Ugljik na suncu | Ivan Vidak

Bez riči smo odlazili iz sela. A pošto je selo poznatije po svojmu ataru nego po ljudima što živu u njemu, zaputili smo se kroz cigansko naselje, kroz koje se mora proć kad se iđe na kompu. Ta kompa vodi priko kanala iza kojega se nalazi najčudesnija šuma na svitu. Misto na kojem čeljade postane toliko glasno da, jednostavno, nestane.

JOŠKA KOMPAROŠ
Evo ga! Sad ću!

Viko je Joška Komparoš s druge strane kanala i vuko kompu na našu stranu. Bio je glasniji od šume ujutro, što se savijala pod jakim vitrem.

JOŠKA KOMPAROŠ
Vas sam čeko! Sad ću ja, za minut!

Joška Komparoš je bradati pijanac koji vuče kompu. Brzo nas je ukrco.

JOŠKA KOMPAROŠ
Jel, bogati, jeste vi oni koji se raspitivu za Stevicu Čatalinca?

Bio je jako glasan i od njega nisi mogo pobić. Čeljade sa vode…

JOŠKA KOMPAROŠ
Ko Bog da ste došli! Ja sam ga sinoć vidio!

Ni’ ga tribalo tirat da nastavi.

JOŠKA KOMPAROŠ
Sinoć, ležim u moje kolibe na druge strane, kad mi kera počne lajat! Izađem i vidim na druge obale ne’ko zvoni s onim zvonem na bicigla. I ja (šta ću?), latim klipak i kompom na drugu stranu. Ne znam, možda je nikaki hitni slučaj!

Uzbudito je divanio i jako vuko kompu.

JOŠKA KOMPAROŠ
I dođem tamo, kad vidim nikako dite na bicigla! Drži motku za pecanje u ruka. Nasrdio sam se pa sam mu svašta naviko. A on – ni pet, ni šest – nego uguro biciglu na kompu. I ništa ni’ divanio! Ćuti, i st’o na kompu ko kaki gospodin. Ondak mi je palo na pamet da možda baš i ni’ svaj kako triba, pa sam latio klipak i odvuko ga na drugu stranu.
Vučem ja kompu i divanim mu, a on ništa. Ćuti i gledi u vodu. I kad smo došli priko, uzmem ja pa ću vezat kompu. Zavežem, okrenem se, a njega već nema. Dreknem! Ništa.
I ondak vidim na kompe da je ostavio motku za pecanje. Latim ju – kad ni’ to ni motka, bogati! Razmotam ju i imam šta vidit: barjak! Crkveni barjak za sa’rane što ga je mali Čatalinac ukro! Dreknem još jedanput – od malog ni traga, ni glasa.
Omak sam ‘tio it vratit velečasnom barjak. I ‘oću krenit – nema mi klipka! Ukro mi Stevica Čatalinac klipak! Pa kako ću sad kompu privuć?!
I tako sam osto tu dok mi nisu doneli novi klipak.

Kad smo u tom momentu stigli na drugu stranu, bradati pijanac Joška Komparoš je vidio da mu ništa ne virujemo. Strašno se nasrdio.

JOŠKA KOMPAROŠ
Šta je? Ne virujete mi? Misliš da izmišljam? E, pa sad ćeš vidit

Dok smo silazili sa kompe, Joška je unišo u svoju malu kolibu da bi se vratio za dvi sekunde sa velikim crkvenim barjakem.

JOŠKA KOMPAROŠ
Evo ga! Gleđ! Jel vidiš sad? A?

Razmavo se tim posmrtnim barjakem ko da je zastava.

JOŠKA KOMPAROŠ
A? Šta kažeš?

Naše uzbuđenje je bilo ko nikad do sad!

JOŠKA KOMPAROŠ
Nije se vraćo! Nikad ga više nisam vidio.

Možda ipak?!

JOŠKA KOMPAROŠ
Pa nisam valak lud pa da ne znam jesam ga vidio il nisam! Nikad više! Prišo je kompu, ošo u šumu i više ga nema. Kaput. Frštenzi?

Ostali smo sidit na jednoj drvenoj klupčici pored Komparoševe kolibe. I tresli smo se od znatiželje. Čekali smo cilu noć. I cili dan.

Eto. Još smo tu.