije škola. To je moje mišljenje, razumite? One su, brate, stvorene za kuću.
ŠĆUREC: Pa ne znam baš.
JOZO: Je, je, možda eventualno ekonomija, jer to je šta su stari Grci govorili nauka o kući. Oikos plus nomos, jednako “naša kuća”. Dakle, ekonomistice su ka diplomirane kućanice, razumite?
ŠĆUREC: Daaa?
JOZO: Ma virujte vi Jozi. Pročita san ja više knjiga nego mi je kose na glavi. Evo, primjera radi, uzmite moju ženu.
ŠĆUREC: ???
JOZO: Završila je najprvo za učiteljicu, pa onda povijest i povijest umjetnosti. Cili je cilcati život učila, trsila se, bubala i na kraju joj se sve u glavi smišalo. I Ćele kula, i Minhenski sporazum, i Zrinski i Frankopan, i egipatske dinastije, i Vlaški statut, i Zasjedanje u Stolicama… razumite?
ŠĆUREC: Da, shvaćam, događa se ponekad. Puno je gradiva.
JOZO: A ja nikad nisan formalno studira, ali ja povijest znan, jer meni je povijest – hobi.
ŠĆUREC: Da, ima nešto u tome. To je zbilja zanimljivo.
JOZO: Da, da, moj momak, ja san šofer po struci, šofer! Moš mislit velike škole za upravljat motornim vozilima u tri kategorije. A nema su čim nisan upravlja od viličara, dizalice, “harmonike”, pincgauera, landrovera. A vozija san i kratke i duge ture, do Trsta, Štutgrada, Beča, a i dan danas vozin a pedeset mi je i devet godina. Ali u trideset i pet godina koliko san za volanom, nije mi prošla nedilja dana da ne bi je li…
ŠĆUREC: Da ne bi što?
JOZO: …da ne bi pročita kakvu knjigu iz povijesti! Eto šta. Ali, naravski, pretežito one koje se odnosu na hrvatsku povijest. Dočim je moja žena ka školovana povjesničarka morala učit sve, i Ameriku, i Indiju, i Rusiju… i još usto marksizam. A ja san se specijalizira za našu povijest, razumite? I znan više od nje o hrvatskoj povijesti.
ŠĆUREC: Zbilja?
JOZO: Ne virujete mi? Evo, pitajte je. Marijaaaa!!! Marijaaa!!!
ŠĆUREC: Dobro, dobro, vjerujem, ne morate je zvati.
JOZO: Skužajte, ja san se zapriča. Može jedan “Đoni”?
ŠĆUREC: Može, zapravo, što da ne.
JOZO: (Odlazi do bifea u regalu. Otvara ga i ugleda pištolj. Uzima ga i premješta u ladicu, i donosi viski.) Pardon, u nas je malo veći nered.
ŠĆUREC: (Lecne se na prizor pištolja.) Ma nema problema, i kod nas je doma u uvijek rusvaj. Takaf je tempo… života… da se nemre…
JOZO: Ja najvolin viski. Kažu da su Dalmatinci više ka za vino nego za žestoko, ali ja van kažen – ko su Dalmatinci? Ko su Dalmatinci? Nema više Dalmatinaca, razumite? Nema više te podjele!
ŠĆUREC: Da, razumijem. Hoćete reći da smo sada…
JOZO: (Lijeva piće u bićerine.) Oću reć da smo sad svi Hrvati, i purgeri, i dalmoši, i Istrani, i Ličani, i Hercegovci, i torcida, i bed blu bojsi, i Kaptol, i Sabor, svi, razumite, svi smo sad ko jedan…
ŠĆUREC: Mda, naravno…
JOZO: Nego, šta su gospodin otac po struci?
ŠĆUREC: Mislite moj otac?
JOZO: Je, vaš ćaća. Ne valjda moj?
ŠĆUREC: He, he… da, tata mi je odvjetnik.
JOZO: To! (Odalami ga pobjedonosno dlanom po leđima.) To san i tija reć, ali me bilo stra’ da neću pogodit. Tako mi i djeluješ.
ŠĆUREC: Kako vam to djelujem?
JOZO: Tako, ka odgojen, priodgojen čovik. Advokati su najsposobniji ljudi, najpametniji, a svi su najveći Hrvati bili advokati, pravnici, ili te struke, evo ti Starčević, Maček, Radića oba, Pavelić, pa ovi manje poznati narodnjaci ka Pavlinović…
KAIN: (Javi se iz sobice.) Mislim da je taj bija pop.
JOZO: (Viče.) Je, je, ali je bija i pravnik, jurist… nego koji je to način s judima razgovarat dobacivajuć iz sobe ka da si u đungli. Ili dođi vamo i uključi se u razgovor, ili muči!
KAIN: (Razmiče šiber vrata i dolazi za stol. Gleda Šćureca i onda napokon kaže) Bog!
ŠĆUREC: Bok! (Pruža ruku.)
JOZO: To je moj mlađi sin, Petar, ali ga zovemo Kain.
ŠĆUREC: Da?
JOZO: Zna san da će vas to zanimat. Šta mu je oti nadimak “Kain”. E, pa to van nije ništa biblijsko, ono ka Abel i Kain, i to. Kain, to van je najobičniji, kako vi rečete – “lavor”. A mi smo ga prozvali Kain, ustvari moja pokojnja mater koja ga je čuvala, zato jer je, kad je bija mali ima jedan plastični kain, odnosno lavor, u kojega se totalno infeta i nije se od njega odvaja dan noć. Poslin je zavarija i na rolcange, ona velika željezna klišta…
KAIN: Ne moraš sad gospodina ugušit’ obiteljskim pikanterijama.
JOZO: …i iša je s njima svaku večer leć, i bili smo se već uzbrigali da je počeja razvijat neke čudne fiksacije, međutim, srićon se brzo odučija od te prakse, ali mu je svejedno osta nadimak – Kain. (Kain samo odmahne i ode u kuhinju.)
ŠĆUREC: Zanimljivo. (Nagne viski.) Živjeli!
JOZO: Bog te živijo! (Kao iz topa tresne bićerinom o stol i krvnički se Šćurecu zagleda u oči, a onda se digne na noge i eksira piće, napravi “mljak” – neki krajnje osoben mot jezikom, kao da se želi uvjeriti u kakvoću pića, i ostane par sekundi na nogama otvorenih usta kao u blagoj nesvjestici.)
ŠĆUREC: (Gleda u Jozu s nevjericom.) ???
TOMISLAV: (Pojavljuje se u trenirci i ručnikom trlja kosu.) E, tako, malo smo se sredili, sad možemo pospikati.
JOZO: Tome, sa’ ćemo ručat, evo kolegu ćemo ka glavešinu na čelo stola.
ŠĆUREC: Znate kaj, ja bih rado, al’ stvarno nemrem. Al’ fala isto kak da jesam. Ja bih sad zbilja moral gibat. Moji se sigurno već pitaju kam sam se to zgubil.
TOMISLAV: No, dobro, tata nećemo ga siliti. Stjepko zna što mu je činiti. (Spazi brata u kuhinji.) Oooooo?! Pa koga ja to vidim!
KAIN: Šta je Čembrlene, deblji si nego ikad. (Grle se, ali nekako mlako, i ispitivački se odmjeravaju.)
TOMISLAV: Zar mi moraš uvijek spuštati?
KAIN: Jebi ga, tako mi dođe. U ovoj kući se sa mnom samo zajebavaju, a ti si netko tko je uspio u životu.
TOMISLAV: Opet se izvlačiš. Pa dobro, valjda ćeš jednom i govoriti to što misliš.
KAIN: Pa, evo, govorim ti najiskrenije. Mislim da mi se ne sviđa ta igra koju igraš, ali ti izgleda imaš dobar želudac, pa izvoli!
TOMISLAV: Znao sam ja da će do ovoga doći, ali zar odmah? Ovako… ex abrupto. Duf! Pravo u glavu!
(Ulazi Marija.)
MARIJA: Djeco, najbolje da sad odmah počnete s vašim razmjenama. Gospon Šćurec, kod nas vam je stalno kao u parlamentu. Razmjena mišljenja, he, he, he…
JOZO: (Iza leđa Šćurecu daje signale Kainu da prestane i pokazuje da će mu “glavu otkinit”.) Manimo sad dečki, zaje… frkanciju, čovik je na odlasku. Dajte da ispratimo gospodina Šćurca ka ljudi. (Kiselo se nasmije i još jednom udari Šćureca dlanom po leđima.)
ŠĆUREC: Veli se Šćureca, a ne Šćurca.
JOZO: Pardon, šta san ja reka, gospon Šćurac?
ŠĆUREC: Rekli ste Šćurca, a ja sam Šćurec, dakle, genitiv je Šćureca. Kao pinklec – pinkleca, ne?
JOZO: Skužajte, ovi me moj mlađi uvik ovako izbaci iz takta.
MARIJA: (Učiteljski, blago ali prijekorno.) Josipe, Josipe, kako si to gospodinu krivo izgovorio ime?
TOMISLAV: Dobro, Stjepko, nećemo te više zadržavati. Dajte da pustimo čovjeka s mirom. Mi smo ti, znaš, malko otkačeni, nešto kao Addams family, je li, mha ha…
ŠĆUREC: Oke, nema problema, al’ sad stvarno gibam. Ljubim ruke gospođo, nadam se da znate za koga bute glasovali.
MARIJA: Ah, bože moj, zna se.
ŠĆUREC: To mi je drago čuti. A vi gospon Josip? Ne budete nas ovaj put iznevjerili?
JOZO: Da iznevirit? Da iznevirit, dragi moj Šću… mladiću? Kako me morete tako šta pitat. Zna se za koga ću, za koga san i dosad, jer Jozi je domoljubje broj jedan!
ŠĆUREC: (Kainu.) Doviđenja mladiću.
KAIN: Adio van, šjor, adio.
JOZO: Mladić i ja ćemo sad malo porazgovarat, ali ništa politički, više odgojno.
TOMISLAV: Stjepko, bok, vidimo se, čujemo se. Ja ću pripremiti svoje, kako je i dogovoreno.
ŠĆUREC: Okej, bok svima.
TOMISLAV: Bok, bok. (Zatvara vrata za Šćurecom, a onda se obrati Kainu.) Pa dobro možeš li ti sačekati da ode gost i onda započeti sa svojim… tiradama.
JOZO: Ma nemoj mi ništa govorit, ja svaki božji dan ovde vodin rat. Pa je li normalno da mi je sin nafilan takvin negativiteton. Pa ko ti to uliva u glavu, sinko moj?
KAIN: Samo mi nemoj ti predavanja držat, pliz.
TOMISLAV: Pusti ga, tata, sve će doć na svoje, ima još vremena.
KAIN: Čuj njega, glas iskustva. Je li te to vlast iskustvom obdaruje?
TOMISLAV: Mali ne vrijeđaj, što ti znaš što je vlast!
KAIN: Znam dovoljno čim te vidim.
JOZO: Kaine, gospe mi blažene, ošiniću te! Šta ne pustiš brata na miru. Tek je doša već si ga počeja tlačit.
MARIJA: Ljudi dajte ne podižite glas! Čut će vas susjedi. Nemojte zbog Tomija, on je sad na odgovornom…
KAIN: Jako je odgovoran. Ubilo se od odgovornosti, i on i oni.
JOZO: Odgovorni, odgovorni, dakako nego odgovorni. Da nisu bili odgovorni, sad bi ti tu dušmanska čizma gazila.
KAIN: Evo opet partizanske parole!
JOZO: E, sad mi je dosta! On meni partizane… (Krene na Kaina, ali ga Tomislav zaustavi.) Da’ ću ti ja partizane, mrš vanka iz ove kuće!
MARIJA: Za boga miloga hoćete li prestati?
KAIN: Stara ja odoh prije nego što počne intergalaktičko hrvovanje.
TOMISLAV: Stvarno ga pretjeruješ.
JOZO: Eto, moj Tome, tako ti je meni. Ja ni u svojoj kući više ne mogu bit Hrvat. Zaludu se i ti upinješ, sine. Dok je ovakvih ka ovaj tvoj brat, nigdi mi nećemo stić.
KAIN: Ajde, ajde, ne glumi rezignaciju. Misli malo na iljadugodišnju uljudbu. (Uzima jaknu i gitaru i izlazi van.) Stara bog, ja ću doć kad dođem.
MARIJA: Sine, ja ću ti ostavit nešto u kuhinji.
JOZO: Ne triba ni jist, ni pit u ovoj kući ako mu nije dobra!
TOMISLAV: Dobro ajmo više za stol.
JOZO: Ajmo dok nisan izgubija apetit. Nema mi ništa mrže od ladne kokošine.
PRIZOR DRUGI
Oko pola pet poslijepodne. Tomislav kunja na kauču u dnevnoj sobi. Potiho svira radio. Jozo i Marija spavaju u svojoj sobi. Začuje se parlafon. Najprije jednom tiho, a zatim dvaput glasno. Tomislav ustaje i javlja se.
TOMISLAV: Halo?
ANTHONY JR: Hey, open the friggin door, man! This boora is biting like hell!
TUNJE: Otvaraj Tomislav, primelo nas je!
TOMISLAV: Odmah, odmah, šta ste navrli.
JOZO: (Iz sobe.) Ko je?
TOMISLAV: Tunje i Entoni! (Malo zatim Tomislav otvara vrata.)
ANTHONY JR: (Širi ruke.) Ti bog da ti daj mater, došla li si pizdo rodijačka… long time no see, ha… sad mora da osvojim cijel južni Hrvatskom na glasovanjim, yeah?… Look at him, look at this man. You’ve made it, you son of a gun.
TOMISLAV: Gdje si Toni, kakav si. (Rođaci se grle i ljube dva puta.)
TUNJE: Entoni, ti priđi na hrvacki, a ti netjak kaživaj odma’ šta ima gori u vrhovima. Čuli smo priko ovoga našega Ožegovića iz San Bernardina da je ka neka kriza u stožeru.
TOMISLAV: Ma, nije ujo, dezinformacije.
(Ulaze Jozo i Marija.)
MARIJA: Tunje, Entoni, pa gdje ste više. Već smo se počeli misliti.
JOZO: Za dom! (Diže desnicu.)
TOMISLAV: (Prijekorno.) Tata!?
ANTHONY JR: Hi auntie, how’s everything?
TUNJE: Bog, sestro. (Tomislavu.) Je joj i drago šta joj je sin doša, ha?
TOMISLAV: Da drago. Ali isto, ujo, nije propustila pižolot.
TUNJE: Slušaj, Mare, mali i ja iđemo na večeru u “Admirala”. Dolazu neki moji prijatelji iz Australije, tako da ne moraš ništa spravljat. Libero si.
MARIJA: Dobro, kako hoćete.
JOZO: Je li, bogati, koji ti je to iz Australije? Da nije Pletikosić?
TUNJE: Nije, nije, pusti Pletikosića, on se u svemu ovome nije pokaza.
JOZO: A, je li?
TUNJE: Ne, ne, ovo je jedan fini čovik, Matija Ćop. Ima lanac noćni klubova, a issami i ćer dva oka da je se nagledaju. Mala Kerolajn bila je zakolani…
ANTHONY JR: Who was I mean… bija je zaklani?
TUNJE: …za-ko-la-ni, šupak jedan, nagluvi! A ne “zaklani”.
MARIJA: Ne viči tako na dijete, Antune!
TUNJE: Zakolani znači godinu prije pridlanjske godine. Ma šta ja ovome tuntlašu ovde iman objašnjavat!
JOZO: Dobro, dobro, šta je bilo s malon?
TUNJE: Mala je Kerolajn bila Miss dijaspore u Sidneju, eto šta. Vidili smo je nikidan kad je Ćop krizma maloga. A i to je platežna moć, moj pobratime. Napravit feštu za sto judi u Hotelu “Meteor.”
JOZO: Hm, kako ja to ne znan za nj, a pratin sve ugledne Hrvate?
TUNJE: Ma nemaš brige rode, taj je naš od glave do pete, provjeren. A da vidiš malu, moj Jozo, lipotica! Pa računan da se ne bi, daj bože, zagledala u ovoga mudonju, ovde. Da mi ga je više oženit spasija bi se. (Okrene se Anthonyju.) Pa neš bogati ostat pazdrk, stari momak k’o Lolo Jâkin!
ANTHONY JR: Come on, pop! It’s nobody’s business if I am married, or not. Nemoj tu judi najposlin da prićajdu prizdariju od menih.
MARIJA: Ma baš ga briga. Evo i Tomislav je još uvijek momak, pa što mu fali.
TUNJE: Ja činin sve šta je u mojoj moći, ali ne bi Isus! Jesan ja zato proša križni put od Kenjkova guvna do San Pedra, da sad ne bi ima potomka! A govoru da je malo ’rvata i da ćemo, ako ovako nastavimo, u demografskom smislu… disapijer!
JOZO: Ali Entoni je isto lipo napredova u službi, je li tako Tunje mali, ha? Ni manje ni više nego u ministarstvo, ha? A i jezik mu sad iđe bolje nego prije.
TUNJE: A đavla, slabo, slabo to iđe, moj Jozo. Samo balanza, ali eto, engleski mu je materinjski, pa je tute neka korist.
TOMISLAV: Ma sad Anthony puno bolje govori, jel’ da?
ANTHONY JR: Kakvi da ne. Slušaj sad samo ovih i reci mi odaklen ti ga je?
TOMISLAV: Samo naprijed. Da čujemo.
ANTHONY JR: (Koncentrira se, uzima zrak punim plućima i započinje kratku recitaciju. Riječi izgovara vrlo oprezno, kao da radi vježbe iz logopedije.) “Na brežuljku stanem te se razgledavam. Nada mnom gavrani hite na noćište, preda mnom stari naš Novi. Eno i luke iznad grada! Malena je, ali iz nje vire nebrojeni putovi u daleki svijet. Na stotine ih u svijet vodi, a možda ni jednog natrag! Ali mene nešto ipak vuče… vuče me nešto u bajne one krajeve gdje zlatokrile utve i bijele vile sretnike očekuju, premda mi nešto šapće: Ne čekaju tebe – Nemoj! – O moj Vlatko!”
(Kratkotrajni tajac.)
TOMISLAV: Pa to je divno, što je to bilo?
ANTHONY JR: Kako da ne znaš koji to ti ih je bija? To bija ti ih je Fran Mažuranić, “Na čekalici”.
TOMISLAV: Pa dobro, gdje si to iskopao?
JOZO: Jebenti, kako se nisan odma sitija da je Mažuranić, a čita san u svoje vrime, i to planski, sve stare hrvatske pisce.
MARIJA: Pravo je osvježenje čuti malo književnog jezika. Stvarno je lijep taj naš jezik.
TUNJE: Eto moj Jozo, moja Marija, to je najsuvremeniji metod učenja jezika. Učit cile tekstove napamet, pa šta ostane u ćiverici ostane.
ANTHONY JR: Evo tražismo li nikidan i ove kazete za uhićenje, ali ih ni…
TUNJE: Za učenje, ne za uhićenje. (Vrti glavom.) Stalno ’vako faliva bez veze!
MARIJA: Ma pusti ga. Sve će već doći na svoje. Je li tako, Entoni? (Zagrli ga.)
TUNJE: Doć će, doć će, sve na svoje, samo mi ti nemoj velika predavanja držat, sestro. Koji te je đava tira onda u partiju, in d frst plejs?!
ANTHONY JR: Ajde pusti tetu, pop. Let’s change the subject. How’s life in the capital, Tommy?
TOMISLAV: Nije loše, samo društveni mi je život previše vezan za posao. Sastanci radni i neradni, konzultacije, kokteli, izložbe, domjenci… puno je, stvarno je puno posla. Krenuli smo od nule.
ANTHONY JR: That’s true. We did start from scratch, didn’t we? But isn’t that the typical Croatian way, pop?
TUNJE: Koji put je, doduše, bolje imat kakvi početni kapital, a ne zajebavat se ka ja onolike godine u fabriku sardini u Sijetl da bi jedan dan, fala gospi, dokopa se i svoga biznisa.
ANTHONY JR: Those were other times, pop. Now it’s different.
TUNJE: Nau ic diferent, nau ic diferent! Stalno mi to govoriš, ma šta je diferent? Sve je uvik isto. Triba slomit kosti, otegnit jaja, ako se oće uspit u svitu. Samo naši judi mislu da se tamo u ju-es beru dolari, da ji grabjaš ka šušanj, gospe ti!
JOZO: Tako je. Tribamo se svi malo podastrit, pa ne mogu ni ovi vrhovnici sve sami učinit. Svako mora dat svoj obol, jer lipo je govorija oni filozof da narodi kad se počnu opuštat odma počnu i propadat. Tako je ta dekadencija uništila i Rimljane. Tili su malo odanit, malo sistem u se, na se i poda se, i vidi, došli barbari i sve sorili i di si bija šta si radija!
TUNJE: To je to!
JOZO: (Pogleda na sat.) Ti boga, još malo pa će i obraćanje Predsjednika. Marija, pali televiziju!
(Marija pali televizor)
TUNJE: Dobro si se sitija. Pali, bogati, početak je najvažniji!
ANTHONY JR: We’re not going to watch this thing, are we?
TUNJE: Ti priđi na hrvacki, kad san ti reka, or šat d fak ap!
JOZO: Evo ga, Presjednik! A u pizdu materinu ima još skoro po ure do govora.
TUNJE: Evo cila vlada je tu. Šta pizdu ovi novinari da među njizin nema sloge. Nu ji glavešina, svi ka jedan.
JOZO: Ma pusti novinare, sve je to potplaćeno. A ovi izvanka samo nas gade i govoru da smo nacisti, mater in jeben cijonističku!!!
(Začuje se zvono na vratima.)
JOZO: Ko je sad?!
TOMISLAV: Ja ću. Samo vi sjedite. Uželio sam se domaćinske uloge.
(Svi sjede za velikim stolom u dnevnoj sobi i zure u televizor. Jozo odvrne ton do daske. Spiker najavljuje Predsjednikovo obraćanje naciji. Tomislav otvara vrata. U pripijenoj crnoj DKNY majici, u kožnoj minici i sandalama s visokom, debelom petom, pojavljuje se Doris.)
DORIS: Booog! Tomislav! (Ljubi ga.) Čula sam da ćeš doć, pa nisan mogla izdržat da ne povirim.
TOMISLAV: Bog, Doris. Fenomenalno…
DORIS: Fenomenalno izgledam, jel’ da? E, pa trudin se. Dva posto talent, a ostalo rad. (Primi ga za nadlakticu.) A šta je ovo? Uiiime, počeja je bildat? Bog svima. Ma vidi ovo! (I dalje ga pipa za nadlakticu.) Poala šta se razbaca, za nevirovat.
TOMISLAV: Ovo je Doris, Petrova, ovaj… foto-model… i… manekenka. Ovo su naši povratnici iz USA. Ujac Tunje i njegov sin, Anthony Junior. Toni se bavi kompjutorima pri ministarstvu, a ujo ima svoju firmu u San Pedru koju mu sad vode drugi.
DORIS: A je li? Imate li koga u Holivudu? U zadnje vrime mi nešto ka slabije ide. Tribalo bi me malo pogurat. Ha, ha, zezan se… (Pruža ruku, najprije Anthonyju, a onda i Tunji.)
ANTHONY JR: Nice to meet you, miss.
TUNJE: Mucalo Antun, drago mi je. Vlasnik Mucalo Aj-en-sija, San Pedro.
ANTHONY JR: You look like Bruce Willis’s ex. What’s her face?
DORIS: Demi Mur!
ANTHONY JR: Yeah! You’re so knowledgeable. Yeah, Demi Moore, after she did this thing with her…
TUNJE: Ajde prikini, reka san ti da govoriš hrvacki, ili mučiš! Ovo je hrvacka gruda, ovo je hrvacka kuća, ovde se govori hrvacki, ili se muči!
JOZO: (Gleda u televizor.) Evo na, opet reklame.
MARIJA: Pa dobro, Doris, reci ti nama što ima u svijetu mode. Stalno si na ovim našim lokalnim medijima.
DORIS: Ah teško je danas uspit u svitu glamura, ako niste, je li…
MARIJA: Ako nisi što?
DORIS: …bože moj, ako niste malo ka slobodnija, otvorenija, kako bi van rekla. Triba se znat okrenit, producirat se bez srama, razumite. Uostalom, zna Tomislav kako to funkcionira, kakvi je put do Olimpa, da se tako izrazim. On je u Metropoli, na malo višem položaju, a otamo se sve bolje vidi.
TUNJE: A bogami ko Hrvacku ne vidi iz Zagore, ko je ne vidi iz Bisnoga, iz Trtojka i s Kenjkova guvna, ne triba je ni iz Metropole gledat!
JOZO: Pa daj, nećemo sad te regionalne podjele.
DORIS: Ma ne razumite, šjor Jozo, ja govorin šta je potrebito da bi se uspilo u svitu mode, a ne o politici. Briga se mene za politiku! Samo komentiram koji je općenito đir u krugovima oko đet seta!
JOZO: Ah to…
DORIS: Evo, u Americi se na primjer tolerira jedan profesionalni egoizam. Gospoda to sigurno znaju. (Obrati se Tunji i Entoniju.)
ANTHONY JR: Well, yeah… you know…
TUNJE: Ti muči!
DORIS: A opet kod nas to pari jedan sveopći, šta ja znan, kupleraj? Sve se to tako srozalo.
TOMISLAV: A, nije baš tako. Što se, molim te, to kod nas srozalo? Pa sve negativnosti su samo naslijeđe iz prošlog sustava. Ta ipak smo mi jedan drevni katolički narod. Moral je impostiran u naše biće!
DORIS: Ma daj, pogledaj onu Čuturu šta je ispala “Lice godine”. Šta je u nju impoštirano? Raža, potracala je sve prid sobom! Ka nosorog je kad se zalaufa, ne zna stat. I sad još CD snimila!
JOZO: Je li to ona Silva, ona ’vako malo ka bolje stavljena ženska? Svaki dan joj po sto puta vrtu oni hit. Kako ono… (Pokušava se sjetiti refrena.) “Jaaaa sam cura za udaju, neeeeka, neeeeka, nek svi momci znaju…”
MARIJA: Josipe!
JOZO: Hm, baš dobra stvar.
ANTHONY JR: Is that the one… (Pokazuje zorno.) …the one with big boo…?
TUNJE: (Klepne sina.) Ajde daj, uozbilji se više, kad san reka!
DORIS: …a počele smo skupa ka cure od haube. Ono sidiš na haubi od renaulta ili saaba po dvi ure za neku crkavicu.
TOMISLAV: Ja ne znam kako je dotična gospodična uspjela, ali znam da ministarstvo kulture nema vremena kontrolirati i pratiti pojave na estradi i u šou-biznisu. To prati žuta štampa, tabloidi i tako je, molim lijepo, svugdje u svijetu.
JOZO: Ajde dico, mir s vama. Ko će ga znat? Mala se probila zato šta je sposobna. Ne triba bit toliki paranojik i uvik sve gadit!
TUNJE: Tako je. Ja san čita po nekin pokazivanjima u “Veniti Fer” da su Hrvatice jedne od najzgodniji ženski na svitu. Odma’ uz Argentinke, Brazilke i Talijanke, prema tome šta se ženska ne bi probila…
DORIS: Ma znan ja kako se probila, šupjača! A nama koje virujemo u rad ništa. Tri puta sedmično na aerobik, u teretanu, ubijen svaku kunu na kozmetiku i vitamine, bila san prva pratilja “Miss radio valova”, “Miss Oktana”, “Miss ACY marina”, “Miss osobnosti”, i jednom čak, doduše, na prevaru, i “Miss hrvatskog sela”, pa isto nikako da više izletin iz ovog auto đira. Cila mi garderoba vonja na bezolovni!
JOZO: A ćerce taki je život. Ne moreš uvik sve.
DORIS: Lipo se probila… kravetina…
ANTHONY JR: I ja san probij jednu after tuluma, I mean posli od ovoga domjenka nikidan gori u našega dozapo…
TUNJE: (Zviz! Zvekne ga po glavi, ovaj put uvjerljivo.) Reka san ti da mučiš, pametniji si kad mučiš. Šutnja je zlato, upamti!
DORIS: (I dalje u svome solilokviju.) …ljudi moji koja celulitnjaća. Da joj vidiš zadnji trap. Vidila bi je ja na hidroliposukciji!! Iscurila bi iz nje dva mašura masti.
MARIJA: Joj da mi je netko pričao da ćemo u mojoj kući jednog dana slušati modne i estradne tračeve, ja mu ne bih vjerovala. Sreća što smo u penziji pa nitko ne mora znati o kakvim stvarima pričamo, ho, ho….
DORIS: …a govori da je ona hrvacka Glorija Estefan. Moš mislit. Ubilo se od latino filma. Nju je možda samo španjolska muva ugrizla, kad se onako puca… a cila iskvarcana ka da si je bacija na gradele, i dva puta dobro privrnija.
ANTHONY JR: Yeah, he, he… privrnija bi je ja, privrnija…
TUNJE: (Zaurla.) Gad dem it, vil ju šat d fak ap for uans, ju moron!!!?
ANTHONY JR: Ok, pop, calm down. Where’s your sense of humor?
DORIS: A nama koje smo cile decentne – ništa. Roge! Ali i to će se prominit, oće bogami…
TOMISLAV: Bolje da si decentna, nego da si…
ANTHONY JR: Indecent. This T-shirt is so cool. What’s this shit that’s written on it? I cannot make out the words. (Zapilji se u natpis na Doriskinim grudima.)
DORIS: (Napne majicu i isprsi se.) Piše: “Dona Karan Nju Jork, skreč en smel d scent of d milenijum.”
ANTHONY JR: Jeez, may I… scratch it? Who wouldn’t want to taste the smell of the millennium? (Pruža ruku prema Doriskinim grudima, ali uto ga Tunje opet svojski klepne po glavi.)
TUNJE: (Zvek!) Nu ga! Jope on! Pa jes’ ti normalan? Šta oćeš da judi pričaju kako san te odgojija?!
(Trenutna konsternacija, Anthony Jr se pokunji, Jozo i Marija se samo pogledaju, bez teksta.)
JOZO: Dobro, dobro, prikinimo više s pričom. Evo, sad će se Predsjednik obratit naciji. (Intonira se himna.) Ajmo svi na noge! Ustaj! (Svi ustaju i stoje u svečanoj pozi s dlanom na grudima. Samo Doris sjedi prekriženih nogu i puši.)
TOMISLAV: (Obraća se Doris.) A, što, tebi se ne diže na himnu?
DORIS: (Provokativno.) A tebi se ka diže na himnu? Meni se diže na neke druge stvari. Na novu Moschino kolekciju. He, he, he… ovo san dobro rekla. (Ostali stoje u stavu mirno s rukom na grudima i pjevaju zajedno s televizorom.)
TOMISLAV: Hoćeš reći…
JOZO: Prikini tamo! Još nije gotovo!
ANTHONY JR: (Pjeva.) “…da bi vaaazda spretna biiii-laaaaa…”
TUNJE: (Ponovno ga klepne, ali ovaj put nekako blaže, gotovo “očinski”.) Jesan ti reka da ne pivaš himnu ako ne znaš tekst! Nije “spretna”, nego “sretna”! Da vi vazda sretna bila, a ne spretna, cukunu!
DORIS: (Sebi u bradu.) A bogami nije ni nespretna, samo kako kome.
(Svi stoje i dalje dok ne otpjevaju do kraja.)
ANTHONY JR: (Sjedne do Doris i počne joj potiho govoriti.) Hey, I know this song. It goes like this. “Doooris, ta-tara, oduvijek je tribalo priskoćiti žice. Doooris, ta-tara, ne plašin se ni močvare, ni perja, ni ptiiiicccce… ehe, he, he…
DORIS: (Šapće.) A šta si kvaran, amerikančino, a ne bi se reklo. Nisi skroz ni za bacit. (Naglo ga odgurne od sebe. Ostali su zaokupljeni zbivanjima na malom ekranu.)
ANTHONY JR: You ain’t seen nothing yet, honey!
TUNJE: Entoni, pusti šinjorinu, reka san. Cila je pomodrila koliko si je već upila!
DORIS: Ne pila me, ne pila, pristojan je. (Anthonyju.) A imaš li se ti još želje i volje vraćat u Ameriku, ha? Mislin, doć iz El-eja ovde kod nas u ovakva vrimena, malo mi se čini ka radikalno.
ANTHONY JR: Well, ja bi se možda i vrnija, ja ka ja, samo ćaća…
DORIS: Okej, moš mi pričat i na engleski, ja sve razumin. Iman veliko pasivno znanje, samo malo slabije ka govorin. A sve bi se to dalo sredit kad bi bila malo jače eksponirana na tom govornom području. (Primakne stolicu malo bliže Anthonyju. Ostali su zaokupljeni televizijom.)
ANTHONY JR: (Šapće.) Well, I’d love to go back, but pop wants us all to stay here with him. He’s been waiting for this for nearly forty years. You know, I think if I’d wanna go back he’d be upset over that and I don’t want to dissapoint him, see? You know what I mean?
DORIS: Ijea, ijea, aj andrstend.
ANTHONY JR: Plus, there is this other thing and he made it very clear to me.
DORIS: Vot, vič thing?
ANTHONY JR: Well, if I go back to the States, I won’t get anything and he’s worth a lot. He is going to disinherit me. That’s the deal.
DORIS: Uuuu, kužin, razumin. Nije ti lako. Šejm on him. Ali šta mu puštaš da te ovako klepa. Pa svoj si čovik.
JOZO: Dobro, a sad svi slušaj ’vamo. Dosta šapćanja tamo mladeži! Za koji minut počinje Presjednikov govor. Ako oće ko šta pit, ili jist, neka sam ode u kužinu i uzme. Ja se bogami ne dižen dok ne čujen šta ovde slidi.
TUNJE: Tako je, Jozo. Odvrni do daske. Ne bi tija rič propustit.
DORIS: Ajme, pa nećete valjda slušat cili govor?
JOZO: A da šta ću, gospe ti, nego slušat.
MARIJA: Moramo slušati, je li tako Tomislave?
TOMISLAV: Ovo bi zbilja trebalo čuti u cijelosti. Bitno je, znakovito. Pred nama su burni događaji.
DORIS: A ja mislila malo ćemo popričat šta ima u Metropoli i tako to.
TOMISLAV: Ma pričat ćemo, samo neka završi govor.
(Počinje govor. Na televizoru je sijeda glava Predsjednika.)
“HRVATICE I HRVATI, ZADOVOLJSTVO… krrrr…
(Televizor za trenutak zakrči, a onda potpuno nestane ton.)
TUNJE: Jozo, majke ti blažene, šta je ovo? Nesta je ton. Di ti je oni pilot?
JOZO: Krvi ti irudove, di je pilot? Marija, di je daljinski?
MARIJA: (Unezvijereno.) Pa ne znam, tu je negdje, valjda.
TOMISLAV: (Užurbano traži po sobi daljinski.) Evo ga, pao je pod stol.
JOZO: Daj vamo to čudo! (Pritišće daljinski, ali i dalje se ništa ne čuje.)
ANTHONY JR: Hm, there you go. Murhphy’s Law.
JOZO: Jeben ti muku, jeben ti daljinski i ko ga je da!
TUNJE: Daj, pojačaj ton na televiziji. (Uzima bijesno daljinski.) Dis faking ting iz ded! Opće ne reagira!
JOZO: Nu jadna ti majka. Samo nan je ovo tribalo. Marija, ko je prčka oko televizije? A u pizdu materinu, uvik meni vako! Uvik neka pegula, pa to je za ispizdit!
MARIJA: Josipe, ja stvarno ne znam. Stvarno nemam pojma. Jučer je sve bilo u redu.
JOZO: Bi’ će Kain sto posto. Uvik on nešto prispaja, uvik nešto primišta i minja u ovoj kući. Jeben ti život, i sad da mi rikne televizija!
TUNJE: (I dalje s nevjericom razgleda daljinski. Prevrće ga u rukama, izvadi bateriju i lizne je jezikom.) Moj Jozo, ovo je totalna rikavela. Mislija san da je beteri empti, ali nije. Ovo ne reagira ni zere.
(Na ekranu Predsjednik i dalje govori bez tona. Snažno gestikulira i strijelja pogledom oko sebe.)
JOZO: Ma daj to govno, jeba ga ja i njega i ko ga je da! (Istrgne daljinski iz Tunjinih ruku i zafrlji ga kroz prozor.) Evo vako, pa neka doli na ulici upravljaju s njin!
MARIJA: Josipe! Smiri se! Isuse, što si učinio!
JOZO: Kako ću se smirit, kad san totalno popizdija! Uvik mi se vako neki škerac namisti i sve mi se sjebe kad mi je najviše stalo. (Približi se televizoru i tresne svom snagom dlanom po njemu. Za trenutak se vrati ton.)
“…SRBOČETNIČKI AGRESOR POTPOMOGNUT…”
TUNJE: To! Dobar! Prokini ga još jedamput!
JOZO: Evo, jeba mu pas mater! Sila boga ne pita. (Tras! Opandrči opet po televizoru i za trenutak se ponovno javi ton.)
“…NA POVIESTNIM RAZLUČNICAMA… (Tras!) …HRVATI SU DORASLI… krrr…
TUNJE: Smìri ga jopet, Jozo, bognjati! Ko ga jebe, neka rikne! Dat ću ti ja moj novi Panasonik iz vikendice, samo da sad nešto čujemo kad smo već tu. Ošini! (Jozo opet nemilice raspali po televizoru.)
“…OSTVARILI TISUĆLJETNI SAN… (Tras!)… SVI STALIŠI… (Tras!)… (Tras!)… DOMAGOJEVE LAĐE… (Tras!)… (Tras!)… KRSTE… FRANKOPANA… (Tras!)… SUPROTIV BRAHIJALNOJ SOLDATESKI… (Tras!)… BEZ PRIJATELJA U SVIJETU… (Tras!)
TUNJE: Tako je, Jozo, lupaj bez pristanka! Tek smo počeli povezivat šta govori.
(Svi bulje u ekran i pokušavaju povezati dijelove govora.)
JOZO: Uf, jebi ga, Tunje. Ne mogu više lupat. Otrnila mi ruka. Aj’ sad ti malo!
TUNJE: Dobro, ja ću priuzet. Ustvari svi ćemo pomalo lupat. Minjaćemo se. Šta velite?
SVI: (Osim Doris.) Dobro! U redu! Može! Okej!
DORIS: Bogami, meni se ne lupa bez veze. Ja svoje ruke čuvan. Više volin gledat druge kad lupetaju.
TOMISLAV: Ujo, ja sam drugi na redu. E, kad ovo budem pričao u Metropoli neće mi vjerovati.
TUNJE: Ajmo, tri, četiri!
(Tras!)… “NIGDJE TAKVE SLOBODE… (Tras!)… MNOGI BI NAM POZAVIDJELI… (Tras!)… OD SVIH ZEMALJA U TRANZICIJI… (Tras!)… SINJEM MORU…”
JOZO: Tunje, svaka ti čast. Jesi vidija, Entoni, šta ti ćaća dobro lupa, ko momak, ha?
ANTHONY JR: Yeah, ne znaš pravo ko bolji ih glupaš, ti ili on?
(Tras!) “…DA SE RADI NA RAZBIJANJU JEDINSTVA…”
DORIS: (Kao za sebe.) Ili onaj tamo.
JOZO: Udri, Tunje, gospe ti, ovo je bilo nešto bitno. Ka neka aluzija. Ovo se mora čut.
TOMISLAV: Čuli smo to mi već. To je njegova posebna metaforika. Zbilja je smion retor taj naš japa! On uvijek točno zna na koga cilja.
JOZO: Nu, nego ne zna. Ništa on bez veze još nije reka. Udri, Tunje, gospe ti, čin san te pofalija, odma si malaksa. Nisi tri puta pošteno lupnija.
TUNJE: Evo, lupan, lupan.
(Tras!) “…PREVASPITATI OVU MLADEŽ…”
ANTHONY JR: I think da je upravih upotrijebil jedan od srbizmih.
(Tras!) “…ONI KOJI BI HTJELI DA NAS VRATE NA STARO, DA NAS VODE KAO GUSKE U MAGLU…”
TUNJE: (Stane načas s lupanjem.) Ma šta, šta pizdiš! Ti ćeš njemu brojit srbizme, čoviku koji je tolike knjige objavija. Ti ćeš mi reć šta je srbizam, a ni hrvacki ne znaš beknit kako bog zapovida. Pari da si ekspert za jezike, Noam Ćomski?
(Tras!) “…ALI HRVATSKA JE ODABRALA…”
TUNJE: …daj dolazi vamo i izmini me, dok nisan počeja tebe lupat umisto ove kutijetine!
JOZO: Ajde ljudi lupajte, nemojte se sad svađat.
ANTHONY JR: Evo, glupan, glupan… (Tras! Tras! Tras!) …glupan, a šta bih ću.
“…SVIH DRŽAVOTVORNIH HRVATA… (Tras!)… PRIRODNI PRIR… (Tras!)… SKRBITI ZA BUDUĆNOST… krrrrr… (Tras! Tras! Tras! Tras! Tras!)… (Ne čuje se ništa. Ton se sasvim izgubi.)
TUNJE: Ne kaže se g-lupan, nego lupan! Lupan, lupaš, lupa, lupamo, lupate, lupaju, tako iđe deklinacija, razumiš!? Nu ga! Entoni, đava ti ruku nespretnu odnija!!! Kako to lupaš?!
ANTHONY JR: Kako kako to ih lupan? Lupan ih isti ka i vi i ovi pri vas šta ste ih lupali!
TUNJE: Ma lupaš mlitavo ka kurcen po koprivi. Udri forcon! Udri zôron, udri muški! Hit it hard!
DORIS: Ha, ha… ovo je ludilo. Ovo još nisan vidila. Ovde su svi prolupali.
MARIJA: Bože svašta. Pa ili lupajte, ili ne lupajte, ja ne znam…
ANTHONY JR: Okay, okay! I’m gonna hit the motherfucker real hard this time, real hard (Tras!) …real hard… (Tras!) …real hard… (Tras! Tras!) …real hard… (Tras!) …hard (Tras!) …hard (Tras!) … (Anthony Jr manijački udara, ali ništa se ne čuje. Ton je sasvim iščezao.)
JOZO: (Rezignirano.) Prikini s lupanjen, Toni. Gotovo je. Nema ništa od toga posla. Čitat ćemo govor sutra u novine.
TUNJE: Da san zna da ti televizija nije u redu, donija bi ja bija svoju.
JOZO: Nu, gospe ti, ko da san ja zna da će ovako naglo riknit. Šta svi uvik na mene?
TOMISLAV: Pa dobro nećemo valjda dopustiti da nas to demoralizira. Ja ću vam priopćiti u kratkim crtama o čemu je tu riječ.
TUNJE: A ti znaš o čemu će on govorit?
TOMISLAV: Kako ne bih znao. Stjepko, ja i još neke kolege, radili smo noćima na tom govoru.
JOZO: A ja san mislija da on to sve ka iz glave govori.
TOMISLAV: Ma dobro, koncept je uvijek njegov. Kostur je u svakom slučaju njegov.
Mi friziramo bitnije dijelove…
MARIJA: Sine, sine, tko bi rekao da ćeš ti dotle dogurati. (Svi napeto slušaju, jedino ga Doris mjerka i kao da se dosađuje.)
TOMISLAV: …međutim, uvijek ostane prostora za improvizaciju. Fascinantni su ti njegovi retorički impulsi, ti otkloni od srži teksta. Kao da na trenutke pušta da ga sam jezik vodi, a na kraju je sve tako dobro, kako bih rekao, diskurzivno ustrojeno.
JOZO: Ma nemoj, koji su to možđani, moj rode.
TUNJE: Ali vidin ja, bogami, da si i ti nekako ka govornički profitira čim si u blizini jedne take ličnosti.
DORIS: Tako san i ja profitirala kad san upoznala zamjenika pročelnika HVIS-a, ovoga gospodina…
TOMISLAV: Ti si upoznala…?
DORIS: Upoznala, upoznala… itekako upoznala.
TOMISLAV: A je li? A kad?
(Zvono na vratima.)
JOZO: Ko je sad k vragu?
MARIJA: Pusti, ja ću. Vi slušajte Tomislava. (Otvara.) Eh, ti si, Leticija. Evo imamo goste.
LETICIJA: (Znatiželjno virka preko praga potiho se obraćajući Mariji.) Nisan tila smetat, samo da pitan nemaš li, sestro, struk selena. Ne da mi se ić vanka. Marinko će svaki čas banit, a on najvoli dobru juvu kad skuvan. A reko šta je ova lupnjavina u vas, maloprin. Mislin se da se nije šta dogodilo?
TOMISLAV: Poštovanje šjora Leticija.
LETICIJA: Ajme, a nu njega. Kako si zlato?
TOMISLAV: Dobro, hvala, a vi?
LETICIJA: Bogu fala nije loše. Gledamo te mi stalno na televiziji. Reci slobodno roditeljima da mogu bit ponosni.
TOMISLAV: Nije to ništa, mora netko i to raditi.
DORIS: Kako nije ništa, čuj njega?! Šta ja sve ne bi dala da mi se probit do državne televizije. Na ovoj lokalnoj san svaki dan, a kakva mi korist od toga.
LETICIJA: A lipo, lipo je to. Mlado, zdravo, naočito. Neka naše mladosti, neka.
MARIJA: Evo selena, Leticija. Evo dva struka.
LETICIJA: E lipo, fala ti, sestro. Adio van, dovidova. Lipo se imajte.
TOMISLAV: Adio!
JOZO: Joj šta je ne mogu, ne mogu je u štampu. Tako je kurijožasta mogla bi radit za Ciju. Njoj ove babe doli s pazarića sve prijave. Ta zna šta se u cilon gradu dešava.
DORIS: Pari čudna, malo nenormalna.
MARIJA: Treba s njom biti na oprezu. Nikad ne znaš što sve ona može iskonstruirati.
DORIS: Nego da van ja ispričan kako san upoznala gospodina…
JOZO: Čekaj malo ćerce, ne budi tako usrnita! Za gospu blaženu više i ne znan ko je šta govorija. Ovo je gore nego u Saboru.
(Opet zvono na vratima, televizor i dalje gori. I dalje prilika Predsjednika, ali više nitko ne obraća pažnju na televizor.)
JOZO: A u pizdu materinu, šta je ovo danas? Daj skoči ženo i otvori. Bog će ti platit!
MARIJA: To sve imamo zahvaliti Tomijevoj popularnosti. Sigurno netko dolazi da njega vidi.
TUNJE: Eto šta ti je medijska eksponiranost u današnje vrime. Od anonimnoga profešura momak je uletija u državne vrhove. A ne bi se na njemu reklo da je tako prodoran. Kad je bija momčujak bija je pravi šotokucin, a nu ga sad!
MARIJA: (Otvara.) O, Zvonko, ti si, uđi. Baš dobro što si došao, evo Tomislav je tu. Tu su Tunje i Entoni, cijela klapa.
(Ulazi visoki, elegantni tip ranih srednjih godina, zalizane crne kose, u Armani ili Hugo Boss odijelu, s dvije torbe. Jedna je sjajna aktovka od crvenkaste kože, a druga sportska Nike torba iz koje viri ručka teniskog reketa.)
ZVONKO: Dobar dan, ustvari, dobra večer dobri ljudi. Eh, a vidi njega. A ja mislio ti u Metropoli.
TOMISLAV: Pa gdje si rodijak!
JOZO: Pa dobro Zvone di si ti. Tebe mi je uvik najdraže vidit. Ti si živi svjedok da u nas pošten čovik može dobro živit.
ZVONKO: Može, može, ako je radoholičar. U radu je spas.
JOZO: To je to.
ZVONKO: Pozdravljam cijenjeni skup. Pozdrav Mucalovima. Vidim da im ovo hrvatsko sunce, ovo dinarsko-biokovsko podneblje dobro čini. Ljubim ruku sinjorina. Vi ste mi odnekud poznati. (Ljubi ruku Doris. Dok je pruža ova kao da jedva može suspregnuti osmijeh.)
DORIS: I vi ste meni poznati, samo ne znan odakle. Ali sitit ću se. Iman ja slonovsku memoriju.
MARIJA: Što ćeš popiti, Zvonko?
ZVONKO: Može jedna bevanda. Bevanda – kraljica umjerena života, to je moje piće. (Vadi kutiju Pall Malla i neki veliki, kičasti, naizgled skupocjeni upaljač. Baca ključeve s BMW-ovim privjeskom na stol. A onda izvadi sjajni crni češalj i žustro se začešlja. Spremi češalj i zapali cigaretu. Iz upaljača se začuju tanušni, elektronski tonovi Beethovenove “Ode radosti”.)
DORIS: Hm, super.
MARIJA: Jao kakav krasan upaljač! I još svira. Zvonko uvijek ide ukorak s najmodernijom tehnologijom. Evo bevanda, izvoli.
ZVONKO: Zahvaljujem. Nego, što je reći da se ne sluša govor? Tomislave, pa ti bi kao eksponent narodne vlasti morao uredovati da se najvažniji glas – zna se čiji – čuje u ovoj kući.
JOZO: A pusti k vragu Zvone. Nestalo je tona taman kad je progovorija.
TUNJE: I onda smo svi počeli lupat po televiziji i ton se malo ka vraća. A onda je uletila ova arlovina (Pokazuje na Anthonyja.) i počela tako mlatit da ga je skroz nestalo.
ZVONKO: Sigurno je otišao neki modul. To se da zamijeniti. (Odbije dim i odmjeri Doris od glave do pete i ona kao da se osjeti pozvana da mu se obrati.)
DORIS: Ne mogu se nikako sitit odakle vas znan, a znan da vas znan. Da vi ne dolazite u salon “Auto Tolić?” Vi znate Dragoga Tolića?
ZVONKO: (Razvuče usne u blag osmijeh. Digne ključeve s privjeskom BMW-a i nakon jedva osjetne, ali znakovite stanke zazvecka njima.) Pa što mislite, sinjorina, gdje je ovo kupljeno? Eh, Tolić, moj dragi prijatelj Dragi Tolić. Dragi je vrstni automobilski as. Bio je bio prvak u onoj državi do dvije tisuće kubika. Tko zna automobilsku dušu bolje od njega. Sasma je naravno da je sad avanzirao na slobodnom tržištu, ali sad si i ti meni malko poznatija… he.. he…
DORIS: (Malo se zamisli.) Ajme, pa taako je! Koja san ja glupača, pa na onome prijamu nakon otvorenja novoga salona, pa taaaako je. Vi ste oni šta je uletija na kraju sa Dom Perinjon kad je počelo ono štrapanje i prolivanje… iiime pocrveniću…
ZVONKO: He, he.. ho… ništa, ništa, takva je bila prigoda. Moramo se koji put malko i opustiti.
JOZO: Pa dobro, Zvone, šta ima u tvom – metnimo tako – sektoru?
ZVONKO: Ah, samo posao i posao. Jedan projekt za drugim, ne znam gdje mi je glava.
TUNJE: A je li bogati da ti ne radiš na onome delfinariju šta je pisalo u novine? Gori u nas u vlaškoj gradi neki povratnik s Novoga Zelanda dupinarij.
ANTHONY JR: Kojih tupinarij?
ZVONKO: Jest, nemala je čast raditi za gospodina Franju Kupsjaka na rečenom delfinariju. Projekt je uistinu veličanstven i bezmalo je gotov. U njega je odskora uključen i predsjednikov intimus, gospodin Rafael Hrnjak iz Buenos Airesa, tako da mi je samim tim ukazana čast još i veća.
JOZO: Dobro kako ti to sve stigneš, sinko moj? Projektiraš sebi, projektiraš drugima…
ZVONKO: Ah, kako. Dvadeset i četiri sata sam u pogonu, eto kako!
MARIJA: Jao Zvonko, da nam je barem više takvih poduzetnika?!
TUNJE: Ali, bogati, reci mi nešto. Smistit taj dupinarij gori u vlaškoj, to mi nikako ne iđe u glavu. Pa dupinima je more prirodno stanište, i cili taj ka maritimni đir.
ZVONKO: Bez brige Tunjo, delfini su samo početak. Nakon delfinarija slijede i druge, da se tako izrazim, menažerijske instalacije. Bit će tu košutnjak, lisičnjak, risnjak, vučjak, zmijište i tako dalje. Gospoda Kupsjak i Hrnjak nadošli su na sjajnu zamisao da se cijeli taj pojas – htjeli mi ili ne htjeli – trenutačno posvema pasivne regije obnovi. Da se podigne nešto poput Disneylanda. I, vjerujte, pokazat će se to vizionarskim. Zamislite rijeke zadovoljnih američkih i japanskih turista koji na putu do svojih omiljenih svetišta u vrijeme vjerskih blagdana mogu predahnuti u društvu pripitomljenih životinja. To je raj za djecu i odrasle!
TOMISLAV: To je ingeniozno! Tako treba misliti Hrvatsku!
(Sveopće odobravanje i klimanje prisutnih.)
JOZO: Bogami baš ingenijozno. To su projekti, to su glave. Tako se gulu pare ovin globtroterima za dvaesprvo stoljeće. Tako, a ne samo sunce, more i lezi na šugaman!
DORIS: A šta će biti s tim dupinima zimi, mislin oće bit neki zatvoreni bazen, nešto u tom stilu za njih. Smrzniće se?
TUNJE: To san i ja tija pitat. Dupinima triba briga, inače će skroz naskroz rebambit. Je, je, ozbiljno, gleda san na “Diskaveri”, ako se ne radi š njima kako bog zapovida, odma poludu, urta jedan na drugoga, oće se poklat!
JOZO: Ma daj?
TUNJE: Boga mi. Stalno moraš uz nji kvižit, inače jadna ti majka. Nego, kako će ih uopće otrat gori?
ZVONKO: Bez brige, gospoda Kupsjak i Hrnjak su na sve mislila. Životinje će se prevoziti gigantskim staklenim cisternama s morskom vodom i bit će pohranjene u bazene za tu prigodu specijalno izgrađene gore u zaleđu. I ne samo to, već će biti i pod stalnom prismotrom međunarodnih stručnjaka, a redovito će se i razmnožavati i opskrbljivati svježom vodom.
TUNJE: Evala in, stručnjacima! Toga ni u Ameriku nema. Bija san i u Dejd kantri tamo na Floridu, u Ki Vest, Orlando, Majami i druga mista najpoznatija za bavljenje s aligatorima i dupinima, ali to ništa nije ni blizu ovome. To ni Madona ne bi sebi mogla omogućit.
ZVONKO: Eto tako, veliki su, dakle, projekti pred nama. Zamislite samo taj prijevoz delfina u zastakljenim cisternama. Od toga zastaje dah. Ima gotovo nešto epohalno, mitsko, u tome, usudio bih se reći.
TOMISLAV: Jest, to je nevjerojatno. Pričali smo s iskrenim udivljenjem u Metropoli o, zbilja, rekao bih neimarskim pregnućima spomenute gospode.
DORIS: Mogu li ja sad ispričat kako san upoznala zamjenika pročelnika…
TOMISLAV: Polako, Doris, samo da apsolviramo ovu temu.
(Opet zvono.)
JOZO: Muke ti Isusove, šta je ovo? Ženo, ne sićan se kad je ovliki interes vlada za nas dvoje. A sve radi njega. (Lupa Tomislava po ramenu.) Sad bi se svi tili približit Jozi kad mu je sin na položaju, a prije me niko nije zariziva ni dva posto. Eto šta ti je život.
TUNJE: (Pokazuje na Tomislava.) To zafali njemu šta se opredjelija za jedan težak i odgovoran posa’ u ovin nezahvalnim vrimenima.
(Tomislav otvara vrata. Ulaze Leo i “Crnac”. “Crnac” je krupan, s bradicom, glave umotane u neku šarenu maramu. S ušiju mu se klate dvije velike naušnice. Drži stari, “isfrižani” kontrabas. Leo je oniži i nabijen. Ima narančaste pramenove, “cvike” za sunce, nosi bermude i na nogama ima ogromne patike. Bubnjarskim štapićima udara neki imaginarni ritam.)
TOMISLAV: Dobar dan momci!
LEO: (Samouvjereno.) Faljen Isus. Ima li Petra? Ti si mu brat, oni s televizije, je li?
TOMISLAV: Jesam. A vi ste iz benda, ako smijem pitat?
LEO: (I dalje udara štapićima po zraku.) Ne, mi smo iz U-EN-HA-CE-ER-a. Došli smo po humanitarnu. (Pogleda u “Crnca”, a onda se obojica počnu luđački smijati.) Ha, ha, ha… pardon. (Malo se kao uozbilji.) Ne, ne, zajebajen se. Mi smo iz Jehovinih svjedoka, iz “Kule stražare”, iz karaule… ha… ha… a vidi nje, žiku nje… (Pokazuje na Doris.)
CRNAC: Poala brale ovo je… mnmn ha ha ha…
LEO: …Pusi Galor! Pusi Galor?
CRNAC: Je, ha, ha, ha… Pusi Galor, Pusi Galor, jebemi mater isti đir, ono ha, ha, ha… mhmha… (Leo i “Crnac” imaju neku svoju napuštenu, šifriranu spiku. Za stolom konsternacija. Svi ih, osim Doris, gledaju sa nekim posebnim “državotvornim” podozrenjem.)
DORIS: Šta je bando? (Obrati se zatim ostalima.) Oni su malo puknuti, ali su u biti okej.
LEO: Može jedan kolačić, dobri ljudi? (Obrati se Doris.) A di je ono naše dite? Naša dika, he… he… he… fali nam treći za trijumf… ha… ha…
CRNAC: Treum, treum, brate… ha… ha… ha… mnnnnh.
LEO: (Osvrne se oko sebe.) A pogledaj brale ekipe, postrojili se ka dijapozitivi. Ha, ha… samolepive sličice…
MARIJA: Leo, daj uozbilji se dok ti nisam nazvala mamu! Jesi čuo? Petar je davno izašao. Mislila sam da je s vama, a sad vidim da nije, i to me brine.
LEO: Đetić nije mamo s nama. Da je s nama bi li ga mi tražili? Nismo još skroz propuvali, je li tako Crnče, zlato moje?
(“Crnac” se samo glupavo nasmije i kimne glavom.)
JOZO: (Crncu.) Ej, kume, a šta će ti oti bajs? Oli ste prišli u tamburaše? Računate bolje se isplati. (Leu.) A šta ti prijatelj samo muči? Uvik je nekako potuljen i gleda poda se. Šta mu ne daš malo one droge šta diže?
LEO: Mi više ne uzimamo stimulanse. Mi smo novi sokoli. “Niger” sad polaže zavjet šutnje. Izražava se samo preko instrumenta. Instru-mentalno! (Daje neki mig “Crncu”.)
CRNAC: (Kimne glavom i odsvira neki kratak i “kompetentan” rif na kontrabasu.) Mmm…
LEO: (Nakloni se “Crncu”.) Hvala gospodinu Prohaski. A ti, malena…
DORIS: Prestani se glupirat! (Ostalima.) Ovo je samo poza. Nisu oni u biti tako loši.
JOZO: Dobri su, dobri, vidi se na njima.
DORIS: Ja sad idem i povest ću ovu bandu sa sobom, da vidimo di je ono čudo zabasalo. Večeras možda iman i foto-sešn sa ovin jednin Talijancon. Drž’ te mi fige da od svega toga nešto i ispadne. Adio svima.
ANTHONY JR: (Skoči i poljubi joj ruku.) It’s been a pleasure, miss. Pure delight!
DORIS: Mmmm, šta su ovi Ameri fini. Tamo još uvik ima đentlmena. Šta blejiš konju! (Leu.) Kad si ti nekoj ženskoj ruku poljubija? (Okrene se zatim znakovito Tomislavu.) A mi ćemo se još vidit. Moran te ispipat glede i u svezi nečega gori u Metropoli. Cilu večer pokušavan doć do riči, a ne mogu. Stvarno smo turbo patrijarhat. (Mariji.) Morat ću se dat u feministice, je l’ tako?
MARIJA: Eh, Doris, Doris, sto je vragova u tebi, znaš!
DORIS: (Zvonku.) A vi? Eto, sitila san vas se, iako bi najrađe zaboravila, ha, ha…
ZVONKO: Ništa zato, sve je u redu.
TOMISLAV: Vidimo se. Popričat ćemo nekom drugom zgodom.
(Leo, Crnac i Doris odlaze. Nakon kratke stanke prvi se oglasi Tunje.)
TUNJE: Pa dobro, je li mu to društvo, Petru?
JOZO: A je, moj Tunje, šta da ti velin – sviračka alternativa.
TUNJE: Sviračka, šta?
JOZO: Alternativa. To su oni šta oće bit drukčiji nego sav normalan svit, eto. I da baš mene zapadne jedan takav posebnjaković.
ZVONKO: Ja ne znam, ali osobno sam oduvijek bio sklon samo izvornoj dalmatinskoj glazbi. “Bacit pismu”, što bi rekao moj pokojnji otac.
TOMISLAV: Ma mislim taj rock je uopće precijenjen kao svjetonazor. Zaboga, sve je to samo biznis. Vjerovati u neku autentičnost te glazbe je isto kao i vjerovati u to da ljudi doista ginu u filmovima.
JOZO: Ma to je blejanje, tôtanje, a ne pivanje. I još moraš izgledat ka debil!
TUNJE: Meni se ona dva, bogami, ne činu baš normalna. Poglavito oni s vijolonćelon. Čini se malo šuknit. Ka da je izosta u razvoju.
JOZO: Ma nije nego je skroz pripušen. Prisauga je, bi’ će. Ne zna se to moj Tunje zauzdat. Da je onoga moga u Ameriku poslat, ja mislin da bi prvi dan pozoba sve šta ima od kokaina, krekova, heroina i tableta da bi se overdozira da je to milina.
MARIJA: Ma nije Petar takav. Petar je na zemlji, ali Leo je sumnjiv u zadnje vrijeme, a zamisli mama mu je pedagogica, otac profersor matematike. Dijete prosvjetnih radnika, ali što ćeš.
ANTHONY JR: Ja ću pivu… he… heh…
TUNJE: Veri fani, veri vani, indid! Tu san batudu čuja i prije nego šta san otiša u Ameriku. Stvarno si balav. Ka neka ditesina, a ne čovik!
JOZO: Dobro, dobro.
TUNJE: Ma ja bi napravija koprifogo iza jedanaest uri i non-stop bi činija racije, pa koga uvatu s drogon – odma na Goli! I evo ti na – maca i špica i tucaj kamen po zvizdanu dok ti možđani ne uskuvaju! I tako tri miseca, pa da vidiš majci kako bi se odvikli bez ičega, kould trki.
TOMISLAV: To su malo drastičnije metode, ujo. Moramo misliti na Ujedinjenu Europu. Ljudska prava nam baš i nisu jača strana.
ZVONKO: Ja se ne bih u to miješao.
JOZO: Bogami, ja se slažem s Tunjom. Sve je to obijest i lagodan život. Triba to sve dobro izdegenečit pa da vidiš! Šta misliš kako su Turci vladali Balkanon toliko vikova. Kanđija je zakon!
TUNJE: Dobro svitu, ajmo ća prije nego šta skroz zabrazdimo. Tunje mali, ’oćemo? (Pokuša potapšati sina, ali se ovaj ljutito izmakne.) Evo sad se ovi moj još i raspizdija na me.
ZVONKO: Sve najbolje rođače, ja znam da će govor biti svjetski. O tome će se pričati u superlativima. (Rukuju se.)
JOZO: Dobro, ajte ća kad morate ić.
TUNJE: (Tomislavu.) Netjak, bog! I da si se dobro pripremija.
TOMISLAV: Bok, bok. Bit će sve okej!
– kraj prvog čina –
